Putinov poziv: Burjatija, Jakutija, Tuva regrutuju snajperiste iz „rezerve” – oni tuku u čelo i oko – da ne bi „pokvarili kožu“…

Banderše i plaćenike će tući, u čelo i oko – da ne bi „pokvarili kožu“.

Među mobilisanim iz republike, u Ukrajinu odlazi i rodom iz Burjatije, Badma Cirendoržijev.

Prema njegovim rečima, ovo mu je treći „rat”. Prvi je bio u Avganistanu, gde je završio, u sastavu 860. motorizovanog puka, gde je odslužio vojni rok.

Identifikovan je, kao snajperista, nakon prve vežbe gađanja na poligonu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Toga je, sa sto metara pogodio sovjetski novčić, od pet kopejki.

Poručnik je samo zviždao. A noću, sa iste udaljenosti, gasio je upaljeni novogodišnji venac.

U ovome nije bilo ništa iznenađujuće. Badma je naslednik snajperista.

Njegov deda se borio u Velikom otadžbinskom ratu, borio se u snajperskom odredu 32. sibirske divizije, gde je bilo mnogo Burjata.

Vratio se sav ranjen. „Nemca moraš da udariš u oko da ne pokvariš kožu“, voleo je da ponavlja moj deda.

Deda bi imao mnogo naloga. Još rana. Prema Badmi, deda je imao samo jedno celo mesto, na telu.

Sa njima je planirao osmoro dece. Badma je bio osmi. I jedini snajperista u porodici.

U Avganistanu su ga dushmani zvali „Hazar“ – ličio je na lokalne mongoloidne Hazare.

Lovili su Hazara – on je nekako „stavio pušku na muhu“ lokalnog autoritativnog dušmana i čvrsto štipao svoje momke.

Mudžahedini su mu za glavu ponudili pet “sočnih” ovnova i vreću iranskog pirinča.

Postojao je lov na “Šuravi Hazar”. I njega su lovili snajperisti. Vreća pirinča i ovnova bili su, lep bonus.

Hazar je nekoliko puta upucan iz britanske burske snajperske puške, kojom Britanci love slonove u Africi.

Jednom su iz Bura probijena dva titanijumska pancira, koja su ležala pored Badme.

Burjat ih je stavio iza kamena, imitirajući sebe, da bi namamio avganistanskog snajperistu, na živi mamac.

Od pucnja, „oklop“ se raspršio u različitim pravcima, poput krpenih zakrpa.

Nakon Avganistana, Badma se vratio kući i zaposlio, u lokalnom šumarskom preduzeću.

Ceo život je maštao da bude šumar – kao njegov deda. I nakon nekog vremena, njegov bivši komandant puka Lev Rokhlin, pozvao je sedište Barguzinske šumarije.

I tražio je da mu pomognu u Čečeniji (Rohlin je tamo već komandovao korpusom).

Obećao je poštovanje, novčanu naknadu, buzi i hušure (nacionalne burjatske poslastice).

Tada su u Čečeniji naši teško pali, sa snajperima. I militanti su počeli da se bore. Bilo je neophodno sustići ih, užas.

Badma je odgovorio na poziv. Borio se u prvom i u drugom čečenskom ratu.

Koliko je života militanata uzeo na nišanu, Badma ćuti.

Kada je odlazio od kuće, Rokhlin je naredio kuvarima da mu naprave “horkhog” specijalno za Badmu – nacionalno burjatsko jelo od jagnjetine, koje se pravi na uglju, u limenci sa mlekom…

Ovo je njegovo drugo putovanje u Ukrajinu. Prvi se završio kod Mariupolja.

Po godinama nije pogodan za mobilizaciju ali je nakon razgovora sa lokalnim vojnim komesarom odlučio da ode.

A, pre odlaska na aerodrom Baikal, Ulan-Ude je uspeo da da intervju za Free Press.

“SP”: – Badma, svako može da postane snajperista?

