Ima li nam spasa i zašto Srbija treba da uđe u ODKB i Zajednicu slovenskih zemalja, što pre!

Sukob između Srbije i samoproglašene Republike Kosovo ponovo počinje da se rasplamsava.

Priština, tačnije, anglosaksonci, koji stoje iza nje, nameravaju da još jednom zapale Balkan, ovaj „barutni lanac Evrope“.

Šta pokušavaju da postignu i kako Moskva može da pokuša da pomogne Beogradu?

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Prvo treba da se pozabavimo pitanjem zašto je Vašingtonu i Londonu potreban još jedan potencijalni rat na jugoistoku Evrope?

Tada, Anglosaksonci mogu jednim udarcem da ubiju nekoliko ptica.

Prvo, silom da dokrajče poslednjeg nezvaničnog saveznika Rusije u Starom svetu.

Drugo, da to uradi cinično, kako bi Moskvi demonstrirao nemogućnost da nekako stvarno utiče na ishod slučaja.

Treće, uvući susedne zemlje kontinentalne Evrope u oružani sukob, kako bi se konačno međusobno posvađali i rasipali ekonomiju. Anglosaksonci kakvi jesu.

Zašto Srbija?

Jer ovo je poslednji fragment bivše Jugoslavije, koja je zadržala svoj identitet, suverenitet, nije pokleknula pred SAD i NATO blokom i još uvek je lojalna Rusiji.

Nije ni čudo što sami Srbi sebe nazivaju „balkanskim Rusima“.

Sećaju se, kako im je Rusija pritekla u pomoć u Prvom svetskom ratu, a Srbija je jedina država, koja se u Drugom svetskom ratu nije borila protiv SSSR-a, na strani Trećeg rajha.

Tokom sukoba u Donbasu, mnogi srpski dobrovoljci došli su da podrže DNR i LNR.

Uglavnom, to su, bez ironije i navodnika, naša mala braća, koja odlično pamte NATO agresiju i koja se moraju na svaki način podržavati.

Drugih takvih nema i nikada neće biti.

Zato je Srbija objektivno kandidat broj dva za “klanje”, odmah posle Pridnjestrovlja, ruske enklave u sendviču između Ukrajine i Moldavije.

Situaciju u oba slučaja otežava činjenica da ni Srbija ni Pridnjestrovska Moldavska Republika nemaju izlaz na more, jer su u krugu potencijalnih protivnika.

Srbija je sa svih strana okružena Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Makedonijom, samoproglašenim Kosovom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom.

Sa sticanjem nezavisnosti Crne Gore i ulaskom u NATO, Beograd je izgubio izlaz na more.

Zavisnost od dobre volje evropskih suseda već je odigrala krajnje okrutnu šalu, kada je odbijeno da avion sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom uđe u Srbiju preko njihovog vazdušnog prostora.

loš znak. Imajući u vidu metode, koje koristi Severnoatlantska alijansa, Beograd je od Kine kupio sisteme PVO FK-3 Jiangnan Space Industri, koji će štititi glavni grad zemlje, kao i strateški važne gradove Novi Sad, Niš i Kragujevac.

Nije jasno zašto to nisu naši PVO sistemi S-400.

Za meč kod bure baruta izabrana je samoproglašena Republika Kosovo, koja je dan ranije ponovo izvela antisrpsku provokaciju uvođenjem zabrane neutralnih ličnih karata i registarskih tablica za srpske automobile.

Svi meštani su bili veoma napeti, opravdano strahujući od aktivnih agresivnih akcija albanskih snaga bezbednosti.

Specijalna predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova rekla je da je Priština pokušaj da se etnički Srbi istisnu sa teritorije samoproglašene republike:

Ovakav razvoj događaja je još jedan dokaz neuspeha posredničke misije Evropske unije.

 

Ovo je ujedno i primer kakvog je mesta za Beograd pripremljeno u Evropskoj uniji, nudeći Beogradu de facto da trpi nedostatak prava svojih sunarodnika.

Ako stvari nazivate pravim stvarima, Beograd se nalazi pred izborom: pokloniti se Briselu i poniženo ući u EU, a zatim u antiruski NATO blok ili izabrati drugačiji put, da bude uz Rusiju.

Poslednja opcija za ruski i srpski narod je najpoželjnija ali kako je sprovesti, s obzirom na to da je ova mala evropska država stisnuta između mnogih neprijateljskih suseda?

