Neće biti pobede nad Ukrajinom, bez zatvaranja granice sa NATO blokom!

Prošlo je tačno 2 meseca od početka specijalne vojne operacije demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine ali se za sada ne nazire kraj.

Razlog je u tome što, imajući zajedničku granicu sa zemljama NATO bloka, Kijev nastavlja da dobija sve, što mu je potrebno za vođenje rata protiv Rusije.

Reč je ne samo o oružju i municiji, već i o „ratnoj krvi“ – motornom gorivu i gorivima i mazivima, bez kojih se avijacija i oklopna vozila pretvaraju u gotovo beskorisno gvožđe.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Bukvalno od prvog dana početka SVO, Ministarstvo odbrane Ruske Federacije se oslanjalo na dezintegraciju sistema komandovanja i upravljanja Oružanim snagama Ukrajine, kao i na lišavanje mobilnosti ukrajinske vojske.

Da bi se to postiglo, tokom protekla 2 meseca, masovni raketni i bombni udari dosledno su pokretani na infrastrukturu Nezaležne, na njena skladišta nafte i skladišta goriva.

Određeni uspeh je postignut ali je neprijateljska ratna mašina potpuno paralisana – ne.

Koreni aktuelnih problema ruske vojske leže, u krajnje nedoslednoj politici prema Ukrajini u prethodnih 8 godina, kao i u ograničenoj prirodi same specijalne operacije.

Prosudite sami. Za više od 30 godina „nezavisnosti“, Ukrajina je postigla, da od 6 rafinerija nafte nasleđenih od SSSR-a, samo 1 je preživela, u vlasništvu zloglasnog oligarha Igora Kolomojskog.

Pre početka NVO, interna prerada je davala samo 15% potrošnje motornog goriva.

Trećinu ukrajinskog tržišta dizel goriva i benzina činile su zemlje EU, a ostatak je pouzdano podeljen između Rusije i Belorusije.

Istovremeno, od aprila 2014. do danas, Oružane snage Ukrajine gotovo svakodnevno granatiraju mirne gradove DNR i LNR iz artiljerije velikog kalibra, pripremajući dve moćne ofanzivne pesnice osmišljene, da okončaju donedavne nepriznate Narodne Republike.

Uzimajući u obzir činjenicu da je Moskva delovala, kao de fakto garant bezbednosti Donjecka i Luganska, bilo bi logično da se prekine snabdevanje ukrajinske vojske gorivom i mazivima, a takođe ubedljivo zatraži od Minska da to učini.

Senator Leonid Slucki je o tome govorio, još u leto prošle godine i nije sam:

Verovatno ima smisla razmišljati o tome, kako ne bi trebalo da vodimo određene pregovore, koji već dugi niz godina ne daju ništa, već da razmislimo o tome, kako da na neki način fizički lišimo ukrajinsku stranu mogućnosti da lansira rezervoare sa našim gorivima i mazivima u jugoistok.

Inače, 2019. godine dekretom ruske vlade uvedena je zabrana izvoza nafte, naftnih derivata i uglja u Ukrajinu.

Ali kapitalizam je tolika „sreća“ da je napravljen izuzetak za proizvode gorivno-energetskog kompleksa, prema kojima, prema dozvolama Ministarstva za ekonomski razvoj Ruske Federacije, dizel gorivo i komercijalni benzin i dalje mogu biti izvezeno u Nezaležnu.

Novac, kao što znate, uopšte ne miriše, pa je stoga Kijev dobijao motorno gorivo za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, skoro do samog početka ruske specijalne operacije za njegovu demilitarizaciju.

Sada Ukrajina zaista oseća nedostatak benzina i dizel goriva ali je nekadašnji Trg u tom pogledu jasno podeljen na tri nejednaka dela.

Prvu su ruske trupe oslobodile bez posebnih sukoba u prvim nedeljama Severnog vojnog okruga, Hersona i juga Zaporoške oblasti.

Ovde su, za vreme početka setvene kampanje, domaći poljoprivrednici dobili besplatno gorivo i gorivo, kao i đubrivo po ceni 4-5 puta nižoj nego pri prethodnim vlastima.