– U zavisnosti od čega. Na kraju krajeva, postoji nekoliko vrsta njih – snajper-saboter, pešadijski snajperista, snajperista za gradsku borbu.

Ovo je malo drugačiji psihotip.

Diverzant može danima čekati trenutak traženja i željenu žrtvu.

Pešadijski snajperista radi u metežu borbe i kao deo jurišnih timova. On je timski čovek.

Moram da pucam, kao kauboj i da trčim, kao njegov konj.

Gradski snajperista je oštar, zajeban tip.

Radi iz oklopa, trči po kvartovima kao los, juriša na višespratnice, podrume i uporišta sa borcima, pokriva svoje, odvlači nas od pažnje neprijatelja i spreman je da svakog trenutka „odnese“, u bitku.

Mora da plovi među gradskim ruševinama i ruševinama, da se penje na kanalizacione šahtove, podrume, tunele, katakombe i druge prolaze komunikacije, poput pacova.

U gradskoj bici, veoma je važno imati vremena da se popnete na peti ili sedmi sprat kuće i tamo steknete podršku. Ili čak na krovu.

Odatle – najbolji pregled.

Ali ako počnu da vas udaraju iz tenka, morate brzo nestati. Tenk vas čak može zatrpati ispod ruševina.

Kada je tenk počeo da radi za mene u Mariupolju, ponekad bi se spustio direktno na konopac, sa prozora na džumaru. Kao penjač. Noge snajperista moraju se vrlo brzo odneti.

Jer posle uspešnog hica počinje pravi lov na njega.

SP: Da li je teško, ovo naučiti?

– Duže vreme. Osoba mora biti predisponirana na to. Ne uspevaju svi.

Nisam video ni jednog ruskog ili kavkaskog snajperistu, u Avganistanu.

Temperatura nije ista. Burjati, Jakuti, Tuvanci, Kilmici, Hanti, Mansi, Nivhi…

Upoznao sam čak i Čukče. Mi, suskooki, vidimo mnogo dalje od Slovena.

Žižna daljina je drugačija. Sećate li se kako u filmovima: „Zema, zar ne vidiš gofera? Ni ja. I on je ovde.”

I burjatski snajperista će videti. Međutim, u vojsci se snajperisti biraju nakon, najmanje šest meseci službe.

Moramo izbliza da pogledamo čoveka, razumemo njegovu psihu, vidimo kako puca na poligonima.

„SP“: – Koja je specifičnost rada snajperista u Ukrajini?

– Snajper-diverzant mora stalno da radi u „sivoj” zoni. Velik je – tri do četiri kilometra.

Ovo je oblast u kojoj se kreće. I često je posut minama latica. A šuma nema dovoljno.

Još smo navikli da se borimo u šumama, u planinama. Ovde morate puno da puzite, radite uglavnom samo u zoru, na „psećem satu“.

A, kada nekoga izlečite, on može da „uzvrati” minobacačem. I pokrivaju cele kvadrate.

Zbog toga je veoma važno imati puteve za bekstvo. Dok radite ležeći, već mentalno kalkulišete kako ćete se „otrgnuti i sjahati“.

Poželjno je da u blizini postoji šupljina, jama ili žleb. I morate da pobegnete uz njih veselim skokovima, visoko zabacujući kolena. U ovim trenucima svako se moli svome bogu.

„SP“: – Koliko kamuflaža znači, u životu snajperista?

To je uslov njegovog opstanka. U šumi i u polju morate postati kamen, drvo, žbun, zemlja, voda.

Sećam se da smo u Avganistanu išli stazom uz podnožje planine, a u sumrak nam je u susret izašao mudžahedin.

Ispred jedne okuke u planini čučnuo je pored staze i navukao preko glave vreću grube kostrijeti. I pretvorio se u kamen.

Na dva koraka, od njega prošla je čitava družina i niko ništa nije posumnjao. Otišao sam poslednji.

