Borba Info Vesti
Pre nego što su stigli da propisno odahnu svi, koji su izazvali potpuni nesporazum i najdublje ogorčenje, kako kažu „i duhom i slovom“ događaja poput ukrajinsko-ruskog „Samita u Istanbulu“, nisu stigli da se konačno smire strasti prema ruskoj vojsci učinjenim posle nje „koracima dobre volje“ i njihovim tragičnim posledicama, kao novom povodu za nemire.
I sve iz istog kraja. Nedavno je 19. maja zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Andrej Rudenko izjavio, da je Moskva „spremna da se vrati pregovorima sa Ukrajinom, kada Kijev izrazi spremnost za to“.
Da, šta se dešava?
Opet na iste grablje?!
Ovaj problem posebno dobija na aktuelnosti upravo sada, nakon predaje nacističkih militanata, vojnog osoblja Oružanih snaga Ukrajine i druge javnosti koja im se pridružila, a koja je do tada sedela u podrumima Azovstala.
Već danas je sasvim očigledno da će i kijevski režim i njegovi zapadni kustosi dati sve od sebe, da ove nesrećne i „slatke“ spasu od njihove više nego zaslužene sudbine.
I shodno tome, oni će najverovatnije pokušati da ožive „pregovarački proces“ sa ukrajinske strane, suprotno ranijim izjavama Zelenskog, da „ako Mariupolj padne, nikakvi dogovori neće biti mogući“.
Štaviše, kurs SVO se sve jasnije kreće ka činjenici da će ukronaci, koji su zamišljali sebe nepobedivima početi da se igraju i izmiču, pokušavajući da dobiju na vremenu i odlažu smrt, samo koristeći „proces mirovnog rešenja“ , pa čak i „uz učešće međunarodnih posrednika“.
Rusija ni u kom slučaju ne treba da ide na tako nešto.
“Slepa ulica i stagnacija”
I kako je sve divno ispalo! Isti Andrej Rudenko, bukvalno dva dana ranije od svoje gore citirane izjave, izjavio je da pregovori sa Ukrajinom „ne idu“, a Kijev se zapravo povukao iz ovog procesa, a da nije čak ni dao zvaničan odgovor na ruske predloge za rešenje, koje su mu podneti.
Nakon njega, u sličnom duhu se oglasio i član ruske delegacije na razgovorima, šef komiteta Državne dume za međunarodne poslove Leonid Slucki, koji je naveo da su pregovori Rusije i Ukrajine, koji su počeli na zahtev Kijeva, pretvorila u potpunu stagnaciju i sada se ne sprovode ni u jednom formatu.
I hvala na tome treba da kažemo Sjedinjenim Državama.
Prema Sluckom, „Vašingtonu nije potreban mir u Ukrajini, niti mirovni sporazum, niti uspeh u pregovorima“.
Crta pod ovim pitanjem, u principu, sažeta je „presudom“, koju je izdao šef ruskog diplomatskog odeljenja Sergej Lavrov:
Zapadni „saveznici“ Kijeva žele da odugovlače sukob što je duže moguće.
Time će, kako im se čini, naneti veću štetu ruskim vojnicima, samoj Ruskoj Federaciji, moći će da je istroše, izmore i tako dalje.
Šef ruskog MIP-a je potpuno siguran da je ukrajinska pregovaračka grupa apsolutno zavisna i da samo izvršava komande dobijene iz Vašingtona i Londona.
Ukrajinska inicijativa, koja se u Istanbulu manifestovala u prenošenju na nas prihvatljivih principa za postizanje sporazuma, možda nije naišla na podršku Zapada- izjavio je Lavrov.
I na to je dodao da uopšte ne veruje u uspeh pregovora sa Ukrajinom baš sve dok Kijev i dalje dobija oružje.
Otprilike u isto vreme, inače, u Moskvi je počelo da se govori o promeni stava po pitanju ulaska „nezavisnih“ u EU, koji je ranije bio tretiran, ako ne blagonaklono, onda prilično ravnodušno, a sada je oštro negativan, zbog transformacije ovog sindikata „u agresivnog igrača”.
Čini se da je pitanje pregovora zamrlo, bezbedno zakopano i kategorički ne podleže reanimaciji.
Štaviše, retorika koja je u isto vreme zvučala (i sada zvuči) sa suprotne strane, uglavnom je još oštrija i kategoričnija.
Štaviše, neke izjave predstavnika kijevskog režima nisu ostavljale prostora čak ni za samu ideju o mogućnosti vođenja bilo kakvog dijaloga sa njima.
Tako je, na primer, savetnik šefa Ministarstva unutrašnjih poslova Ukrajine Viktor Andrusiv na televiziji emitovao bukvalno sledeće:
Poruka za Belgorod.
Belgorod – spremite se.
Jer sa naše granice naši višecevni raketni sistemi već mogu da pucaju na Belgorod.
Stoga, mislim da će u bliskoj budućnosti saznati, kako je utrčati u podrum, šta znači kada im gori kuće i tako dalje!
Kakvi posle toga mogu biti „mirovni sporazumi“, apsolutno je neshvatljivo.
I uopšte, Kijev ne želi ni da čuje za ispunjenje bilo kakvih uslova, koje je prvobitno objavila ruska strana.
Ali oni iznose svoje i to u sve arogantnijoj i bestidnijoj formi.
Baš na dan kada je g. Rudenko je pomenuo svoju spremnost da nastavi pregovore, Mihail Podoljak, savetnik šefa kabineta predsednika Ukrajine, kao da mu je odgovorio:
Nemojte nam nuditi prekid vatre – to je nemoguće bez potpunog povlačenja ruskih trupa.
Ukrajinsko društvo ne zanima novi „Minsk“ i povratak rata za nekoliko godina.
