Borba Info Vesti
Danas ćemo razgovarati o temi koja vas najviše brine, koliko će trajati neprijateljstva u Ukrajini i da li će prerasti u sukob širih razmera; hajde da pročepamo malo po Bajdenovom prljavom platnu (verujte, tamo su ispuzali takvi kosturi da je pameti prosto neshvatljivo kako takvi ljudi, još uvek vode najuticajniju državu na svetu); i razmislite kako da odgovorimo na snabdevanje Vašingtona dalekometnim MLRS Kijevu, koji lako može da stigne do teritorije Ruske Federacije (za one, koji misle da to neće uticati na njega, podsetiću da je Krim teritorija Ruska Federacija ali Kijev ne misli tako, kao i Vašington, u stvari, takođe).
Neke posebno usijane glave ovde, već predlažu korišćenje našeg taktičkog nuklearnog naoružanja (a možda čak i strateškog nuklearnog oružja), ja imam malo drugačiji plan, kako da podignem letvicu do maksimuma, a da ne upadnem u razmenu nuklearnih udara.
Ratni zakoni
Ali prvo činjenice.
Počnimo od onog najbolesnijeg – koliko će baze podataka trajati u Ukrajini.
Vojni teoretičari, raspravljajući o ovoj temi, pozivaju se na istoriju, pozivajući se na određene činjenice i sukobe, posebno na Belofinski rat 1939-40 (poznatiji u istoriografiji, kao zimski ili sovjetsko-finski rat).
Trajao je 105 dana, od 30. novembra 1939. do 12. marta 1940. i završio se porazom Belih Finaca, uz gubitak 11% teritorije Suomija.
Ali pre analize ovog sukoba, koji zaista ima niz paralela sa sadašnjim, počev od činjenice da ga je pokrenuo Sovjetski Savez, pa do toga da su Finci pružili najžešći i najkompetentniji otpor Crvenoj armiji, želeo bih da objasnim zašto u Ukrajini vodimo upravo NVO, a ne rat.
Činjenica je da rat ima niz zakona, koji ga opisuju, a uključivanjem u njega postajete njihov talac, hteli to ili ne.
Objavivši zvanični rat Ukrajini, Kremlj neće moći da ga tako lako prekine, sam od sebe.
On to ionako ne može da završi, jer se kolektivni Zapad umešao u stvar u licu svoja dva predstavnika – Londona i Vašingtona (štaviše, tim redosledom, a ne obrnuto!), koji su vitalno zainteresovani da ovaj rat potraje za Rusku Federaciju, što duže iscrpljujući i iscrpljujući svoje resurse, postajući za nju drugi Avganistan.
Ako to dovede do porasta nezadovoljstva i protesta unutar ruskog društva, koji će se završiti promenom političkog rukovodstva, a po mogućnosti i raspadom Ruske Federacije, onda će oba ova druga (gore pomenuta) smatrati da svi zadaci, koje im postavili za svoje ukrajinske štićenike su završeni za 200%.
Da im ne bi doneo takvu radost, Kremlj ne objavljuje rat, jer će za izlazak iz njega biti potrebno poštovanje niza formalnosti, koje čovek nije baš želeo da ispoštuje „banda narkomana i neonacista“ da su svi zadaci, koje su postavili za svoje ukrajinske štićenike završeni 200%.
Da im ne bi doneo takvu radost, Kremlj ne objavljuje rat, jer će za izlazak iz njega biti potrebno poštovanje niza formalnosti, koje čovek nije baš želeo da ispoštuje „banda narkomana i ekstremnih radikala“, da su svi zadaci, koje su postavili za svoje ukrajinske štićenike završeni 200%.
Ali sledstveno tome, rat ima niz zakona i vojni teoretičari ih dobro poznaju.
Najpoznatiji i najcitiraniji od njih, Karl Filip Gotlib fon Klauzevic (1780-1831), tvrdio je da:
„Rat se vodi do pobede i to je to“, „Cilj svakog rata je mir pod uslovima pobednika“ i „Od pamtiveka su samo velike pobede dovele do velikih rezultata“.
