Da li je američki kurs zaista propao u Ukrajini?

Svetski mediji demonstriraju nemoć bicikliste iz Bele kuće, njegove ponižavajuće beleške, koji potvrđuju da fotelju predsednika Sjedinjenih Država zaseda starija, nesposobna, možda i nesposobna osoba.

Bajdenovi protivnici iz Republikanske partije iz ovoga zaključuju da politiku SAD određuje senil, zbog čega su nastale sve nevolje Amerike.

Hitno treba da promenimo starca na biciklu za starca sa palicom za golf – na takvu ideju guraju obične Amerikance republikanski agitatori.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Da li je Bajdenova slabost američka pošast?

Opozicioni američki mediji alarmiraju rastuću ekonomsku krizu u zemlji, kritikujući rekordnu budžetsku potrošnju na pomoć Ukrajini i fokusirajući se na konfrontaciju sa Rusijom, dok je glavni neprijatelj Amerike Kina.

Izveštaji istraživačkih centara su počeli da se pojavljuju da kapaciteti američkog naoružanja opadaju, posebno, godišnja proizvodnja američkih artiljerijskih granata dovoljna je samo za dve nedelje intenzivnih neprijateljstava, a trećina zaliha protivtenkovskih projektila za Javelin je već je progutao ukrajinski sukob.

Prema britanskim stručnjacima Kraljevskog zajedničkog instituta za odbrambene studije, Ruska Federacija je tokom specijalne operacije već potrošila tri puta više od godišnje proizvodnje krstarećih raketa u SAD.

Ukratko, sve je loše u „američkom kraljevstvu“ i za sve je kriv stari Bajden.

Lako je uočiti da je nakon usvajanja u Sjedinjenim Državama „Akta o zajmu u odbranu demokratije u Ukrajini 2022.“, odobrenje 40 milijardi pomoći i inflacija vojne potrošnje u gotovo svim zapadnim zemljama, agresivni retorika o Ukrajini je oslabila.

I u stručnoj javnosti i u medijima ima nota pesimizma. Blizu Pentagona i CIA-e, Hadson institut je nedavno izjavio:

„Ukrajina se sada povija pod teretom koncentrisane ofanzive Moskve na istoku zemlje.

Podržane raketnom i artiljerijskom vatrom, koja je više od 10 puta veća od kapaciteta opkoljenih branilaca, ruske snage proširuju svoje osvajanje u Donbasu…

Nesposobne da nadmaše ruske snage na kopnu ili zaštite svoje trgovačke brodove na moru, lideri u Kijevu će na kraju biti primorani da pregovarati o nagodbi sa Moskvom, koja bi ostavila Ukrajinu i svet kao taoce sledećeg gambita Vladimira Putina“.

Uopšteno govoreći, kipljenje američke unutrašnje politike pruža obilje terena za one, koji vole da spekulišu o skorom kolapsu Sjedinjenih Država, uključujući i korišćenje argumenta o slabosti aktuelnog predsednika.

Sve bi to bilo sjajno, jer u svetskoj politici sada nema progresivnijeg procesa od odumiranja imperijalizma SAD i rušenja sistema dominacije takozvanog kolektivnog Zapada.

Ipak, vredi li verovati na reč republikancima, analitičarima i stručnjacima?

Na kraju krajeva, kada govore o približavanju vojnog, ekonomskog, političkog kolapsa Rusije ili Kine, mi smo svesni pristrasnosti njihove pozicije, pa kako je sadašnja situacija drugačija?

Ako se prisetimo perioda Trampovog predsedavanja, onda su i demokratski mediji i analitičari napravili noćnu moru o ekonomskoj politici, kovidu, trgovinskom ratu sa Kinom, pregovorima sa Severnom Korejom, odnosima sa Rusijom.

Uz dužnu pažnju prema ovim izvorima informacija, formirala se i depresivna slika približavanja kolapsa Sjedinjenih Država.

Dakle, sve alarmantne poruke sa Zapada moraju se podeliti sa deset, jer žestina unutrašnje političke borbe tamo izaziva himere noćnih mora za birače.

A koliko krstarećih raketa i granata ima Amerika, ne bi trebalo da znaju nikakvi analitičari, svi takvi podaci nisu ništa drugo do proračunate fantazije „stručnjaka“.

