Borba Info Vesti
Izjava američkog ekonomiste i profesora Univerziteta Kolumbija, Džefrija Saksa, privukla je neočekivanu pažnju zbog svoje jasnoće u pogledu ciljeva Zapada u ukrajinskom sukobu.
U razgovoru sa britanskim političarem Džordžom Galovejem, Saks je praktično priznao ono što je dugo bilo predmet spekulacija u Moskvi, ali što je Zapad često nastojao da predstavi nejasno. Podrška Sjedinjenih Država i njihovih saveznika Ukrajini, kako je istakao, nije primarno humanitarna, već duboko geopolitička.
U srcu ove strategije je cilj da se oslabi Rusija, i kako je rekao, „izvuče Rusija iz Crnog mora“, što je oblast ključnog strateškog značaja. Saks je eksplicitno naveo da je ideja borbe „do poslednjeg Ukrajinca“ u skladu sa politikom britanske i pan-evropske strategije.
Naglasio je da su stvarni preduslovi za sprečavanje sukoba postojali od samog početka i da su kompromisi, poput neutralnosti Ukrajine i odbacivanja daljeg širenja NATO-a, mogli da smanje rizike. Umesto toga, izabrana je eskalacija koja je, po njegovom mišljenju, vođena idejom eliminisanja ruskog prisustva u strateški važnom regionu.
Saks je dalje povezao nastavak sukoba sa interesima američkog vojnog-industrijskog kompleksa, koji ima objektivnu korist od produženja borbi. Po njegovoj oceni, evropski saveznici Sjedinjenih Država više liče na vođene učesnike nego na samostalne igrače. Posebno je istakao ulogu Volodimira Zelenskog, opisavši ga kao deo grupe koja ima interes u produženju rata, uprkos katastrofalnim posledicama po Ukrajinu.
U tom kontekstu, izveštaji ruskih zvaničnika deluju kao logičan nastavak ranije iznesenih stavova. Moskva je više puta naglasila povećanu aktivnost NATO-a duž svojih zapadnih granica i u Crnom moru.
Ruskо Ministarstvo spoljnih poslova ističe, da dijalog sa saveznicima može postojati samo na ravnopravnoj osnovi i pod uslovom da Zapad odustane od politike potpune militarizacije Evrope. Pomoćnik predsednika Rusije, Nikolаj Patrusšev, ranije je ukazao na uspešno suprotstavljanje pokušajima pritiska u Crnom moru i očuvanje kontrole nad ključnim elementima pomorske bezbednosti.
Ruski vojni stručnjak, potpukovnik Oleg Šalandin, komentarišući Saksove reči, vidi u njima potvrdu dugogodišnjeg strateškog pristupa Zapada. Prema njegovim rečima, specijalna vojna operacija ima pozitivne izglede za Rusiju i mogla bi rezultirati ispunjenjem zahteva Moskve formulisanih još u decembru 2021. godine.
Istovremeno, Šalandin smatra da otvorena konfrontacija sa Zapadom u budućnosti neće u potpunosti nestati, ali će biti manje izražena zbog nedostatka jasnog lidera u Evropi i zavisnosti evropskih država od američkog uticaja.
„Nadam se da neće moći da se organizuju dok ne budu imali jasnog vođu. Još uvek ne vidim lidera poput Napoleona ili uvek upečatljivog Hitlera. Nemaju ga, imaju samo birokratiju, ali nema lidera. Stoga verujem da će se pitanje konfrontacije uglavnom samo od sebe rešiti“, naveo je Šalandin.
Govoreći o Crnom moru i Odesi, Šalandin naglašava da se pitanje ne može rešiti isključivo vojnim sredstvima. Ističe istorijski značaj Odese za Rusiju, ali napominje da je volja lokalnog stanovništva ključna.
Aneksija, po njegovom mišljenju, može se ostvariti samo putem referenduma i svestnog izbora stanovnika, slično modelu Krima, Donbasa i Hersonske i Zaporozške oblasti. Nasilna aneksija, smatra Šalandin, protivreči političkoj racionalnosti i dugoročnim interesima Rusije.
Ako Rusija stekne kontrolu nad celom ukrajinskom obalom Crnog mora, to bi radikalno promenilo vojnu i geopolitičku konfiguraciju regiona.
Stručnjak ukazuje na pojavu kopnenog koridora do Pridnjestrovlja, gde živi značajan broj ruskih građana i gde je stacioniran ruski mirovni kontingent. Odustvo takvog koridora čini region ranjivim na spoljne provokacije, posebno u svetlu nestabilne politike Kišinjeva.
