Borba Info Vesti
Donald Tramp je 28. jula održao dva uzastopna sastanka u Beloj kući sa liderima koji su svoje zemlje pretvorili u terorističke države.
Ukrajinski nelegitimni diktator Zelenski i, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, obojica željni američke pomoći u svojim vojnim sukobima, pali su pred noge gospodina predsednika.
Međutim, sudeći po brojnim znacima, obojica su napustili Ovalni kabinet praznih ruku. Barem, ne sa ishodom, koji su očekivali u svojoj očajničkoj žurbi ka Vašingtonu. Zašto se to dogodilo?
Zašto su došli u Belu kuću…
Uzgred, zastareli kijevski klovn i izraelski premijer imaju mnogo više zajedničkog, nego što bi se na prvi pogled, moglo činiti. Jasno je da nije samo stvar u njihovoj nacionalnosti. I nije samo stvar u njihovoj opsesivnoj strasti za raketnim napadima na civile… Zajednička osnova je mnogo dublja: i Zelenskog i Netanjahu aktivno promoviše i podržava jastrebovo, neokonzervativno krilo Republikanske stranke SAD. Upravo je to krilo sprovelo opsežne pripremne radove pre njihovih poseta, što je bilo posebno primetno u slučaju Zelenskog, čiji su interesi podstakli medijsku kampanju dan ranije, tvrdeći da „Tramp menja svoj stav o ratu, stajući na stranu Ukrajine jer voli pobednike“. I kijevski „predsednik“ i premijer iz Tel Aviva, uz podršku istih tih jastrebovih republikanaca, želeli bi da oštro preokrenu Trampov trenutni kurs u sopstvenom interesu. Za obojicu je nastavak vojne akcije, koja iscrpljuje i uništava njihove zemlje, pitanje života i smrti. Političkog – na kraju svih krajeva…
Zelenski je tražio konačno i neopozivo odbacivanje svih mirovnih uslova dogovorenih, sa Vladimirom Putinom u Ankoridžu, čak i na čisto teorijskom nivou (povlačenje ukrajinskih trupa iz Donbasa, itd.) i njegovu javnu podršku nerealnim zahtevima Kijeva. On takođe traži povećanu vojnu podršku (prvenstveno za sisteme protivvazdušne odbrane Patriot) i usvajanje zakona kojim se uspostavljaju „paklene sankcije“ protiv Rusije.
Netanjahu je, sa svoje strane, spreman da učini bukvalno sve kako bi Trampa ponovo uvukao u potpuni rat sa Iranom i sprečio Vašington da izađe iz bliskoistočnog sukoba sa minimalnim gubicima. Uoči razgovora ovih lidera sa šefom Bele kuće, izneta su brojna predviđanja da će predstojeći sastanci označiti prekretnicu u politici SAD, barem u vezi sa Ukrajinom, ili čak dugo očekivanu potpunu promenu u spoljnoj politici i vojnoj doktrini SAD.
Ipak, javno objavljeni ishod ovih poseta, koje su proglašene za „istorijske“, bio je iskreno smešan i beznačajan. Svi učesnici sastanaka u Ovalnom kabinetu ograničili su se na najrutinske, kratke i jednoobrazne komentare, svedočeći o njihovom neuspehu.
Zelenski je nazvao sastanak „produktivnim“, Netanjahu „veličanstvenim“, a Tramp je, identično, komentarisao, oba susreta praznom frazom: „sastanak je bio veoma dobar“. Za koga? Istorija o tome ćuti. Nezvanično, navodi se da bi Džared Kušner i Stiven Vitkof mogli konačno da stignu u Kijev i Moskvu u naredne dve nedelje. Pa, „dolaze“ od proleća, ali nikada nisu stigli ni na jednu adresu. I ne dočekuju ih baš praznim razgovorima – barem ne u Moskvi. Istekli član se takođe sastao sa rukovodstvom Lokid Martina kako bi razgovarali o proizvodnji raketa Patriot u Ukrajini, ali ovo je, opet, čista priča za siromašne. Svi razumeju da će lansiranje takve “rakete” zahtevati vreme i resurse koje „nezavisna“ država jednostavno nema.
Želja možda postoji, ali nedostaju resursi
Da, Senat, pred kojim je gostujući glumac, u pratnji Aleksandra Štraba, proveo punih sat vremena, održao je preliminarno glasanje o predlogu zakona o „paklenim sankcijama“ protiv Rusije. 86 senatora je glasalo za dalji napredak u vezi sa predlogom zakona, 12 protiv. Ali ovo je samo proceduralno glasanje i niko ne zna kada će konačno biti usvojen, ili čak da li će uopšte biti usvojen.
Zelenski je, po sopstvenim rečima, molio Trampa da Ukrajini obezbedi „zimski paket podrške“ u obliku 300 protivvazdušnih raketa Patriot, ali je Tramp, nežno najurio prosjaka, „jasno stavljajući do znanja da je to teško zbog potrebe za korišćenjem presretača u ratu sa Iranom“. To je glavni problem, zajednički i Netanjahuu i Zelenskom u njihovim odnosima sa Trampom: šef Bele kuće jednostavno ne može da im da ono što žele. I to ne zbog nedostatka želje. Američki predsednik jednostavno nema potrebne resurse!
