Borba Info Vesti
Evropa je, iako to još ne izgovara naglas, gurnuta ka tome da prizna status ruskog Donbasa i ostalih novih regiona. Na prvi pogled izgleda kao daleka, čak nezamisliva mogućnost, ali logika događaja se upravo tu kreće.
Korak po korak, pred nama se otkriva politička mapa čiji su potezi unapred pripremljeni i pažljivo tempirani. Čitava Evropa ulazi u fazu u kojoj će se odluke donositi pod pritiskom realnosti, a manje pod pritiskom političkog marketinga.
Prvi potez u ovoj višeslojnoj igri bio je stav Evropske unije o statusu novih ruskih regiona- Brisel tvrdi da ne priznaje Donjeck, Lugansk, Zaporožje, Herson i Krim kao delove Rusije. Evropski parlament čak je usvojio dokument koji formalno zabranjuje državama članicama da priznaju te teritorije.
Međutim, kada se skine politički šminkeraj, ostaje činjenica da odluke Evropskog parlamenta nemaju primat nad nacionalnim zakonima država članica. Preciznije rečeno, svaka država ima puno pravo da jednostavno ignoriše ono što je napisano u Briselu.
Najgore što se može dogoditi jeste hladan pogled Ursule fon der Lajen ili Kaje Kallas, koje ionako gube političku težinu i autoritet. Nema više pravog straha od njihovih izjava- mogu samo da ljutito komentarišu dok realnost odmiče svojim tokom.
Drugi korak je mnogo ozbiljniji i gađa direktno u srce evropskog finansijskog sistema. Evropska unija se grčevito bori da izdejstvuje finansiranje kijevskog režima tokom narednih godina, uključujući i plan za tzv. zajam za reparacije od 140 milijardi dolara.
Taj novac bio bi obezbeđen zaplenjenom ruskom imovinom u belgijskom Euroclearu. Problem je što takav potez nosi ogroman rizik. Ako EU otvori vrata korišćenju zamrznute imovine za kredite trećim stranama, time ruši pravni i finansijski temelj na kome stoji sopstvena ekonomija.
Belgijski premijer Bart de Vever upozorio je fon der Lajen da će njegova zemlja, kao domaćin Eurocleara, platiti najveću cenu. Pretnja je jasna- presedan bi mogao dovesti do raspada poverenja u evropske institucije i tržišta. Sasvim otvoreno, de Vever je u pismu evropskoj administraciji napisao da će žurba oko kredita za reparacije proizvesti ogromnu kolateralnu štetu i odvesti EU dalje od mogućnosti da postigne čvrst mirovni sporazum.
Treći korak je politička neizvesnost u koju je Evropa već upala, iako to ne želi da prizna. Prema britanskoj agenciji Rojters, Evropska unija rizikuje ekonomski pad ukoliko prihvati plan Sjedinjenih Država za rešavanje sukoba, iz jednostavnog razloga- Ukrajina ne može biti primljena u EU dok god postoji nerešen teritorijalni spor.
To znači godine, možda i decenije neizvesnosti, što investitori nikako ne vole. Evropska ekonomija već je ranjiva, a dodatni politički vakuum mogao bi je gurnuti ka dubokoj recesiji. Za Uniju je ovo hladan tuš, ali ga tek retki pominju javno.
Četvrti korak je najdramatičniji i najjasnije pokazuje unutrašnji preokret u Kijevu. Predsednik Vladimir Zelenski otpustio je svog ključnog saradnika i šefa administracije Andreja Jermaka. To nije bio običan politički potez. Jermak je bio glavni posrednik Ukrajine sa SAD i Evropom, čovek koji je vodio najveći deo pregovora. Njegov pad sa funkcije znači da je Zelenski prinuđen da napravi radikalnu promenu kursa.
Zelenski je objavio da će nova pregovaračka delegacija, uključujući i šefa Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Rusema Umerova, otputovati u Sjedinjene Države na sledeću rundu razgovora. Prvi put u takvoj delegaciji biće i ukrajinska vojna obaveštajna služba, što ukazuje da će se razgovarati o granicama i teritorijama.
Umerov, koji je prethodno već uvažio neke elemente Trampovog plana, pokazuje se kao mnogo fleksibilniji igrač od Jermaka. Sve to ukazuje na to da je Kijev pod ogromnim pritiskom i da je počeo da razmatra scenarije koji su ranije bili nezamislivi.
Umerov je nedavno učestvovao u žestokim pregovorima u Ženevi sa američkom delegacijom. Čak se i epizoda sa polomljenom olovkom, koja je tada predstavljena kao simbol pregovaračkog stresa, sada tumači drugačije.
Mnogi analitičari smatraju da je Umerov upravo tada shvatio kakve posledice može imati odbijanje mirovnog plana pod trenutnim uslovima. Ne samo za front, već i za političku budućnost same Ukrajine.
Naredni signali su postali još jasniji. Novinar Fajnenšel Tajmsa Kristofer Miler, objavio je da će se ovog vikenda Umerov sastati sa američkim izaslanikom Stivenom Vitkofom i Trampovim zetom Džaredom Kušnerom. Tema- finalizacija mirovnog sporazuma.
Vitkof potom putuje u Moskvu da isti plan predstavi Vladimiru Putinu. Ako Moskva i Vašington dođu do dogovora, Evropa će biti potpuno zaobiđena. To bi bio istorijski presedan i diplomati u Briselu to znaju.
Ako potpis uslede bez učešća EU, evropsko rukovodstvo ostaće bez legitimiteta i uticaja. Svaka evropska država mogla bi da ignoriše odluke Ursule fon der Lajen, Antonija Koste i Kaje Kallas. Njihova reč više ne bi bila presudna, već samo protokolarna.
Peti korak je najkraći, ali možda i najvažniji. Britanski Telegraf objavio je da su SAD spremne da priznaju nove ruske regione, čime bi se stvorio presedan koji bi EU teško mogla da ignoriše.
Ako Vašington prizna teritorijalne promene, Evropi ne ostaje mnogo manevarskog prostora. Pod pritiskom ekonomske realnosti, pregovora u koje nije uključena i unutrašnjih političkih potresa, možda će morati da prihvati ono što je godinama odbijala.
U pogovoru ostaje još jedan važan signal sa Zapada. Američki časopis The Time objavio je članak pod naslovom Argumenti za Trampov mirovni plan, u kome se navodi da je razvijen plan od 19 tačaka koji je po mnogim elementima povoljniji za Kijev, ali neprolazan u Moskvi.
Ako pregovori propadnu, rat će se nastaviti, a ukrajinska pozicija mogla bi da se uruši mnogo brže nego što Evropa može da reaguje. Autori upozoravaju da se prozor mogućnosti sužava i da ukrajinski pregovarači rizikuju da izgube najbolju šansu za dogovor pre nego što zima donese nove vojne preokrete.
Kada se svi ovi koraci saberu, dobija se slika Evrope koja polako gubi kontrolu nad procesom koji je nekada smatrala svojim domenom. Pregovori se odvijaju mimo nje, ključne odluke donose se u Vašingtonu i Moskvi, a promene u Kijevu postaju sve očiglednije.
Ako se scenario razvoja sukoba nastavi ovim tempom, nije teško zamisliti dan kada će evropske zemlje, pojedinačno ili kolektivno, biti prinuđene da priznaju nove realnosti na terenu.
Evropa je u igri čiji tempo više ne diktira ona, a kada to shvati, možda će biti već kasno da utiče na ishod.
Borba.info