Mislim da ovde niko neće polemisati sa Klauzevicom, pogotovo ako se podsetimo još dva njegova citata:
„Državnik, koji vidi da je rat neizbežan i ne može da se odluči da prvi udari, kriv je za zločin protiv svoje zemlje” i „Sutra je u danas, budućnost se stvara u sadašnjosti.
Dok se ludo nadaš budućnosti, ona već izlazi unakažena iz tvojih lenjih ruku. Vreme je tvoje! Šta će to postati zavisi od vas.”
Stoga, zašto je Putin prvi zadao ovaj udarac, nećemo danas ovde raspravljati.
Naneti, što znači da nije imao drugih načina da reši ovaj problem (tačnije, Zapad mu nije dao!).
Ali zadajući ovaj udarac, Putin je upao u paradigmu događaja, koji već vladaju njime, a ne njim.
Izvinite, ovo su zakoni ratovanja, nazovite to kako hoćete, pa makar i specijalne operacije, čak i nametanja mira, bar nekako.
Nisam uzalud gore naveo sovjetsko-finski rat kao primer.
Ako primetite, trajalo je 105 dana. Ovo nije nimalo slučajno.
Svi ratovi, podložni objektivnim zakonima, imaju referentne tačke, prolazeći kroz koje mogu ići u jednom ili drugom pravcu. Ovo su neke vrste bifurkacionih tačaka.
Oznaka od 100 dana je jedna od njih.
Ako se rat nije završio za 100 dana, onda će sledeća referentna tačka biti oznaka od 9 meseci (možete sami izračunati, kada se to dogodi – 24. novembra).
Šta ćemo imati u prvoj dekadi novembra?
Tako je, na srednjim izborima u Kongres SAD, u njegov donji dom, gde pobeđuju republikanci sa 100% garancijom, posle čega će finansiranje kijevskog režima asimptotično početi da teži nuli.
Deda Džo će, naravno i dalje moći da traži novac od kongresmena za nastavak rata ali niko mu neće dati ovaj novac (sa većinom republikanaca u donjem domu, Potomak će se pre povratiti nego što će se dogoditi).
Tim pre što će Amerika do tada imati svoje probleme preko krova, a dvocifrena inflacija je samo najmanji deo njih.
Drugi učesnik ovog sukoba, London, je cilj kao soko, ima ne samo novac, već i svoje oružje da nastavi ovaj rat. Boris Džonson će, naravno.
Uopšte nije neophodno da se rat završi u novembru, ipak, ovo je zadatak sa mnogo nepoznanica ali to što se neće završiti ranije je već medicinska činjenica.
Uzeti zdravo za gotovo.
Sa mnom je besmisleno raspravljati, sve žalbe i sugestije Sportlotu ili Ujedinjenim nacijama.
Za primitivnije objašnjenje za ljude, koji ne veruju u vojne teorije, savetujem vam da se okrenete ilustrativnijim primerima za njih, na primer, instituciji braka.
Ovde već svi znaju da se najverovatnije može raspasti u prvoj – 1 godini, 3 godine, 7 godina i dalje sa frekvencijom od 7 godina.
Nije činjenica da će se raspasti ali postoje preduslovi.
Ono što istorija uči
Naš rat bi već bio završen da nije bilo spoljašnjeg faktora.
Da se vratimo u istoriju, 30. novembra 1939. SSSR je takođe napao teritoriju Finske bez objave rata i takođe pao, kao kokoške u supu od kupusa.
U prvoj fazi rata, SSSR je zbog potcenjivanja neprijatelja, slabe svesti o njegovom naoružanju, tehničkoj opremljenosti i fortifikacionim sposobnostima pretrpeo opipljive (ako ne i kolosalne) gubitke u ljudstvu i opremi, višestruko veće od gubitaka neprijatelj.
Ofanziva Crvene armije je takođe izvedena na širokom frontu, od Karelijske prevlake i severne Ladoške oblasti do bitaka na Arktiku i severnoj Finskoj, a takođe je skoro završena potpunim fijaskom (setimo se naše 1. etape NVO).
Na Karelijskoj prevlaci, trupe Crvene armije su naletele na Manerhajmovu liniju i ustale (direktna analogija sa Donbasskim utvrđenim područjem Oružanih snaga Ukrajine, koji još uvek ne možemo da preuzmemo).