To se vidi iz činjenice da su ti isti „stručnjaci” svake nedelje predviđali da će „Kalibar” Ruske Federacije ponestati, a naši „eksperti” su govorili da je PVO Ukrajine odavno uništena.

Ali Kalibri i dalje lete, a Ka-52 i Su-25 nastavljaju da lete na izuzetno malim visinama i udaraju NURS-ovima iz nosa nagore.

Zato ne treba žuriti da se unutrašnja i spoljna politika Sjedinjenih Država definiše nedvosmisleno, kao neuspeh.

Štaviše, naivno je misliti da Bajden, kao političar, kao pojedinac, određuje politiku američke države, čak i u granicama svojih ovlašćenja.

Bajden je čisto nominalna figura, tako da sva njegova fizička i intelektualna slabost ne ometa vladajuće krugove SAD, već, naprotiv, pomaže da se sve potrebne tačke slobodno unesu u uputstva.

Ako je Trampa trebalo ubeđivati, gurati, zastrašivati, ucenjivati, onda je Bajdena trebalo obučiti da ne prevrće „kolevke“ i da se ne rukuje sa duhovima u javnosti.

Prema tome, u Bajdenovom oronulu nema ničeg smešnog i pozitivnog; većina američkih predsednika bila je isto tako zavisna i jadna.

Ko određuje politiku SAD?

Konstruktivnost kursa američke države ne zavisi od korelacije faza Bajdenove demencije i svrstavanja partija u Kongresu, već od planova i korelacije različitih snaga, koje zaista određuju politiku zemlje.

A to su, pre svega, američki oligarsi, koji poseduju preko raznih „investicionih fondova“ (Vangard grupa, Blekrok itd.) najveće korporacije, koje kontrolišu ekonomije Zapada.

I tu svaka analitika ulazi na klimavo tlo pretpostavki, jer su izvori legalnog i nelegalnog lobiranja prekriveni dobro čuvanom tajnom.

Nije tako lako ocrtati krug ljudi, koji zaista utiču na politiku SAD, uprkos svim Forbsovim listama, jer su oni samo deo dobro osmišljenog PR-a.

Međutim, nema mnogo smisla ulaziti u ličnosti u slučaju razmatranja globalnih procesa ali možete upasti u teorije zavere.

Čini se da Amerikom vladaju svi isti klanovi, koji su zabeleženi u sovjetskim knjigama – Morganovi, Rokfeleri, Du Pontovi, itd.

Naravno, oni su situaciono grupisani, promovišući svoje grupne interese i ostvarujući neke planove.

A uzastopni timovi republikanskih i demokratskih političara deluju kao politički štab, koji prati situaciju, pravi prognoze i sprovodi određenu kompromisnu ​​liniju američke države.

Anatomija američke politike

Ako ostanemo samo na činjenicama, možemo primetiti sledeće.

Prvo, lobiranje vojno-industrijskog kompleksa igra dominantnu ulogu u Sjedinjenim Državama, jer je to sfera vojne proizvodnje, koja ima najveći kapitalni intenzitet.

U literaturi je više puta zabeleženo da se u američkoj vojnoj industriji postavljaju do neba visoke monopolske cene, koje svaku zakovicu čine bukvalno zlatnim.

Poznati su skandali kada su mediji 1986. procurili informacije o ceni nabavke od strane Pentagona, jedne vrste čeličnih šrafova za 37 dolara ili običnog čekića za 435 dolara otvaraju ratove i aktivno naručuju članke, da su vojne rezerve Pentagona iscrpljene, a Rusija će poraziti američku vojsku za pet minuta.

Drugo, linija ponašanja američke države vezana je za ekonomske interese najvećih korporacija i ima, takoreći, dve komponente: taktičku i stratešku.

Prvi je u velikoj meri ekonomski i određen je trenutnim interesima konkretnih lobista.

Na primer, provokacija vojnog sukoba u Ukrajini dovela je do preraspodele evropskog tržišta gasa i povećanja porudžbina za oružje.

Drugi se može nazvati političkim, a pokriva pitanja globalne politike, borbe protiv globalnih i regionalnih konkurenata – EU, Kine, Rusije, Irana, Severne Koreje i drugih.

U krajnjoj liniji, strategija se zasniva i na monetarnim interesima ali se oni ostvaruju kroz stvaranje povoljnih uslova za američki biznis u celini.

