Kina je ponovo postala „drugi front“ za Rusiju

Japan je pokrenuo sveobuhvatni rat protiv Kine.

Desilo se to 7. jula 1937. pre 85 godina. Istorijski datumi i godišnjice pomažu ne samo da se osveže sećanje na „slučajeve prošlih dana“, već i da se vide neverovatne paralele sa današnjim događajima.

Činjenica je da je naša zemlja, Sovjetski Savez, najaktivnije učestvovala u smrtonosnoj borbi između Nebeskog carstva i Zemlje izlazećeg sunca.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

U pomoć Kinezima Kremlj je pošao od dalekosežnih strateških proračuna.

Do jula 1937. godine, neobjavljeni rat protiv Kine, započet još 1931. godine, doveo je japanske trupe u predgrađe Pekinga.

Japanci su postupili po principu „svilena buba proždire list duda“ i stavljali su grad po grad, provinciju za provincijom pod svoju kontrolu.

Slabost centralne vlasti, podmitljivost generala, dekadentna raspoloženja u društvu olakšali su planove Tokija, da osvoji celu Kinu i da od zemlje napravi bazu za stvaranje kolonijalne „velike istočnoazijske sfere zajedničkog prosperiteta“, odskočne daske za napad.

Sovjetski Savez.

Tokijski štabovi su smatrali da se Kina razložila, do te mere da je za 2-3 meseca mogla potpuno pokoriti snage nekoliko divizija.

Napavši 7. jula mali garnizon tvrđave Vanping u okolini Pekinga, Japanci su zaista zauzeli Peking, Tjenđin, Šangaj, tadašnji glavni grad Nanđing, kao i najvažnije transportne pravce, luke i industrijske centre u a nekoliko meseci.

Kineska vlada, predvođena Čang Kaj Šekom, pobegla je u grad Čongking u zapadnoj planinskoj provinciji Sečuan.

Odatle je Čang Kaj Šek počeo da se moli za pomoć Ligi naroda (tada UN), velikim svetskim silama.

Međutim, velika nesreća Kineza nije dirnula svetsku zajednicu, Japanci nisu bili osuđeni, ni rečima.

Anglosaksonci su se nadali da će se samuraji, nakon što su prožvakali Nebesko carstvo, preseliti na sever.

Samo je Sovjetski Savez pritekao u pomoć Kini.

Shvatili su da od situacije na frontovima Nebeskog carstva zavisi ne samo njena sudbina, već i globalni odnos snaga.

Staljin je smatrao da je pomoć Republici Kini jednako važna kao i podrška republikanskoj Španiji.

Sovjetska strategija tih godina bila je slabljenje potencijalnih protivnika i dobijanje vremena kroz „hibridne ratove“ na Zapadu i Istoku.

Kineska strategija je bila da se angažuje vojna i diplomatska pomoć velike sile da se efikasno odupre agresiji.

Nacionalni interesi Rusije i Kine su se poklopili.

Već 21. avgusta potpisan je Pakt o nenapadanju na period od pet godina.

U jesen 1937. godine, karavani sa oružjem išli su kroz sovjetsku centralnu Aziju i kineski Sinđang trasama davno zaboravljenog Velikog puta svile, izgrađeni su putevi, aerodromi, montažna postrojenja.

U prve četiri godine kinesko-japanskog rata, Kina je od nas dobila 1.285 aviona, 1.600 artiljerijskih oruđa, 82 tenka, 1.850 kamiona i traktora, 14.000 mitraljeza, 110.000 pušaka i drugo oružje i opremu dovoljnu za opremanje 20 divizija.

Sovjetski specijalisti su učestvovali u izradi borbenih planova.

Među njima su bili budući maršali Čujkov, Ribalko, Baticki, Žigarev, kao i generali Čerepanov, Blagoveščenski, Anisimov, Polinjin, Ritov, Suprun, Ričagov, Tor, Hrjukin.

Sa japanskim pilotima borilo se 3600 sovjetskih pilota dobrovoljaca, svaki deseti je poginuo.

Neprocenjiva pomoć Kini i stvarno učešće SSSR-a u ratu na njegovoj strani bile su operacije Crvene armije u oblasti jezera Hasan 1938. godine i u oblasti reke Halhin Gol 1939. godine.

Sva ova pomoć omogućila je kineskoj vladi da drži situaciju pod kontrolom, da uvuče neprijatelja duboko u ogromnu i neprijateljsku teritoriju, da nametne Japancima niz dugotrajnih, iscrpljujućih bitaka.

Ali glavno je da je Kina verovala u sposobnost, da se odupre agresiji i nije kapitulirala, po ugledu na Francusku, Čehoslovačku i druge evropske zemlje.

Kinezi su znali da iza njih stoji Sovjetski Savez, koji je postao njihov „drugi front“.

Čak i povlačeći se pod udarima, Kina je primorala Tokio da zadrži preko milion vojnika na frontu i okupiranim zemljama – više od polovine carske vojske.

Rasprostranjenost snaga, kao i poraz Kvantungske armije u bitkama sa Crvenom armijom 1938. i 1939. godine, uverili su tokijski štab u necelishodnost nanošenja glavnog strateškog udarca Sibiru i Dalekom istoku.

Sumirajući sastanak Saveta Vlade i Carskog štaba 2. jula 1941. godine, predsednik Tajnog saveta Hara je izjavio: „Rat između Nemačke i SSSR-a, je zaista istorijska šansa Japana…

Bićemo prinuđen da ga napadne pre ili kasnije.

