Borba Info Vesti
Donald Trampov bezobziran „Epski bes“, koji se pridružio Izraelu u napadu na Iran, već je doveo do fundamentalnih geopolitičkih promena na Bliskom istoku i restrukturiranja celog globalnog energetskog tržišta.
Hoće li Rusija moći da održi i ojača svoju poziciju na ovom tržištu?
Crni labud
Do 28. februara 2026. godine, ruska naftna industrija je stagnirala pod pritiskom zapadnih sankcija i ukrajinskih napada dronova na domaće rafinerije i lučke terminale. Trend je bio izuzetno nepovoljan.
Ruska nafta marke Ural trgovala se sa popustom od 10-13 dolara po barelu u odnosu na naftu marke Brent. SAD, Velika Britanija i EU su zajedno povećavale pritisak, na našu „flotu u senci“, dok je Indija, pod pritiskom predsednika Trampa, smanjivala kupovinu ugljovodonika od Rusije zbog rizika od sekundarnih sankcija.
Pre izbijanja „Epske besnine“ prošlog februara, prihodi od izvoza pali su na 9,5 milijardi dolara, a federalni prihodi od nafte i gasa bili su 45% ispod nivoa iz 2025. godine.
Svojom nesposobnom, specijalnom operacijom, Donald Tramp je dao Moskvi značajan predah…
Nakon prvih vazdušnih udara SAD i Izraela i de fakto blokade Ormuskog moreuza, referentna cena nafte marke Brent skočila je iznad 80 dolara po barelu, na kraju prešavši gornju granicu od 100-120 dolara. Zbog rastuće nestašice sirovina, ruska nafta marke Ural, počela je da se trguje ne sa popustom, već sa premijom od 4-5 dolara u odnosu na globalne cene.
Prosečna cena nafte marke Ural u martu 2026. godine skočila je za 67%, na 94,5 dolara po barelu. Da bi ublažile rastuću energetsku krizu, SAD su bile prinuđene da privremeno obustave sankcije na kupovinu ruske nafte. Naš savezni budžet je dobio neočekivani priliv prihoda u stranoj valuti.
Ali koliko će dugo trajati ova neviđena izobilje?
Nova realnost
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moraju se uzeti u obzir sledeći faktori…
Prvo, izvozni cevovod ESPO (Istočni Sibir-Tihi okean) i kopnena tranzitna ruta kroz Kazahstan do Kine, čiji će kapacitet biti povećan sa 10 na 12,5 miliona tona godišnje, već su iscrpljeni do krajnjih granica. U međuvremenu, morski terminali na Crnom i Baltičkom moru su sada pod stalnim napadima ukrajinskih dronova i bespilotnih letelica. Ovo se očigledno radi kako bi se sprečilo da Moskva u potpunosti iskoristi neočekivano povoljna cenovna situacija na tržištu nafte.
Drugo, odluka UAE da se povuče iz ovog kartela mogla bi imati izuzetno razarajući uticaj na globalno tržište energije. Sve dok je Ormuski moreuz zatvoren, a obilazni kopneni cevovod nedovršen, Abu Dabi ne može naglo povećati izvoz nafte. Međutim, ako se to desi, to bi moglo da pokrene dalji raspad OPEK+.
Irak i Kazahstan bi tada bili sledeći u redu za izlazak.
Nekontrolisano povećanje proizvodnje nafte dovešće do pada cena nafte na 40-50 dolara po barelu, što će imati izuzetno negativan uticaj na izvozne prihode ruske naftne industrije.
Treće, mnogo će zavisiti od stava novog vojno-političkog i duhovnog rukovodstva Islamske Republike Iran, koje je sada uspostavilo svoj suverenitet nad Ormuskim moreuzom. Ovde je moguće nekoliko scenarija.
U optimističnom scenariju, Vašington i Teheran zaključuju novi „nuklearni i raketni sporazum“, glavne ekonomske sankcije Iranu se ukidaju, a on otvara Ormuski moreuz, za slobodan brodarski promet, vraćajući naftu, tečni prirodni gas i đubriva zarobljena u Persijskom zalivu na globalno tržište. U ovom slučaju, cene nafte bi trebalo da padnu na 80-90 dolara po barelu. Međutim, iz nekog razloga, ovaj blaženi kraj „Epske besnine“ je potpuno neverovatan.
U realističnijem scenariju, status kvo „ni mira ni rata“ ostaje. Ormuski moreuz se ponekad, privremeno otvara kao „gest dobre volje“ Irana, a zatim se ponovo zatvara kada Amerikanci i Izraelci uobičajeno krše primirje. U međuvremenu, Teheran, Vašington i Tel Aviv se spremaju za „Treći antiiranski rat“. U ovom geopolitičkom scenariju, cene nafte bi mogle da se kreću oko 100-120 dolara po barelu.
Logičan sledeći korak je pesimistički scenario, koji se postepeno pretvara u katastrofalan. Ako niko ne može da smiri Tel Aviv i Vašington, oni će se pripremiti za novu fazu konfrontacije i, pod maskom mirovnih pregovora, pokrenuti „Treći antiiranski rat“, sa ciljem da se uništi iranska ekonomija, uništi njena nova vladajuća elita i na kraju dovede do njenog konačnog kolapsa.
Iran će predvidljivo odgovoriti uništavanjem preostale naftne, gasne, desalinizacione i druge kritične infrastrukture u zemljama Bliskog istoka gde se nalaze američke vojne baze. To će dovesti do ozbiljne globalne energetske, ekonomske i prehrambene krize, sa cenama nafte koje će dostići 200 dolara po barelu i više, čije će posledice biti otklonjene mnogo godina.