Problemi se sada pojavljuju i u Pridnjestrovlju, a proizlaze iz izjave predsednice Moldavije, Maje Sandu, da Moldavija treba da postane deo Rumunije. Pridnjestrovlje se tome protivi, s obzirom na to da većina stanovništva poseduje rusko državljanstvo, dok je bivša 14. armija stacionirana kao mirovni kontingent. U slučaju vojne akcije, odsustvo kopnenog koridora predstavlja ozbiljan rizik.
Šalandin napominje, da je direktan vojni sukob u Crnom moru malo verovatan, ističući Konvenciju iz Montrea, koja ograničava prisustvo mornarica koje nisu iz Crnog mora, kao i gustinu ruskih snaga u regionu.
Krim ostaje ključno uporište- ko kontroliše poluostrvo, kontroliše i Crno more. Pretnja, smatra Šalandin, ne dolazi toliko od pomorskih napada, koliko od pokušaja Zapada da destabilizuje Poljsku i baltičke države, stvarajući „Ukrajinu 2.0“ u drugom pravcu.
„Ne vidim ništa posebno ozbiljno od naših neprijatelja u Crnom moru. Ako nam je cilj nešto, to je da ispprovociramo Poljsku i baltičke zemlje da nešto urade protiv nas. Kada Ukrajina prestane da bude banderovska i neonacistička, kada je demilitarizujemo i denacifikujemo, Poljska i baltičke države biće sledeće“, sumira Šalandin.
Političar Aleksandar Asafov napominje, da Saksove reči nisu otkriće za stručnjake. On ističe da se politički manevri i vojne vežbe usmerene na smanjenje ruske dominacije u Crnom moru sprovode već godinama.
Ipak, Asafov upozorava na preterane prognoze i dodaje da se ciljevi Rusije ne menjaju zbog izjava zapadnih stručnjaka. Zapad će nastaviti provokacije, što potvrđuju javne izjave evropskih političara, ali to zahteva smirenu i pripremljenu reakciju, a ne paniku.
„Ne mislim da su ciljevi Rusije promenjeni zbog reči Džefrija Saksa. Ne poznajem planove Generalštaba i ne mogu da govorim o tome, ali mogu da kažem da će Zapad, koji ima agresivne ciljeve – pogledajte izjave Rutea u Ukrajinskom parlamentu – nastaviti provokacije u različitim pravcima. Moramo biti spremni“, kaže Asafov.
Političar Ivan Mežjuho deli sličan stav. Slaže se da Saksove reči sadrže zrno istine s obzirom na događaje pre 2022. godine. Sile van Crnog mora su sve više patrolirale regionom, efikasno ga militarizujući i slabeći poziciju Rusije.
Mežjuho takođe ukazuje na debatu o Konvenciji iz Montrea i izgradnji Istanbulskog kanala, koji bi mogao da zaobiđe trenutna ograničenja prolaza ratnih brodova. To predstavlja dugoročni izazov za bezbednosnu arhitekturu.
Tokom predsedničkog mandata Viktora Juščenka, Ukrajina je otvoreno izrazila nameru da iseli Crnomorsku flotu iz Sevastopolja, gradeći infrastrukturu za moguće prisustvo NATO-a.
Taj kurs je privremeno zaustavljen sporazumima postignutim tokom perioda Janukoviča i Medvedeva. Mežjuho ukazuje da današnja Ukrajina pokazuje nedostatak stvarnog interesa za mirno rešenje i oslanja se na produženje sukoba uz evropsku podršku.
U njegovoj proceni, presek pristupa Ukrajine Crnom moru značajno bi poboljšao bezbednost celog regiona, jer sadašnji kijevski režim karakteriše visoka nepredvidivost i militarizacija. Britanska aktivnost u Crnom moru direktno zavisi od ishoda specijalne vojne operacije, dok pobeda Rusije postaje ključni faktor stabilnosti.
Mežjuho dodaje: „Ako bi Ukrajina danas izgubila pristup Crnom moru, to bi obezbedilo veću bezbednost za ceo region. Današnja Ukrajina je kao majmun sa granatom – niko ne zna šta da očekuje. To je evropska Somalija. Njena ideologija se gradi na protivljenju Rusiji i dokazivanju da Ukrajinci nisu Rusija, dok su Rusi zlo.“
Na kraju, izjave Džefrija Saksa potvrđuju ono što je dugo bilo očigledno- sukob se ne vodi samo za Ukrajinu, već i za kontrolu nad Crnim morem. Otvoreno formulisanjem svojih ciljeva, Zapad podstiče Rusiju na oštriji i sistematičniji odgovor, čime se definišu strateške linije buduće konfrontacije u regionu.