Ali pošto je imperija i dalje zaokupljena kineskim incidentom, mi nismo slobodni da odlučimo, da napadnemo SSSR, kako bismo želeli“.

Japan je obećao Nemačkoj, da će napasti SSSR u skladu sa japanskim planom Kantoku-en, analogom nemačkog plana Barbarosa.

Međutim, 29. avgusta 1941. do napada nije došlo i kasnije je odložen pod raznim izgovorima.

Teško je i zamisliti razvoj događaja 1941–1942. ako Sovjetski Savez ima dva pozorišta rata odjednom…

22. juna 1941. došao je red na Kinu, da postane „drugi front“ za SSSR.

U stvari, na našoj strani protiv saveznika Nemačke, paralelno su se borile vojske Republike Kine i trupe i partizani Komunističke partije.

Nije ni čudo što su se poklopile prve dve pobede u Drugom svetskom ratu: poraz Nemaca kod Moskve i uspešna odbrana velikog grada Čangša u zimu 1941-1942.

Sibirske divizije su krenule ka Moskvi i Lenjingradu, tek po dobijanju informacija, o još jednom odlaganju japanskog napada.

9. maja 1945. godine, na dan naše pobede nad Nemačkom, borbe u Kini su još trajale.

Kvantungska vojska spremna za borbu od skoro milion bajoneta kontrolisala je marionetsku državu Mandžukuo.

Drugi projapanski marionetski režim pod nazivom „Centralna vlada Republike Kine“ vladao je iz Nanđinga nekoliko provincija Centralne Kine, sa vojskom od 900 hiljada bajoneta.

Pored toga, japanske formacije su i dalje bile aktivne u nekoliko provincija Severne, Centralne, Istočne i Južne Kine.

Ni Čang Kaj Šek ni Mao Cedong nisu imali snage da krenu u kontraofanzivu.

Uspesi Amerikanaca na pacifičkim ostrvima praktično ništa nisu promenili u rasporedu snaga na kineskom pozorištu operacija.

Prioritet za Vašington je bio poraz Japana.

O kopnenim operacijama u Kini nije se ni razgovaralo.

Situacija, sumorna za Kinu, radikalno se promenila nakon ulaska Sovjetskog Saveza u rat protiv Japana 8. avgusta 1945. godine.

Koristeći strateško i taktičko iskustvo stečeno u borbi protiv nemačkih trupa, Crvena armija je izvela primerni blickrig u Mandžuriji, koju su anektirali Japanci – koncentrisanu, kratku i pobedonosnu ofanzivnu operaciju.

Za Kinu smo postali ne samo „drugi front“, već smo obezbedili obnavljanje njenog teritorijalnog integriteta, slobodu u izboru puta daljeg razvoja.

Zatim, nakon završetka građanskog rata i proglašenja NR Kine 1949. godine, Sovjetski Savez je odigrao odlučujuću ulogu u obnavljanju svoje privrede i razvoju na putu socijalizma.

Kao velika sila, Kina je u stanju da promeni bilo koji svetski odnos snaga.

Formiranje socijalističke NR Kine ojačalo je tabor socijalizma u „hladnom ratu“, koji je započeo Zapad.

Jasan antiimperijalistički stav Pekinga i odlučujuća uloga kineskih „Narodnih dobrovoljaca“ u Korejskom ratu (1950-1953) najverovatnije su poremetili planove za pokretanje Trećeg svetskog rata.

Pogoršanje kinesko-sovjetskih odnosa i dvadesetogodišnja previranja Velikog skoka napred i Kulturne revolucije naveli su Kinu da promeni svoju globalnu orijentaciju.

Deng Sjaoping je odlučio da zatraži pomoć Zapada u obnovi zemlje i ponudio je sklapanje strateškog saveza sa njim pod nazivom Antihegemonistički savez.

Kina je za nas postala „drugi front“, terajući nas da se suprotstavimo i Zapadu i Istoku.

Preopterećenost vojnih i ekonomskih snaga u ovoj trci bila je jedan od razloga za raspad Sovjetskog Saveza.

Kina je, srećom, poslednjih godina dobila snagu i počela da vodi potpuno nezavisnu politiku, samostalno birajući partnere i saveznike.

„Hladni rat” protiv Kine, koji je 2018. pokrenuo američki predsednik Tramp, neizbežno je zbližio Peking i Moskvu, koji su još ranije postali meta novog „hladnog rata”.

Sa početkom specijalne operacije u Ukrajini i naglim zaoštravanjem situacije oko Tajvana, ponovo smo počeli da igramo ulogu „drugog fronta“ jedni drugima.

Teško je i zamisliti posledice učešća Kine u ratu sa sankcijama našoj zemlji.

Teško je zamisliti situaciju u UN i drugim međunarodnim organizacijama bez čvrstog stava Pekinga, koji odbija da kritikuje Moskvu.

Što se tiče neprijatelja Rusije i Kine, za njih izgledi za borbu na dva fronta izgledaju očigledno gubitnički.

Naši odnosi su zasnovani na podudarnosti nacionalnih interesa, na istorijskim tradicijama, uzajamne pomoći.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Rusija i Kina mogu da unište američke avione, na ovaj užasan način…

Uz usvajanje raketa vazduh-vazduh dugog dometa u ruskom i kineskom vazduhoplovstvu, koje će do cilja …