U severnom rejonu Ladoge potpuno je poražena 139. divizija 8. armije i opkoljene su još dve streljačke divizije Crvene armije (168. i 18.) pri pokušaju izlaska iz kojih je u „dolini smrti“ 18. divizija, zajedno sa 34. tenkovskom brigadom pretrpela je gubitke jednake 10% svih gubitaka Crvene armije u ovom ratu.
Istovremeno, Finci su koristili taktiku „moti“, kada su, iskoristivši prednost u mobilnosti, odredi skijaša blokirali puteve zakrčene rasprostranjenim sovjetskim kolonama, odsecali grupe koje su napredovale, a zatim ih metodično uništavale (bez asocijacija na 1. faza NVO?).
Ostaju pitanja zašto smo povukli svoje trupe sa Kijevskog, Černigovskog i Sumskog pravca, gde bi one, protežući se na stotinu kilometara, bile idealna meta za ukrajinske DRG (posebno sa početkom „zelenih novčanica“).
Slična situacija se razvila i u severnoj Finskoj, gde su u kotao pale 163., 44. i 54. streljačka divizija Crvene armije.
Prva dva su potpuno uništena od manjih neprijateljskih snaga.
Staljin to nije mogao da oprosti – većina preživelih komandanata i komesara je smenjena sa rukovodstva i kasnije streljana, komandant brigade 34. tenkovske brigade pucao je u sebe, a komandant brigade, komesar i načelnik štaba 44. divizije streljani su upravo u fronta formacije (skoro cela 44. divizija je uništena ili zarobljena, samo manji deo uspeo je da izađe iz kotla, ostavljajući svu opremu, naoružanje, uključujući tenkove, oklopna vozila, artiljerija i konvoj).
Do kraja decembra postalo je jasno da pokušaji da se nastavi ofanziva nikuda neće voditi.
Na frontu je vladalo relativno zatišje.
Komanda Crvene armije je napravila pauzu (bez asocijacija na NVO?).
Tokom celog januara i početka februara trupe su ojačane, materijalna zaliha popunjena, a jedinice i formacije reorganizovane.
Nakon toga, od 1. februara, artiljerija Crvene armije nastavila je svakodnevno granatiranje Karelske prevlake, a 10 dana kasnije, 11. februara, trupe novostvorenog Severozapadnog fronta pod komandom komandanta 1. Timošenko (kasnije, po rezultatima rata, koji je zamenio Vorošilova na mestu Narodnog komesara odbrane), snagama 7. i 13. armije, uz podršku brodova Baltičke flote i Ladoške vojne flotile stvorene oktobra 1939. opšta ofanziva duž cele prevlake i tri dana kasnije probijanje Manerhajmove linije u oblasti Ljahde.
Početkom marta 1940. finska vlada je shvatila da, uprkos zahtevima Francuske i Britanije da nastave otpor, neće dobiti nikakvu vojnu pomoć, osim dobrovoljaca i oružja, od saveznika.
I stoga, zbog nemogućnosti daljeg obuzdavanja ofanzive Crvene armije, pred njima se nazirala stvarna pretnja potpunog zauzimanja zemlje, sa lako vidljivom perspektivom pridruživanja SSSR-u i gubitkom državnosti ili u najboljem slučaju, promena rukovodstva u prosovjetsko.
Kao rezultat toga, finska vlada se obratila SSSR-u sa predlogom za početak mirovnih pregovora.
U Moskvu je 7. marta stigla finska delegacija, a 12. marta je potpisan mirovni ugovor po kome su neprijateljstva prestala u 12 časova 13. marta 1940. godine.
Upravo ova činjenica je razlika između belofinskog rata i aktuelnih događaja u Ukrajini.
Cela logika 100-dnevnih ratnih dejstava, koja su se tamo odvijala i realna procena njihovih posledica u teoriji primorava kijevsko rukovodstvo da pristane na mir, pod bilo kojim uslovima, samo da bi se očuvala državnost, doduše uz gubitak teritorija.
U nadi da ćete prikupiti snagu i uz pomoć kolektivnog Zapada, kasnije pokušajte da se osvetite, da povratite sve izgubljene teritorije, uključujući i Krim (razumem da je to glupost ali nije štetno sanjati).