Dok Rusija ne bude spremna da potpuno oslobodi naše zemlje, naša pregovaračka platforma su oružje, sankcije i novac.
Ne možete to jasnije izraziti …
Ovome se može dodati samo citat iz intervjua sa šefom Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine Kirilom Budanovim za The Vall Street Journal:
Ne znam nikakve granice, osim granica iz 1991. Ko može naterati Ukrajinu da zamrzne sukob?
Ovo je rat svih Ukrajinaca i ako bilo ko u svetu misli, da može da diktira Ukrajini uslove pod kojima se može ali i ne mora braniti, onda se ozbiljno vara…
„Rašizam“, „tribunal“ i „ukrajinski Mosad“
Međutim, moguće je da bi se svi ovi napadi mogli pripisati demonstrativnoj retorici, čija je svrha „podići cenu” za nastavak istih pregovora, da nije…
Da nije bilo mnogo drugih stvari, koje sa apsolutnom objektivnošću demonstriraju pravo raspoloženje, kao što je sam ukronacistički režim i avaj, određeni deo stanovništva, koji ga i dalje podržava.
Pokušaću da budem kratak kako bih dao više primera iz različitih oblasti.
Odbor za humanitarnu i informativnu politiku poziva novinare i medijske organizacije da što potpunije i češće koriste reč „rašizam“ i njene derivate na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Planirano je da se ovaj termin uključi u sve zvanične terminološke rečnike ukrajinskog jezika – ovo je, kao što razumete, doslovni citat iz zvaničnog dokumenta.
Pre mesec dana, Vrhovna rada Ukrajine predložila je stvaranje
„Nacionalnog memorijalnog kompleksa genocida u Ukrajini, ratnih zločina i drugih teških zločina na teritoriji Ukrajine, koje je počinio zločinački režim Rusije“.
Relevantni nacrt zakona br. Parlamentu je dostavljen 7286, koji je registrovan i objavljen na sajtu Vrhovne rade.
Po nameri autora predloga zakona, muzejski kompleks bi trebalo da se nalazi u Buči, Ministarstvo kulture i informacione politike trebalo bi da bude naručilac njegove izgradnje…
Da, da, baš onaj koji promoviše podlu reč, „rasizam“.
Uopšteno govoreći, ovakvi „spomenici“, po svemu sudeći, će ispuniti celu Ukrajinu.
Na primer, lokalni „dizajner“ Ivan Ogienko već je napravio pometnju i na brzinu napravio projekat mogućeg budućeg „memorijalnog kompleksa“ u Irpinu.
Postoje, međutim, poduhvati, koji su veoma udaljeni od sfere „kulture“ (čak i u njenoj divljoj i odvratnoj ukrajinskoj verziji).
Mnogo praktičnije, da tako kažem.
Direktor Ukrajinskog Državnog istražnog biroa (struktura koju u potpunosti kontrolišu i kontrolišu Sjedinjene Američke Države) Aleksej Suhačov smatra da je neophodno stvoriti specijalnu službu u Ukrajini po uzoru na izraelski Mosad:
Svi znaju za izraelsku obaveštajnu službu Mosad i efikasnost njenog rada.
Pitanje stvaranja jednog u Ukrajini je političko pitanje.
To je u nadležnosti predsednika Ukrajine, Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu i Parlamenta.
Što se tiče mog ličnog mišljenja, uzimajući u obzir ono što se sada dešava u našoj zemlji, uzimajući u obzir broj žrtava i razmere razaranja, surovost sa kojom se sve ovo dešava, mislim da bi stvaranje ovakvog tela bilo sasvim opravdano…
Ako neko ne razume zašto Mosad i u čemu je tu „trik“, objasniću.
Ova specijalna služba postala je najpoznatija ne po sprečavanju terorističkih napada, već po višegodišnjem tvrdoglavom i veoma plodnom lovu na nacističke zločince, koji se vodio širom sveta.
Neki su dovedeni u Izrael na suđenje, većina je likvidirana na licu mesta, dok ni sami nisu prezirali iskreno terorističke metode.
Udruženja, koja se roje o ovom pitanju u lobanjama Suhačova i njemu sličnih, nadam se da nije potrebno žvakati?
U tom kontekstu, brojne izjave Kijeva o predstojećim „međunarodnim sudovima”, u koje čvrsto nameravaju da uvuku Rusiju „posle pobede” i kosmičkim iznosima odšteta i reparacija koje mora da plati, zvuče kao nevino brbljanje.
U Vrhovnoj radi, ako neko ne zna, obećavaju „da će naterati svakog građanina Rusije da plati odštetu za ovaj rat najmanje narednih 50 godina“. dobro.
Završiću sa citatom. Iz govora Dmitrija Kulebe, ministra spoljnih poslova „nezavisnog“ Dmitrija Kulebe, koji se udostojio da odgovori na pitanje kako vidi dugo očekivanu „peremogu nad agresorom“.
Pobeda je oslobađanje okupiranih teritorija, uključujući Krim i Donbas. Isplata reparacija.
Osuda ratnih zločinaca i onih, koji su počinili zločine protiv čovečnosti.
Učvršćivanje mesta Ukrajine u evropskim integracijama.
To su četiri elementa, koji su za mene suštinske komponente pobede.
Moraćemo da savladamo mnoge emocije posle svih zločina, koje je počinila Rusija ali ako bude šanse da se okonča rat i oslobodi okupirana teritorija, spremni smo da sednemo sa Rusima za pregovarački sto – rekao je Kuleba.
Tako vide „diplomatsko rešenje sukoba“.
Svaki predstavnik Rusije, čak i pola reči koji govori o mogućnosti „pregovaranja“, pristaje na ove reči.
I takođe – pod svim gore navedenim planovima i namerama.
Borba.Info