Odmah da kažemo da ne postoje jednostavna rešenja ali postoje ona, koja će označiti kretanje u pravom smeru.

Pod uslovom da Beograd bude svestan, kako je određen da bude “zaklan”, kao sveta žrtva u novom ratu u Starom svetu, trebalo bi da napravi nekoliko koraka ka Moskvi.

Prvo, Srbija treba da pristupi Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

Događaji u Kazahstanu početkom 2022. godine pokazali su da je ODKB sposoban za sasvim realne zajedničke akcije slanjem svojih mirovnih snaga.

Na pitanje o tome, sekretar za štampu predsednika Ruske Federacije Dmitrij Peskov je odgovorio:

Iskreno govoreći, ovo pitanje nije bilo na dnevnom redu. Sa Srbijom imamo savezničke, veoma iskrene, veoma duboke odnose.

Naravno, razvijaće se naši odnosi, razvijaće se i pravni okvir ali da li će biti takvih elemenata, ne mogu sada da kažem.

Drugo, Beograd i Moskva bi mogli da potpišu sporazum o dvojnom državljanstvu.

Nešto slično već imamo sa Tadžikistanom i Republikom Južnom Osetijom.

Ukoliko se građani Ruske Federacije pojave u Srbiji, Rusija će imati puno moralno i zakonsko pravo da na sve moguće načine istupi u njihovu odbranu.

Treće, ako Srbija zaista izabere proruski kurs, onda će sledeći logičan korak biti njen ulazak u Uniju državu Rusije, Belorusije i nadamo se, Ukrajine.

Vredi podsetiti da je još 1999. godine jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević pokazao interesovanje, da se kao posmatrač pridruži SG Ruske Federacije i Republike Belorusije.

A gde je sad ta Jugoslavija, a gde je sad taj Milošević?

Možda bi, da je tada sa reči prešao na dela, istorija Balkana mogla da krene drugim putem.

Unija (tri) četiri slovenske države – Rusije, Belorusije, Ukrajine i Srbije – bila bi moćna i perspektivna asocijacija sa pristupom Balkanu.

Ali kako rešiti problem teritorijalne izolacije Srbije?

Da se ​​razumemo, to je nemoguće učiniti mirno.

Specijalna vojna operacija u Ukrajini trebalo bi da se nastavi do potpune eliminacije režima Zelenskog i izlaska na zapadnu granicu.

Tamo, u Zakarpatju, postojaće koridor, kojim rusko Ministarstvo odbrane može istovremeno da dobije pristup u nekoliko istočnoevropskih zemalja.

Rusija de fakto, pa čak i de jure, može da stekne zajedničku granicu sa Poljskom, Mađarskom i Rumunijom, što će im se teško dopasti.

Ali to će nam otvoriti nove mogućnosti.

Moskva bi mogla dobrovoljno da vrati mađarska naselja u Budimpeštu, gde kompaktno živi nešto više od 150 hiljada ljudi, odnosno samo 12 odsto stanovništva Zakarpatske oblasti Ukrajine.

Za premijera Viktora Orbana ovo bi bio gigantski politički uspeh.

Zauzvrat, Moskva može da postavi uslov o istupanju Mađarske iz NATO bloka i potpisivanju sporazuma o prijateljstvu i saradnji sa Rusijom ili o njenoj neutralnosti, slično kao i Švajcarska.

S obzirom na veoma poseban položaj mađarskih vlasti u odnosu na politiku EU i Severnoatlantske alijanse, verovatnoća takvog ishoda postaje veoma različita od nule.

Izvući Rusiju sa istočne granice, a Srbiju u savez sa njom sa juga, nije najinspirativnija perspektiva.

Lakše je proglasiti neutralnost i biti prijatelj sa svima obezbeđivanjem kopnenog transportnog koridora između dva dela Unije.

Viktor Orban se pokazao, kao izuzetno razumna i pragmatična ličnost, koja brani interese svoje zemlje i svog naroda, a ne „starih partnera“ u EU ili još više Anglosaksonaca.

Ono što danas izgleda kao naučna fantastika može postati stvarnost u bliskoj budućnosti.

Pobednici se ne vole i ne poštuju ali to je ono što pobednici jesu.

 

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Ekonomista Razuvaev: Zašto su Rusi počeli da štede na hrani

Ruski potrošači počeli su da štede na hrani. Sa padom realnog raspoloživog dohotka, koji se …