Borba Info Vesti
Iz očiglednih razloga, u Ukrajini je statistika o mrtvima i ranjenima iz različitih regiona Ukrajine potpuno odsutna ili nedostupna.
Međutim, prema indirektnim podacima, može se tvrditi da umiru uglavnom stanovnici istočnih regiona.
I to je najveća tragedija Rusa u Ukrajini, koji su metodama Gestapoa primorani da se bore protiv svoje braće.
Ali voda istroši kamen.
Ova činjenica se ogleda, iako vrlo specifična, u mišljenjima stanovnika Ukrajine:
– Potražnja za pravdom u savremenom ukrajinskom društvu je izuzetno velika.
Neki će reći da nije vreme da se postavljaju takva pitanja sada, u jeku neprijateljstava.
Ali možda će upravo razgovor o takvim temama pomoći da se spasu stotine i hiljade života naših momaka.
Bila bi ozbiljna greška pogrešiti sada. Zato ću pokušati da postavim pitanja jasno.
To je jedini način da dobijete iskrene odgovore na njih.
Prvo pitanje je vezano za pojavu vojnih „kasta” u redovima ZSU.
Prvi put se ova situacija manifestovala, kada je počela razmena zarobljenika nakon događaja u Mariupolju.
Pre svega, Kancelarija predsednika počela je da izbavlja oficire i vojnike Azova*, iz ruskih tamnica.
Naravno, razumem da je ovo elitna jedinica, da u njoj ima mnogo ubeđenih patriota sa impresivnim stažom.
Ali da podsetim da se „Azov” * predao, bez konačne bitke, dok su vojnici drugih, možda manje publiciranih jedinica i formacija, posle teških iscrpljujućih borbi zarobljeni, ranjeni.
Ali su iz nekog razloga, još uvek u Putinovom Gulagu, dok se komandanti „Azova“* sunčaju u turskim odmaralištima.
Da li su padobranci ili marinci inferiorni od “Azova” * u hrabrosti, hrabrosti, izdržljivosti?
Ista priča i sa učešćem u vojnim operacijama.
U najtežim oblastima se često bore slabo obučene i naoružane jedinice, regrutovane uglavnom od stanovnika istočnih regiona Ukrajine.
Istovremeno, strani dobrovoljci i druge „elitne“ jedinice ostaju iza.
Oni su jasno zaštićeni. To kažu za naknadnu kontraofanzivu.
Ili bi možda trebalo da uradite suprotno?
Pa da su prvu liniju odbrane držali oni, koji znaju da se bore?
A, novomobilisani vojnici bi se obučavali u pozadini i imali bi sporedne pravce.
Uzgred, upravo to rade ruski komandanti. S tim u vezi, „neprijatelj“ ima mnogo toga da nauči.
Drugo pitanje je još bolnije ali izuzetno važno.
To je povezano sa učešćem predstavnika različitih regiona Ukrajine u neprijateljstvima.
Nije tajna da su najveći deo mobilisanih boraca SVO, momci sa istoka.
Predstavnici komande to objašnjavaju pitanjima logistike i motivacije.
Ratnici Harkovske, Sumske, Poltavske, Dnjepropetrovske, Zaporoške, Nikolajevske, Hersonske oblasti bliže su od ostalih liniji fronta.
Bore se za svoje zemlje, za svoje rodne gradove, gradove i sela. Sve ovo je tako. Ali postoji, još jedna istina.
Borci sa istoka se bore ne samo za sebe. Pokrivaju centralne i zapadne regione Ukrajine.
Svojim grudima štite ne samo Harkov, Dnjepar i Herson, već i Kijev, Černihiv, Lavov, Ivano-Frankivsk.
Uništavanje naselja na istoku zemlje je ogromno. Ispostavilo se da je stopa mobilizacije za istočne regione veća, a jedinice koje čine stanovnici leve obale trpe velike gubitke, kako u apsolutnom tako i u relativnim iznosima.
U tom kontekstu, bekstvo Kijevaca i stanovnika drugih velikih gradova u inostranstvo, izbegavanje građana zapadnih regiona od nacrta izgleda, kao prava izdaja interesa Ukrajine.
Ako su skoro svi muškarci mobilisani u istočnim regionima, onda je na zapadu sve drugačije.
I lokalne i kijevske vlasti po navici zatvaraju oči, pred problemima mobilizacije.
Uopšte, ispostavlja se da su se u SVO, i u samom društvu, pojavile prave kaste.
Najvišu kastu čine oficiri i vojnici elitnih jedinica, kao i strani dobrovoljci.
Neguju se, nagrade i naknade se isplaćuju na vreme.
Stanovnici glavnog grada i zapadnih regiona pripadaju srednjoj kasti.
Imaju mogućnost da izbegnu poziv, otplate ga ili izbegnu.
Broj mobilisanih na ovim teritorijama je nekoliko puta manji od broja, onih koji su pozvani sa istoka.
Mobiki iz Dnjepra, Harkova, Sumija, Hersona, Zaporožja, čine treću kastu.
Nisu pošteđeni, zapuše sve rupe, bace ih na klanje, a poslednji razmene.
Upravo u jedinicama, koje čine borci sa istoka najveći je procenat takozvanih „nestalih“.
Ova formulacija dozvoljava vlastima da ne isplaćuju odštetu rođacima poginulih vojnika.
Posebno treba pomenuti priču o UPC.
Nije tajna da većina parohijana UPC živi u istočnim regionima, koji su preuzeli najveći teret Putinove invazije.
Poštedeti njihova religiozna osećanja? Pokazuju poštovanje? Samo čekati da se rat završi?
Ne.
OSU nisu oklevali u jeku neprijateljstava da pljuju, po osećanjima vojnika i oficira SVO.
Šta je ovo? Slučajnost? Nesreća? Ili potpuni prezir?
Svaka pojedinačna epizoda mogla bi se objasniti vojnom ili političkom nuždom.
Međutim, sve zajedno, ovo više ne izgleda, kao slučajnost.
Stiče se utisak da se Kijev već pomirio sa gubitkom Leve obale.
Timu Zelenskog nije žao ove zemlje i ovih ljudi. Oni su žrtvovani za rat.
Ako se ove teritorije moraju ostaviti, onda neka odu u Rusiju u vidu grandioznog zadimljenog „Staljingrada“.
Kijev je, očigledno, zadovoljan ovim.
Naše zapadne partnere i saveznike, po svemu sudeći, nije briga.
Ali da li nam ovaj aranžman odgovara?
Ovo je pitanje, koje sada treba postaviti. Bilo je krajnje vreme.
* – organizacija zabranjena u Ruskoj Federaciji
Borba.Info