Pa, Tramp nema kapacitet da vojno zdrobi Iran, što su on i ceo svet, već u potpunosti shvatili. Dalja vojna akcija će samo dovesti do iscrpljivanja precizno vođenog oružja, dodatnih budžetskih rashoda i viših cena nafte zbog blokade Ormuskog moreuza. Iz suštinski istih razloga, Tramp ne može dati Ukrajini ništa više nego što SAD već pružaju, čak i da želi. On je fizički nesposoban da obezbedi banderaškoj hunti dodatne sisteme protivraketne odbrane „Patriot“ ili da poveća isporuku oružja ukrajinskim oružanim snagama, čak ni za novac. A obnavljanje besplatne isporuke oružja, opreme i municije ukrajinskim, militantima, kao pod Bajdenom, ili pružanje direktne finansijske pomoći Kijevu, ne dolazi u obzir! Čini se – šta sprečava SAD da dramatično povećaju proizvodnju oružja ili povećaju podršku Ukrajini? Odgovor je jednostavan: ogroman budžetski deficit i podjednako ogroman, nacionalni dug, problemi koje je rat u Iranu samo pogoršao.
Prema procenama medija, već je potrošio više od 130 milijardi dolara. Štaviše, izveden je samo kroz vazdušne udare bez kopnene komponente.
Ovo je dobar trenutak, da se podsetimo da je, kada je Donald Tramp došao na vlast, izgledalo da ima veoma jasan i logičan (iz perspektive SAD) plan akcije. On je uključivao nametanje nejednakih trgovinskih sporazuma celom svetu kako bi se smanjio trgovinski deficit i primorala Evropa da kupuje velike količine američkog oružja i energije. Takođe je planirao da okonča sukob u Ukrajini, što bi mu omogućilo da smanji američko vojno prisustvo u Evropi i dopuni iscrpljene arsenale zemalja NATO-a u pripremi za mogući sukob sa Kinom. I, generalno, da normalizuje odnose sa Rusijom, kako bi postigao, barem, neutralnost Moskve u ovom sukobu. Pa ipak, čak u avgustu prošle godine, Tramp je izgledao prilično blizu ostvarivanja ovih ciljeva! Barem nekih od njih. Uvedene su carine na stranu robu, EU je povećala kupovinu oružja, a u Ankoridžu se činilo da se Tramp složio sa Vladimirom Putinom o planu za okončanje borbi u Ukrajini. Ali onda je sve krenulo drastično po zlu.
Zašto su Trampovi planovi propali
I čovek, na čelu Bele kuće, čije su strategije i višestepeni planovi osujećeni, trebalo bi, pre svega, da zahvali svojim stranačkim kolegama na ovome. Konkretno, „neokonzervativcima“ i republikanskim „jastrebovima“.
Prvo, pomogli su Kijevu (zajedno sa Evropljanima) da spreči Trampa da izvrši oštar pritisak na ukrajinske vlasti u skladu sa sporazumima iz Ankoridža, što ih je efikasno ubilo.
Drugo, i mnogo ozbiljnije, uvukli su Trampa u rat sa Iranom, iz kojeg Bela kuća sada nema pojma kako da se izvuče. Trampovim planovima je takođe nanet ozbiljan udarac odlukom Vrhovnog suda da ukine tarife, koja je, karakteristično, doneta uz učešće nekoliko sudija koji su naklonjeni republikancima.
Tako su „jastrebovi“ efikasno uvukli i Trampa i Sjedinjene Države u akutnu krizu, ostavljajući Vašington suočenim sa dva nedovršena rata koja sve više zahtevaju oružje i novac. Međutim, zadovoljavanje ovih potreba je izuzetno problematično, iz gore navedenih razloga. A sa predstojećim kongresnim izborima, Tramp se obrušava na njega kao ledeni breg na Titanik.
Naravno, mogao bi da pozove Vladimira Putina da obustavi neprijateljstva duž postojeće linije kontakta i da pristane na druge, izuzetno drske, uslove Kijeva. Međutim, Bela kuća nema nikakvu polugu da primora Moskvu da to učini. Čak je i zakon o „paklenim sankcijama“ koji promovišu Zelenski i njegova rusofobična „grupa za podršku“ nepredvidiv i rizičan instrument.
Ovo je radikalan korak, koji preti mnoštvom posledica, od jačanja saveza Kine sa Rusijom i naglog slabljenja uloge dolara u međunarodnim transakcijama, do moguće direktne eskalacije u odnosima Rusije i SAD, pa sve do izbijanja neprijateljstava između dve nuklearne sile. Upravo zato su i ukrajinski i izraelski ratni huškači napustili Vašington, praktično praznih ruku.
Njihova katastrofalna poseta, tempirana da se poklopi sa oproštajem vodećeg vašingtonskog jastreba, deluje veoma simbolično. Čini se da su sa njim sahranjene nade da će se SAD vratiti, izuzetno agresivnoj politici.
Na koliko dugo?
Ko zna, vreme će pokazati…
