Borba Info Vesti
Pedeset godina nakon što su nacije okončale svoj diplomatski sukob, šta možemo naučiti iz prošlosti da sprečimo njihov ponovni kolaps?
Poseta Ričarda Niksona Kini u februaru 1972. promenila je istoriju Amerike, Kine i sveta.
Ali jedan jedini incident ilustruje koliki je pritisak bio oko misije, jer je najmoćniji čovek na svetu na kraju u suzama izvinio mlađem članu svog osoblja.
To je bio Chas V. Freeman Jr. deo američke delegacije, u ulozi glavnog prevodioca Tricki Dickija.
U poslednjem trenutku, sekretar za imenovanje predsednika, obavestio je Frimana, da treba da prevodi ekstemporno, na banketu.
„Imao sam dobru ideju o tome šta će reći, pošto sam napisao veći deo materijala za to. Ali nikada nije seo sa mnom. Bela kuća je tih dana bila opsednuta tajnošću“, rekao je Friman.
Na kraju je tekst predstavljen ali Friman nije bio impresioniran i rekao je sekretaru da je odbio da prevodi.
„Rekao sam: ‘Možda bi vas zanimalo da znate da sam ja uradio nacrt večerašnjeg teksta i znam da su neki ljudi iz NSC-a (Savet za nacionalnu bezbednost) stavili nešto od poezije predsednika Maoa i ako mislite da ću da ustanem pred celim svetom i ad-lib poeziju predsednika Maoa iz nepoznatog engleskog prevoda, nazad na kineski nema te” – upotrebio sam pogrešnu reč – „vaš um””, objasnio je on.
„Predsedniku nije bilo zabavno ali mi se dva dana kasnije, sa suzama u očima, izvinio za ono što je uradio, tako da je sve bilo u redu i na kraju smo razvili pristojan odnos.
Ovo međuigranje je takođe obuhvatilo Niksonovu čudnost: da nije koristio sopstvene prevodioce na sastancima.
„Bila je veoma loša praksa, koju je predsednik Nikson imao da koristi tumača druge strane, a ne svog.
On se brinuo da vi, gospodo novinari, imate pristup američkom prevodiocu i da izvučete nešto od nas, što niste mogli od Kineza; isto je uradio i sa Rusima“.
Sastanak, koji definiše eru između Niksona i predsedavajućeg Maoa prekriven je misterijom, jer niko na američkoj strani nije znao da govori kineski.
Ovo, zajedno sa užasnim zdravstvenim stanjem kineskog lidera, izazvalo je mnogo spekulacija o tome, šta je on zaista rekao.
Freeman, 78, otkrio je: „U suštini je bio na održavanju života, bio je veoma bolestan i na kiseoniku; morali su da sačekaju trenutak, kada je bio spreman i u stanju da održi sastanak.
Ovo se dogodilo popodne iznenada na dan kada je Nikson stigao. Nikson je otišao na sastanak, ni sa kim iz Stejt departmenta; na američkoj strani u prostoriji nije bilo nikoga, ko je govorio kineski.
Dakle, predsedavajući Mao je možda recitovao „Alisa u zemlji čuda“ koliko znamo; prevodioci su mu možda stavljali reči u usta. Ali ne mislim tako, mislim da se niko u Kini ne bi usudio da to uradi.
Razmišljajući o izboru svog šefa da ga izbaci sa tog sastanka, „U našoj izabranoj monarhiji, kralj odlučuje. On je, u suštini, bio paranoičan. Bio je veliki državnik ali je imao defektan karakter, koji ga je na kraju i definisao.”
Taj „defektan karakter“ dostigao je najnižu vrednost 1974. sa skandalom Votergejt, koji je na kraju primorao Niksona da podnese ostavku ali se ne može potceniti značaj, onoga što se dogodilo dve godine ranije.
SAD su bile najveći neprijatelj Kine i nisu imale diplomatske odnose. Ono što je ovo istorijsko odmrzavanje odnosa učinilo još neočekivanijim je to, što je, ironično, Nikson bio najveći antikomunista na svetu.