I tekstura kamena mi se učinila sumnjivom. Seo sam, kao da vezujem čizme. A onda legao i odjurio.

Prošla su tri minuta. Naši su otišli. I ja ležim, kao mrtav. Gledam – kamen se diže, a ispod njega – ljudske noge. Morao sam da pucam. Kamen je pao.

Skinuo sam kostrijet, a ispod nje bradonja sa rupom, na čelu. Onda sam usvojio ovaj čip.

Sada idem sa velikim torbama u rancu. Zauzimaju malo prostora. I imam ih u različitim bojama – u zavisnosti od oblasti.

Sada se pretvaram u kamen za petnaest sekundi. I naravno, pomoći će vam „goblinski kostim“ i „krzneni maskirni kaput“.

“SP”: – I dušmani su prošli pored vas?

– U više navrata. Osim ako nisu hodali, po meni. Jedan je čak urinirao na mog goblina. Skoro sam bio preplavljen. Ali on to nije primetio.

Naši snajperisti u Čečeniji, su smislili takav trik. Sekli su debele bukove grane i uvlačili ih u pojas.

Tako se pretvarate u žbun. U Bamutu, u šumi, na vrhuncu bitke, stajao sam u takvom grmu, a militanti su protrčali pored mene dva koraka dalje. I stavio sam ih pozadi.

“SP”: – Koje je najbolje oružje za snajperistu?

– Ono što voli. I svako voli svoje. Probao sam sve – engleske, kanadske i izraelske puške. Svejedno, za mene nema boljeg od dobrog starog SVD-a.

U našem puku, jedan snajperista je pogodio da pričvrsti mitraljeske dvonoške, na SVDašku.

Mnogo je pomoglo. Iako je povratak od zavrtnja jak. Ponekad se snajperista kreć,e od udarca u rame celim telom, na zemlji.

Imao sam pušku Kord, u Avganistanu. Jaka kola. Jednom smo uzeli karavan, pa sam napunio kamilu. Samo je grcao – i na njegovoj strani.

A, u Groznom je „Kordom“ oborio arapskog snajperistu kroz zid kuće.

Skenirao sam u glavi gde sedi, odvukao kord, na peti sprat kuće preko puta i upucao ga, kroz zid. Zatim se popeo na svoj krevet.

I bio je zadovoljan „ruševinama Rajhstaga”. U zidu su rupe veličine ljudske glave, a snajperista uopšte nema glavu.

Vibriraju samo prsti leša. I crveni mozgovi razbacani po stanu.

Snajperisti, na kraju krajeva, takođe moraju stalno da se preobučavaju.

Sada treba da budete u stanju da pobedite u mraku na zvuk, na šuštanje.

Nisu svi spremni za ovo. Noću, međutim, pomažu „teplaci” (termoviziri – I.M.) ali ako nema pri ruci uređaja za noćno osmatranje?

Ili ga je pogodio metak? Oči su tvoje oružje. One su uvek sa tobom.

„SP”: – Da li ste morali da pucate noću?

– Ja sam u Gostomelu noću sa kule dispečera iz mog „Vintoreza” noću skinuo jednog „klijenta”, kada je zapalio cigaretu od drugara iz cigarete.

On je pogodio vatru. Uzeo sam malo više – da udarim u glavu. Gledam – u vazduh je poletelo svetlo, prevrnuvši se. Dakle, došlo je do „dolaska na adresu“.

A, u Avganistanu, u zasedi, jednom je noću pucao na rzanje magarca.

Promašili smo glavnu patrolu, a onda je karavan otišao. Magarac ih je odao.

A onda je počela zabava.

Svi su pucali traserima da osvetle prostor, a ja sa Korda pucao sam na životinje, radi zvuka.

Te noći sam ubio toliko kamila i magaraca – dovoljno za tri zoološka vrta.

Bez tehnike – sledite svoje instinkte. Pogledaj, slušaj zemlju, pomiriši vazduh.