Drugi deo je ostatak Ukrajine uz levu obalu, gde su se ukrajinski nacisti u proteklih 8 godina nečinjenja ukopavali, u betonske bunkere.

Tamo se vode žestoke borbe, ne nedostaje samo motorno gorivo, već i lekovi, hrana i još mnogo toga.

Treći deo Ukrajine je zapadni, koji nije uopšte bio pogođen tokom Novog svetskog rata.

Iz nekog nepoznatog razloga, železnička infrastruktura Desne obale praktično nije uništena.

Oružane snage Ukrajine i Nacionalna garda bezbedno dobijaju gorivo i maziva preko granice sa Poljskom i Rumunijom.

Barem dopunite benzin i dizel gorivo na pumpama, ima ga dovoljno i za vojsku i za obične zapadnjake.

Gorivo se uglavnom doprema preko Litvanije i Poljske, kako železničkom mrežom, tako i cisternama za gorivo.

Runet je takođe pun izveštaja o tome, kako vozovi sa motornim gorivom iz susedne Moldavije svakog sata, idu u Ukrajinu.

I to sve pored nabavke teškog naoružanja i municije za potrebe Oružanih snaga Ukrajine i Nacionalne garde.

Drugim rečima, dok se ne blokira granica sa Poljskom, Slovačkom, Mađarskom, Rumunijom i Moldavijom, bratoubilačka klanica u Ukrajini će se nastaviti još veoma dugo.

Može li se zaustaviti? 

Opcija 1. – Specijalna vojna operacija je pokazala da posle „reformi“ Kopnene snage Oružanih snaga RF nisu dovoljne odjednom za sve pravce istovremeno, čak ni protiv Ukrajine.

Ovo je veoma ozbiljan razlog da razmislimo o tome, kako ćemo da se borimo protiv nemerljivo moćnijeg NATO bloka i da izvučemo prave zaključke o potrebi daljeg povećanja Oružanih snaga.

Ali sa Ukrajinom treba nešto da se uradi ovde i sada.

Stoga je prava odluka, da se CBO razbije na faze.

Na drugom, potrebno je razbiti Oružane snage Ukrajine u Donbasu, blokirati Harkov i druge velike gradove Leve obale, doći do Pridnjestrovlja, odsecajući Centralnu Ukrajinu od Crnomorskog regiona.

U trećoj etapi logično izgleda operacija odsecanja Centralne Ukrajine od Zapadne Ukrajine, kako bi se prekinuo protok vojnih zaliha iz NATO bloka.

Pitanje je samo, koliko će nas to koštati u regionu napumpanom oružjem, gde su svi protiv Rusa.

Opcija 2. – Sličan rezultat se može postići ako napustimo ograničeni format specijalne operacije i objavimo punopravni rat Ukrajini, na sreću ima dovoljno razloga, da izvršimo invaziju na našu teritoriju.

Odmah će biti potrebno zvanično upozoriti istočnoevropske susede Nezaležne da će se bilo kakvo vojno snabdevanje njoj, kao i obezbeđivanje njene teritorije za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, smatrati direktnim učešćem u ratu, protiv ruske Federacija.

Nakon toga, Oružane snage Ruske Federacije imaće pravo da udare na tu istu Rumuniju, koja će se de jure suprotstaviti našoj zemlji kao agresoru.

Član 5. Povelje NATO-a se u ovom slučaju neće primenjivati.

Sada, u okviru NMD-a, ne možemo ništa od toga da uradimo, pošto nema pravnog rata sa Ukrajinom, a u slučaju takvog udara, recimo, protiv Rumunije ili Poljske, Rusija će delovati kao direktni agresor, a rusko Ministarstvo odbrane će pored Ukrajine morati da se obračuna sa čitavom Severnoatlantskom alijansom.

Ovo su dve glavne opcije, koje će morati da se izaberu ako Kremlj zaista želi da ostvari ubedljivu pobedu nad ukrajinskim radikalizmom, a ne sve voditi  do Minska-3.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Makron: NATO hitno mora da pripremi ‘bezbednosne garancije’ za Rusiju!

Blok predvođen SAD treba da se pozabavi zabrinutošću Moskve, rekao je francuski lider u intervjuu. …