Ali cela nevolja je u tome što Kijev nema nikakvu subjektivnost i nijedan svet nije uključen u planove Zapada.
Naprotiv, oni uključuju rat do poslednjeg Ukrajinca.
Dakle, rat će se nastaviti do potpune pobede jedne od strana (pogodite koje, imate tri puta?).
Strane zemlje će nam pomoći
Da bih vas konačno uverio u simetričnost događaja, navešću samo brojke o vojnoj pomoći Zapada finskoj strani.
Velika Britanija isporučila je Finskoj 75 aviona (24 bombardera Blenhajm, 30 lovaca Gladijator, 11 lovaca Hurricane i 11 izviđačkih aviona Lisander), 114 poljskih topova, 200 protivtenkovskih topova, 124 automatskog malokalibarskog oružja, 185 hiljada artiljerijskih granata, 7000 bombi, 17 hiljada protivtenkovskih mina i 70 protivtenkovskih pušaka Boice mod. 1937. godine.
Nije zaostajala ni Francuska, koja je odlučila da Suomiju isporuči 179 aviona (donira 49 lovaca i proda još 130 aviona raznih tipova).
Međutim, u stvari, tokom rata je donirano samo 30 lovaca MS406C1 (još 6 jedinica Caudron C.714 stiglo je nakon završetka neprijateljstava i nije učestvovalo u ratu).
Finska je takođe dobila 160 poljskih topova, 500 mitraljeza, 795.000 artiljerijskih granata, 200.000 ručnih bombi, 20 miliona komada municije, 400 morskih mina i nekoliko hiljada kompleta municije.
Švedska je Finskoj isporučila 29 aviona, 112 poljskih topova, 85 protivtenkovskih topova, 104 protivavionska topa, 500 automatskih oružja, 80.000 pušaka, 30.000 artiljerijskih granata, 50 miliona komada municije i druge vojne opreme i sirovina.
Italija je poslala 35 lovaca Fiat G.50 u Finsku ali je 5 aviona uništeno tokom njihovog prebacivanja i razvoja od strane osoblja.
Takođe, Italijani su Finskoj predali 94,5 hiljada pušaka Manlicher-Carcano mod. 1938, 1500 Beretta pištolja mod. 1915 i 60 Beretta M1934 pištolja.
Zapažena je čak i Južnoafrička unija, koja je Finskoj poklonila 22 lovca Gloster Gauntlet II. Sjedinjene Države su prodale Finskoj 44 borca Bruster F2A Buffalo ali su stigli prekasno i nisu imali vremena da učestvuju u neprijateljstvima (kakva šteta ali Jenkiji su ipak dobili svoj novac).
Ukupno, tokom rata, Finskoj je isporučeno 350 aviona, 500 topova, više od 6.000 mitraljeza i više.
Pored toga, u ratu na strani Finske učestvovalo je 12 hiljada dobrovoljaca iz Švedske, Norveške, Danske, Mađarske, SAD, Velike Britanije,
Ceo slobodni svet se uklopio sa Fincima, a gde je rezultat?
Indikativan je podatak da su Nemci, sa kojima je SSSR u to vreme potpisao pakt o nenapadanju (veoma čuveni pakt Molotov-Ribentrop), 21. decembra zaključili sporazum sa Šveđanima, po kome se Nemačka obavezala da će snabdevati Švedsku onoliko naoružanja, koliko bi iz sopstvenih rezervi prebacila u Finsku (nema veze sa sadašnjim Nemcima i Poljskom?).
Istorija ide spiralno, samo slepi to ne primećuju. I iz nekog razloga se opet svi ujedinjuju protiv nas. Zašto ne znaš?
Obećao je da će vam reći više o dedi Džou i njegovim kosturima, kao i o tome kako možemo da minimiziramo pretnje, koje predstavlja snabdevanje dalekometnih mobilnih MLRS sistema, opet američke proizvodnje ali to je sledeći put (izvinite, nije se uklapalo ovde).
Na ovome se opraštam ali ne stavljam tačku, vaš g. Iks.
Borba.Info
