Kako Moskva deli NATO i pripreme za novi scenario

Transatlantske veze dospele su u krizu s pogoršanjem odnosa Zapada i Rusije, jer su sankcije EU Moskvi uvedene pod ogromnim pritiskom iz Vašingtona i suprotno evropskim, a posebno nemačkim interesima

Zapadnu „međunarodnu zajednicu“ zahvatila je ne samo ekonomska već i politička kriza. Doskora jedinstven pojam Zapada danas više nije moguće tumačiti u nekadašnjem smislu, jer ni njihova politika više nije ista.

Niti jednostavna podela na „suvereniste i liberale“, ili „trampovce i duboku državu“ može da odrazi svu dubinu i širinu podela koje poslednjih godina caruju na Zapadu. Još jedna krajnje uprošćena podela mogla bi da se odnosi na Anglosaksonce (Veliku Britaniju i SAD), i ostale, poput Nemačke, Francuske, Italije, Španije i drugih. Ove podele kulminirale su juna 2016, kada je 52 odsto izašlih na referendum o izlasku Britanije iz EU, glasalo za tu odluku.

To je bio prvi, opipljiv znak zapadnih podela i označio je kraj Evropske unije kakvu smo do tada poznavali. Istovremeno, bregzit je podvukao još jednu krupnu, vekovnu podelu – Škotska i Severna Irska masovno su glasale za ostanak u Uniji, dok su Engleska i u nešto manjoj meri Vels zdušno podržali izlazak. A mediteranska teritorija Gibraltar bila je gotovo stoprocentno za Veliku Britaniju u EU.

KRUPAN DISBALANS

Ali to je bio tek početak. Bregzit je, konačnim istupanjem Londona iz Unije 31. januara 2020, napravio krupan disbalans u funkcionisanju EU, što je najpre uzrokovano nejednakom raspodelom ekonomske moći među državama članicama.

Tako se, naspram Nemačke, čak i jedna Francuska osetila kao ostavljena na vetrometini, jer je politička snaga Berlina brzo rasla – bez kontratega oličenog u Londonu. Odlazak Engleza nisu nadomestili ni usamljeni „disidenti“ poput Poljaka, pa je pred Parizom sada veoma osetljiv period, gde im je najvažnije da očuvaju „nemačko-francuski motor EU“.

To isto je važno i Berlinu, jer je Francuska ugledna država, nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti UN, ali objektivne okolnosti nameću sve veću političku odgovornost Nemačke, koju je ona dugo izbegavala da otvoreno preuzme.

Novonastala realnost stavila je Nemcima u ruke ključne poluge moći, ali i oni sami sada pokazuju više volje da se njima koriste.
Što ih pak dovodi u otvoreni sukob sa Amerikancima, predvođenim Donaldom Trampom, predsednikom sa agresivnom retorikom i sklonom nediplomatskom ponašanju.

On od starta nije želeo da toleriše umanjene finansijske doprinose Nemačke u NATO-u i preduzima različite korake da obuzda tu naraslu moć Berlina na Starom kontinentu. U poslednje vreme, reklo bi se, međusobne nesimpatije ne kriju ni u Vašingtonu, ni u Berlinu, odnosno Briselu.

Mnogi veruju da bi eventualna pobeda na američkim novembarskim izborima „duboke države“, odnosno DŽozefa Bajdena, donela relaksaciju u odnosima SAD i Evrope, ali se može lako ispostaviti da to ne bi bio slučaj. Naprosto, Nemci više nemaju pravog konkurenta na svom kontinentu i očito ne žele da dozvole da se previše meša ni spoljnoj sili udaljenoj hiljadama kilometara od njih.

U tome se krije razlog mnogo dubljih podela unutar samog Zapada, nego što se to na površini vidi.

Neprihvatanje Donalda Trampa i njegove politike verovatno je samo izgovor za suštinski iskorak Berlina iz američke senke u kojoj su obitavali duže od 70 godina. Ako u Americi pobedi Bajden, i on će se ubrzo uveriti da s Nemcima više neće moći da razgovara na način na koji su navikli on i Barak Obama, kao i njihovi prethodnici.