„Išli smo da se sastanemo sa onim, što smo ranije nazvali ‘lažnim režimom’ u Pekingu. Ovo je veoma, veoma neobično. Teško je naći primer u istoriji ovakvog manevra. To je zaista promenilo svet.
Ljudska je priroda da budete nervozni kada sretnete nekoga, koga do sada niste sreli, a koji je neprijatelj 23 godine, pa je, naravno, bilo straha“, rekao je Friman, koji je nastavio da ima blistavu karijeru kao američki ambasador u Saudijskoj Arabiji i pomoćnik sekretara odbrane za međunarodnu bezbednost, kod Bila Klintona.
Amerika je podržala Kuomintang protiv Komunističke partije Kine u kineskom građanskom ratu, takođe poznatom kao Rat za oslobođenje ali su do 1972. morali da se suoče sa realnošću da su komunisti pobedili i kontrolisali zemlju, pa je Nikson odlučio, da pruži ruku prijateljstva.
Samit je bio podeljen na dva dela; lideri su govorili o tome šta su se dogovorili, a ministri spoljnih poslova o onome što nisu. Friman je bio ključni deo ovog drugog.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
„Uglavnom sam morao da objasnim Kini zašto je rat u Vijetnamu bio pravedan i da će se završiti našim uspehom, zašto je naše protivljenje Severnoj Koreji bilo principijelno i svrsishodno i zašto je naš prigovor indijskoj okupaciji Kašmira bio ispravan i tako dalje.
Državni sekretar, koji je stavljen u poziciju da raspravlja o ovim slučajevima bio je advokat, bivši državni tužilac i prijatelj gospodina Niksona, a ne stručnjak za spoljnu politiku, što je jedan od razloga zašto je Henri Kisindžer mogao da biti tako uticajan.”
Međutim, Frimen je imao posla i svaku reč je preneo Kinezima, čak i ako mu jedan razgovor i dalje izaziva stid da mu se prsti na nogama savijaju.
„Kineski vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova bio je bivši veterinar i specijalista za mazge; bio je u dugom maršu sa Maom, a američki državni sekretar je bio veliki igrač golfa, pa je pričao razne priče o golfu i o svojoj kolekciji šešira Sema Snida, Sam Snead je bio poznati golfer.
Naravno, kineski vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova nije znao šta je golf i nije znao ništa o Semu Snidu, pa sam otišao čak i kada sam se zgrčio unutra“, priseća se Friman.
„Vi morate biti verni ehu ljudi, za koje tumačite; čak i ako kažu gluposti, ti se trudiš da to izneseš pravo.“
Na kulminaciji jednonedeljne posete, Nikson i kineski premijer Džou Enlai, potpisali su Šangajsko saopštenje.
„Prepoznao je, kao i mi, da svako od nas ima prijatelje i saveznike koje moramo da uveravamo, da ne izdajemo i da ne pregovaramo iza njihovih leđa.
Šangajsko saopštenje je veoma neobično u diplomatskoj istoriji, jer počinje stranom za stranicom recitacija obe strane u meri, u kojoj se apsolutno ne slažemo jedni sa drugima.
Obično se takve stvari zataškavaju u diplomatskim dokumentima; ovaj put nije bio“, rekao je Friman.
Sa nekim ponosom se američka grupa vratila na Air Force One da odleti kući, dok je svet, koji je posmatrao, probavio ono što je postignuto.
Opisujući raspoloženje kao „burno“, Freeman je dodao: „Postigli smo ono što smo želeli da postignemo, diplomatskim putem.
Domaćim političkim spin-doktorima je postajalo očigledno, da je ovo prošlo izuzetno dobro u zemlji; televizija je upoznala Amerikance sa nečim od stvarnosti Kine i prikazala Kineze, u ljudskim terminima.
Uvek smo bili skloni da demonizujemo naše protivnike 1950-ih. Kinezi su, pošto su svi nosili plava bojlera, okarakterisani kao „plavi mravi“, neka vrsta neljudske kolektivne insektoidne populacije.