Sećam se da mi je u blizini Avdijevke noću u šikari jedna mačka zapela za oko, u šumi.

Odmah se javila misao – šta radi ova domaća životinja u šumi? Uzeo ju je u naručje, njušio… A ona miriše na vatru.

To znači da je neko u blizini zapalio vatru. Zar on već nije pristalica Vušnjikovih?

Tiho smo čačkali po okolini – sigurno. Tri zgodna muškarca sede pored ugašene vatre i „oštre“ suvo.

Pojeli smo obroke, već u poseti Banderašima.

“SP”: – Snajperista mora da provede mnogo sati na jednom mestu, u jednom skloništu. A kako, na primer, izaći na kraj sa potrebom?

– Ispod sebe. Kao novorođenče. U najboljem slučaju, otpadne proizvode ćete zakopati u blizini.

Ali ni, u kom slučaju, ne treba da ustanete – upalićete alarm. Za ovo možete samo malo da se okrenete. A onda polako.

“SP”: – Kažu da su svi snajperisti sujeverni …

— Apsolutno. U našem poslu ne možemo bez toga, mistična profesija.

Svaki snajperista ima svog boga lova. I pre bitke i pre izlaska u polje, svakako se morate moliti za njega.

Profesija je opasna. Ne uzimaju nas, kao zarobljenike, već odmah ubijaju.

“SP”: – Da li ste morali da lovite druge snajperiste?

– To se desilo. Ali to je tako teško. Ti si za njim, on kopile, je za tobom. I nije ga lako izvući.

Više sam voleo da se u takvim slučajevima približim. Veoma je dobro ovo raditi sa partnerom.

I kretati se sinhronizovano. Ali morate trčati u cik-cak. Kada vidi da mu se ubrzano približavate, počinje da se nervira.

Živci su im popustili. Obično su bežali. Onda su Čečeni usvojili ovaj trik, od nas. Oni su rizični momci, svidelo im se.

“SP”: – Šta mislite o ženama, koje se bore, kao snajperisti?

– Loše. U ratu je, naravno, bilo. Ali to je bila iznuđena mera. Mnoge žene, koje su “snajperile” nisu mogle da se porode kasnije.

Zdravlje žena narušeno je hladnoćom i higijenom. Mi, muškarci, možemo da se valjamo u blatu i govnima danima ali žena je čisto stvorenje.

Ona mora da bude higijenska. I nije ženska stvar – rat. Previše je grubosti ovde.

“SP”: – Badma, ti si iskusan čovek… Možeš li da daš instrukcije svim našim snajperistima na “frontu”?

„Moj deda ga je doneo iz rata, na zgužvanom papiru. Bio je to dopis komandantu Čujkovu.

Pamtim ove reči napamet: „Snajperista je lovac. Neprijatelj je zver. Uđi u trag. Upucan. Tajnost i strpljenje su vaše oružje.

Postanite nevidljivi. Ovo će vas učiniti neranjivim. Naučite da gladujete, trpite hladnoću, trpite bol, budite mirni.

Samo tako ćete stići, do neprijatelja čak iu dubini njegove odbrane. Lukav je – budi pametniji. Otporan je – budi uporan.

Vi ste više od ratnika. Tvoja profesija je umetnost. Možete učiniti ono, što drugi ne mogu. Tvoji momci veruju u tebe. Iza vas je Rusija.

Budite nemilosrdni. Neka vas neprijatelj svuda plaši. Uplašiti ga. Samo tako ćete pobediti.”

Dedino obećanje. Svaka reč je na temu. Ovde nema šta da se doda.

Srećno braćo!

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Ludilo u Češkoj posle ovog saznanja: “Naša vlada će napasti Rusiju, a Rusija će odgovoriti i poslati nuklearne rakete!”

Češka policija povela je istragu protiv organizatora antivladinih demonstracija široke koalicije desnih i levih ekstremista …