Tako dolazimo do spoznaje da brojne linije podela prolaze kroz sam Zapad, i to u više pravaca. Osim sve oštrijeg sukoba u vrhu SAD, obrise slične borbe možemo nazreti i unutar same EU, kao i direktno između Brisela i Vašingtona. Zapad je još uvek dovoljno jak da bi se moglo ozbiljno govoriti o nekakvom raspadu unutar njegovih redova, ali široke pukotine se više ne mogu sakriti.

PRIPREMA ZA NOVI SCENARIO

Da li je onda iko iznenađen kada nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno otvoreno upozori da bi Vašington mogao sam da odustane od svetskog liderstva i da evropske zemlje treba da se pripreme za taj scenario?

Da li ona time ponovo baca rukavicu u lice Amerikancima, ili najavljuje da će Berlin sam preuzeti odgovornost za „svoj deo sveta“? Ili, zapravo, i jedno i drugo? Dok Tramp preti da će SAD povući veliki deo svog vojnog kontingenta iz Nemačke, nezadovoljan što Berlin „ne izvršava savezničke obaveze“, Merkelova kao da doliva ulje na vatru izjavom da američko vojno prisustvo u njenoj zemlji nije usmereno samo na „odbranu NATO saveznika“ već da je reč i o interesima samog Vašingtona.

Drugim rečima, najmoćnija političarka sveta rekla je Amerikancima „aufiderzen“. I time dodatno potvrdila da evropsko-američkim odnosima predstoje složena vremena.

U intervjuu za šest evropskih listova, Merkelova je poručila da američko globalno liderstvo ne treba posmatrati kao nešto zauvek dato. „Odrasli smo sa čvrstim uverenjem da SAD žele da budu svetska država. Ako sada svojom voljom odluče da odustanu od ove uloge, moraćemo dobro nad time da se zamislimo“, prenosi londonski „Gardijan“ reči nemačke kancelarke.

Kako je naglasila, u Berlinu razumeju neophodnost da povećaju izdatke za odbranu. „Mi u Nemačkoj znamo da treba da trošimo više na odbranu. Poslednjih godina naši troškovi u ovoj sferi značajno su uvećani i mi ćemo nastaviti da jačamo naš vojni potencijal“, ukazala je Angela Merkel.

Ona nije propustila da naglasi važnost očuvanja privrženosti Nemačke transatlantskoj odbrambenoj zajednici, uključujući i nuklearni kišobran SAD, ali je jasno da Berlin poručuje da se njegov glas mora slušati, ne samo u Evropi već i preko okeana. A to nije zvuk koji će prijati američkim i britanskim ušima.

Kao što i u Berlinu razumeju posledice Trampove najave da, nakon povlačenja iz Nemačke, američki vojnici neće otići kući – veći deo trebalo bi da bude prebačen u susednu i „prijateljsku“ Poljsku.

Osim troškova za odbranu – koje Berlin tek 2031. zvanično namerava da uveća na dva odsto BDP-a, što zahteva Tramp – veliki kamen spoticanja između Nemačke i SAD je gasovod „Severni tok 2“ koji Nemci grade s ruskim „Gazpromom“.

Amerikanci godinama pokušavaju da zaustave njegov završetak, uvodeći čak i sankcije svojim „nemačkim saveznicima“ i čini se da je to kap koja je prelila čašu strpljenja Angele Merkel. Tramp je nedavno opet poručio da Nemačka ne bi trebalo da uvećava uvoz ruskog gasa. „Oni troše milijarde dolara za kupovinu ruskih energenata, a zatim smatraju da mi treba da ih branimo od Rusije.

Tako neće moći“, ljutit je šef Bele kuće. Na takve izjave reaguje nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas, ocenom da sadašnji odnosi SAD i Nemačke „ne odgovaraju zahtevima obe strane“ i da je neophodno preduzeti hitne mere za poboljšanje saradnje. „Transatlantski odnosi su izuzetno važni, oni ostaju važni, i mi radimo na tome da oni imaju budućnost. Ali u ovom vidu kakvi su sada, oni više ne odgovaraju zahtevima koje pred njih stavljaju obe strane“, naglasio je Mas.