Mislim da su ljudi otvorili oči. Bila je to zemlja koja je bila veoma drugačija od naše ali vredna razmatranja sopstvenih zasluga.”
U Kini je takođe došlo do ublažavanja osećanja. Karl Dža je rođen 1976. godine, mesec dana nakon što je Mao umro i započeo je život u senci istorijskog vrha.
Trenutno predstavlja podkast „Svila i čelik“ o kineskoj kulturi: „Kada sam odrastao u Kini 1980-ih, Kinezi su imali ogromnu količinu dobre volje prema SAD.
Unutar Kine nije se mnogo promenilo od 1972. do 1976.
Prava promena dogodila se nakon Maove smrti i dolaska Deng Sjaopinga na vlast.
Kolektivno rukovodstvo NR Kine pod Dengom je donelo odluku da se Kina otvori za devize i investicije, itd.
Ovo je tačka kada se dve ose okreću u različitim pravcima.
Da li je Amerika dozvolila ili dala Kini šansu da napreduje ili su im kineske odluke omogućile da postanu ekonomska supersila, kakva jesu danas?
Ža je rekao: „Jezik ’davanja ili dopuštanja‘ govori više o engleskim medijima nego o stvarnosti.
Ovu mešavinu percepcije ponavlja i profesor Kenet Hamond, stalni stručnjak za Kinu sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku.
„To je ohrabrilo američke elite da veruju da se njihove nade za promenu sistema u Kini ostvaruju“, rekao je on.
„Ali ovo je bila iluzija. Kina nikada nije nameravala da se potčini američkoj hegemoniji.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ovo razmimoilaženje se nastavlja i dovodi nas do toga, gde svet danas stoji.
Odnosi Kine i SAD nisu dobri jer se oboje bore za prevlast, a Tajvan je poker čip, koji predstavlja borbu između dve najmoćnije nacije sveta.
„Možda najvažnije, kao što je navedeno u Šangajskom komunikeu, Kina je uspela da natera Amerikance da priznaju da je Tajvan deo Kine i da je pitanje statusa Tajvana pitanje koje treba da reši kineski narod na obe strane moreuza, na svoj način i u svoje vreme.
SAD su se obavezale da će smanjiti svoju vojnu pomoć Tajvanu i da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Narodne Republike“, objasnio je Hamond.
Ništa ne ostaje zamrznuto u vremenu i zajedno sa agresivnom trgovinskom politikom Donalda Trampa sa Kinom, poremećaj je uzrokovan menjanjem američkih stavova prema Tajvanu tokom godina.
U Vašingtonu je postala demokratija za zaštitu, a politički kapital je uložen u Tajvan; ovo se veoma razlikuje od sporazuma iz 1972. godine.
„Tokom četiri decenije smo radili dosta sečenja salame i u ovom trenutku zaista nije ostalo ništa od kobasice“, rekao je Friman.
„Iz kineske perspektive, Sjedinjene Države su povukle svoju reč.
Sa američke tačke gledišta, ovo pitanje je postalo pitanje ideoloških simpatija za samoopredeljenje i to je osnova trenutne zagonetke koja će, ako se ne reši, verovatno dovesti do vojnog sukoba.
To je veliki strah za ceo svet. Ako dođe do pogrešne komunikacije ili pogrešnog čina agresije, rat bi mogao izbiti.
Podrazumeva se da su obe nuklearne sile i da imaju dovoljno vojnog hardvera da izazovu bujice razaranja, stavljajući milione života u opasnost.
Frimen, koji je obavljao uloge tokom perioda sukoba u SAD, nepokolebljiv je u svom mišljenju da se svaka takva akcija, mora izbeći.
„Ako se ovo tretira kao vojno pitanje, vrlo je verovatno da će se završiti tragedijom“, rekao je on. „Ako se to tretira kao političko ili diplomatsko pitanje, možemo naći načine za kompromis.