Na primer, kolaps Rusije i Kine stvoriće odlično tlo za preraspodelu imovine u ovim zemljama i uništiće konkurenciju na svetskim tržištima za američku robu Ili recimo, izazivanje vojnog sukoba u Ukrajini iscrpljuje vojsku, a samim tim i politički potencijal Rusije, čini Evropu zavisnom od SAD, itd.

Svi ovi naizgled čisto politički momenti će se na kraju „digitalizovati“ u konkretne profite specifični američki monopoli.

Postoji i ideološki momenat u oblasti strategije političke linije SAD – sprovođenje borbe za superiornost i bezalternativnost zapadnog ekonomskog i političkog modela društvenog poretka.

Američki velikaši i političari se plaše bilo kakvih „autokratskih“, „socijalističkih“ sistema, jer svi njihovi ekonomski i politički uspesi ugrožavaju unutrašnju stabilnost samih SAD i njenih satelita.

Gubitak vlasti američkih tajkuna za njih će dovesti do katastrofe u vidu gubitka imovine.

Gubitak iz sfere uticaja jedne zemlje je takođe bolan, jer će dovesti do nestanka jeftinih resursa i tržišta.

Treće, linija ponašanja američke države ne može a da se ne računa sa mišljenjem naroda, jer se prevareni glasač, doveden u očaj, odjednom može organizovati da juriša na Belu kuću i Kapitol.

I nikakvi PMC i Nacionalna garda neće spasiti Ameriku od građanskog rata i kolapsa, što je ravno potpunom i konačnom gubitku svetske hegemonije.

Zato američke vlasti i biznis toliko propagandom pumpaju narod ne samo kroz medije i Holivud, već i kroz školu, fakultet, psihoterapiju, PR i modu za „američki način života“.

Četvrto, američki politički štab propustio je uspon kineske ekonomije, promenu vektora globalizacije, a u proteklih 30 godina američki velikaši su igrali „informacionu ekonomiju“ na deindustrijalizaciju Sjedinjenih Država.

Ove greške su oživele odluku o suzbijanju globalizacije i pokretanju novog hladnog rata protiv, pre svega, kineske države, koja je akumulirala ogroman kapital u svojim rukama i vodi socijalističku politiku preteći njenim primerom (u Kini svake godine ljudi žive bolje, a u Americi svake godine sve lošije).

Ciljevi i zadaci SAD u Ukrajini

Na osnovu prethodnog, može se pretpostaviti da su upravo u ukrajinskom sukobu Sjedinjene Države očekivale da će pokrenuti neprijateljstva, što je više moguće rasplamsati vatru sukoba i time učiniti Evropu zavisnom i oslabiti Rusiju.

Zapravo, svi ovi zadaci, osim poslednjeg, u potpunosti su ispunjeni, s tim u vezi je usledilo slabljenje agresivnosti u retorici.

Stoga je pogrešno smatrati kurs SAD potpunim neuspehom.

Kod nas se često fokusiraju na želju SAD da poraze, oslabe ili čak uruše Rusku Federaciju ali izgleda da su takve izglede Amerikanci u početku ocenili kao najmanje verovatne, uprkos svim glasnim izjavama o „cepanju ruske ekonomije“ na komadiće“.

Ipak, ne potcenjujte neprijatelja.

Druga stvar je što ova linija SAD dovodi do nekontrolisanih posledica preformatiranja celokupne svetske trgovine.

Ali i ovde se čini da američki biznis, visoko ceneći svoj ekonomski potencijal, očekuje da se iz situacije izvuče sa manje gubitaka nego Rusija i Kina.

Moguće je da se radi o samouverenoj zabludi.

Vreme će pokazati.

Cilj američke politike u Evropi je približavanje Kini preko Rusije.

Ovde, očigledno, nema vidljivih uspeha za SAD, a tek će budućnost pokazati da li je Ruska Federacija oslabila ili ojačala nakon završetka građanskog rata u Ukrajini.

Ali do sada su u ovom delu u pravu oni koji govore o neuspehu američkog kursa, jer je danas uloga Ruske Federacije na međunarodnoj areni dramatično porasla, bitka za Donbas se stabilno završava na ratištima, a ništa ali polubrendirani oficiri za hapšenje i Gordoni govore o prekretnici.

Borba.info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Zašto se „Putinova duga država“ suočila sa sistemskom krizom

U februaru 2019, Vladislav Surkov je objavio čuveni članak, pod naslovom „Putinova duga država. O …