„KONSTRUKTIVNI DIJALOG“

Ne treba zaboraviti da su transatlantske veze dospele u krizu paralelno s pogoršanjem odnosa Zapada sa Rusijom. Uvođenje sankcija EU Moskvi izvedeno je pod ogromnim pritiskom iz Vašingtona, suprotno evropskim, a posebno nemačkim, interesima i planovima.

Upravo je Merkelova dugo odbijala da se pridruži antiruskim kaznenim merama, ali je mišljenje promenila posle povratka iz Vašingtona i sastanka s Obamom – usred afere „dizelgejt“, koja je bolno udarila po nemačkoj auto-industriji.

Sada kancelarka ponovo najavljuje „nastavak konstruktivnog dijaloga sa Rusijom“, što zvanična Moskva pozdravlja. „Postoje čvrsti razlozi da nastavimo konstruktivni dijalog s Rusijom. U državama poput Sirije i Libije, koje se nalaze u neposrednoj blizini Evrope, strateški uticaj Rusije je ogroman“, poručila je Merkelova, što je ponovljena poruka njene vlade o „privrženosti dijalogu s Rusijom“, iz maja ove godine.

Koga onda, posle ovih izjava, može da začudi kada Amerikanci u svemu tome vide „prste Kremlja“. „Rusija ima paralelni projekat kojim pokušava da podeli NATO“, izjavio je prošle nedelje specijalni predstavnik američkog predsednika za kontrolu strateškog naoružanja Maršal Bilingsli.

Zabrinutost Vašingtona svakako nije postala manja ni nakon prošlonedeljnog video-samita ruskog i francuskog predsednika Vladimira Putina i Emanuela Makrona. Dvojica lidera razmotrila su čitav spektar međunarodnih pitanja „uključujući i Balkan“, Ukrajinu i druga pitanja, kao i probleme strateške stabilnosti i dogovorili se o nastavku saradnje.

Bilo je to samo 48 sati nakon što je Makron po drugi put za godinu dana ponovio rečenicu o „moždanoj smrti NATO-a“, ističući kao dokaz teške dijagnoze – incident kraj obala Libije kada je turski ratni brod triput uzeo na nišan francusku fregatu, ne dozvolivši joj da izvrši pretres sumnjivog plovila za koji se pretpostavljalo da krši embargo UN na izvoz oružja.

Sve ovo je Bilingsli imao u vidu kada je rekao da Moskva pokušava da podeli NATO, ali greši ako ne vidi u tome baš nikakvu „zaslugu“ svoje zemlje.

Rusi, međutim, zbog toga ne treba previše da brinu, već samo da čekaju i puste da se procesi odvijaju. Jedan od glavnih događaja koji bi mogao to da ubrza jeste potencijalni odgovor EU na američke sankcije zbog „Severnog toka 2“.

Kako prenosi nemački „Handelsblat“, takav odgovor najavljen je u pismu Evropskom parlamentu šefa diplomatije EU Žozepa Borela. „Evropska komisija priprema usvajanje ojačanog mehanizma sankcija koji će povećati otpornost Evrope protiv uticaja eksteritorijalnih sankcija koje uvode treće zemlje“, istakao je Borel.

Kako je nedavno napisao Vladimir Putin u tekstu koji je objavio američki „Nešenel interest“, u današnjem svetu „sve se menja, od globalnog rasporeda snaga i uticaja, do socijalnih, ekonomskih i tehnoloških osnova života društava, država, čitavih kontinenata“.

Kako je naglasio, u ranijim epohama takve promene praćene su velikim ratovima za izgradnju nove globalne hijerarhije i pozvao da u svetu prevlada mudrost da bi najgori scenario bio izbegnut.

Da li to stvarno „Rusija deli NATO“, ili je NATO ipak prevaziđen mehanizam – najbolji odgovor daće zemlje članice ove alijanse formirane u jeku Hladnog rata. Moskva u to ne treba i neće da se meša.

Bojan Bilbija (Pečat.co.rs)

Check Also

Aljbin Kurti: Tačijev savetnik potvrdio planove o razmeni – Leposavić Srbiji, Preševo Kosovu

Leposavić, Medveđa i Bujanovac Srbiji, Preševo, Gazivode i Trepča Kosovu, stolica u UN za Kosovo, …