Mislim da Kinezi mogu biti veoma fleksibilni u smislu obezbeđivanja statusa za Tajvan, koji je prihvatljiv za ljude na Tajvanu ali za to su potrebni razgovori, a ti razgovori moraju biti zasnovani na principu Jedne Kine, što znači da moraju da se odnose na ponovno ujedinjenje i dogovoreni odnos između Tajvana i kopnene Kine.
Ne mogu se zasnivati na ideji da će proizvesti tajvanski separatizam.
Trenutno nema razgovora; ako nema razgovora, veoma je teško zamisliti diplomatiju.”
Ovo ostavlja Džoa Bajdena u teškoj poziciji. On mora nekako premostiti sporazum iz 1972. sa trenutnom političkom klimom u SAD, dok nema većinu ni u Domu ni u Senatu, koja bi podržala njegove planove.
Državni sekretar Entoni Blinken je na putovanju u Pacifik, kako bi uverio saveznike da će SAD nastaviti da odvraćaju Kinu, a američki zvaničnici su takođe bojkotovali Zimske olimpijske igre u Pekingu.
Sve ovo je sadašnjeg stanara Bele kuće stavilo između kamena i nakovnja.
Međutim, Hamond je manje saosećajan: „Kada je predsednik Bajden razgovarao sa predsednikom Sijem prošle jeseni, ponovo je potvrdio američku podršku politici jedne Kine.
Ali akcije Bajdenove administracije krenule su u potpuno suprotnom smeru, podižući atmosferu napetosti oko Tajvana i podstičući osećanja straha i mržnje prema Kini među američkim narodom. Ovo je neodgovorno i glupo.”
Iako Si nema nikakvu borbu za moć sa kojom bi se mogao boriti u Pekingu, on ima nezgodnu situaciju, oko toga kako se Kinezi percipiraju u Americi, a postoji i gnjavajuća ljutnja zbog omalovažavanja.
„Kinezi prave razliku između vlade SAD i američkog naroda.
Amerikanci, uglavnom i dalje primaju prijateljske prijeme u Kini ali to nije slučaj u SAD“, objasnio je Ža.
„Američki mediji su se vratili na žutu opasnost i propagandu hladnog rata, kada je u pitanju Kina.
Za pandemiju Covida okrivljeni su Kina i kineski narod. Posledice toga vidimo u SAD kada su ljudi istočnoazijskog izgleda fizički napadnuti.
Čak je i američka olimpijska gimnastičarka Sunisa Li, koja je Amerikanka Hmong, bila podvrgnuta rasističkom napadu.
Zastoj je postao vrhunska igra pokera. Počelo je 1972. i sada se približava vrhuncu 50 godina kasnije.
Obe strane imaju karte za igru ali su oprezne šta će druga baciti kao odgovor.
Stručnjaci žele da se inspiracija uzme iz istorijskog samita Ričarda Niksona i Džou Enlaija i da se izbegne bilo kakvo uzbunjivanje.
Hamond je rekao: „Godišnjica Šangajskog komunikea treba da bude momenat ponovne posvećenosti svetu saradnje i saradnje između američkog i kineskog naroda u potrazi za prosperitetnom i održivom budućnošću sveta.
Ljudi dobrog srca treba da pozovu političke lidere da poštuju uslove Komunikea i vrate se na put mira i prijateljstva.
Postoji jedno poslednje upozorenje, koje jedan diplomata od karijere i dobro proputovani lutalica hodnicima moći, poput Frimena, previše dobro zna – ono što je naučio od čoveka, koji mu se izvinio u suzama.
„Predsednik Nikson je u jednom trenutku rekao nešto važno što je u suprotnosti sa Čerčilom, koji je rekao da je uvek ‘bolje vrebati čeljusti nego ratovati’ i rekao je, ‘Nije uvek bolje razgovarati sa nekim, nego ne razgovarati s njim, zavisi ako znate šta ćete reći.“
Mi (Amerika) ne znamo šta bismo rekli u ovom trenutku, tako da nam je potrebna strategija za smanjenje opasnosti od rata i promovisanje mogućnosti mira.
U ovom trenutku ne postoji strategija i vrlo je malo izgleda da će se ona pojaviti.”
Borba.Info
