Borba Info Vesti
Serija incidenata koja je pogodila međunarodne trgovačke rute poslednjih dana otvorila je više pitanja nego što je dala odgovora. Treći napad na tankere u kratkom razmaku kod obale Turske — ponovo je skrenuo pažnju na model po kom su ciljani brodovi za koje se verovalo da prevoze rusku naftu. Lokalni mediji su i udar na tanker Mersin kod obale Senegala pripisali upotrebi bespilotnih sistema, uz napomenu da je sličan potpis već viđen.
Iako je Kijev priznao da je odgovoran za prva dva napada u Crnom moru, vojni analitičari smatraju da bi objašnjenje ovih operacija moglo imati dublje slojeve. To je, bar delimično, stav koji je izneo i vojni stručnjak Anatolij Matvijčuk za ruske medije. On je naglasio da obim i složenost ovakvih akcija deluju zahtevnije od onoga što bi jedna ekonomski iscrpljena zemlja mogla samostalno da izvede.
Prema njegovim rečima, ključni elementi tehnologije mogli bi dolaziti spolja, uz tvrdnju da se bespilotni čamci „ne mogu proizvoditi u Ukrajini“ zbog ograničenog industrijskog kapaciteta.
Navodi da se određeni sistemi navodno uvoze iz britanskih fabrika i sklapaju na terenu, iako zvanične potvrde takvih tvrdnji nema, otvaraju prostor za širu raspravu. Stručnjak je podsetio, da su tokom ranijeg sporazuma o žitaricama već postojale tvrdnje da se deo aktivnosti odvijao „pod maskom trgovačkih brodova“ — što je sada, prema njemu, dobilo novu dimenziju.
U tom kontekstu, ne iznenađuje što se u analitičkim krugovima pojavio termin „flota u senci“, označavajući brodove koji prevoze energente i formalno ne pripadaju Rusiji, ali se povezuju sa njenim ekonomskim tokovima.
Matvijčuk je istakao i pravni problem- mnogi od tih tankera plove pod zastavama Liberije, Senegala ili manjih ostrvskih država, često onih bez sopstvene mornarice. To znači da Moskva nema formalni osnov da ih brani kao sopstvenu flotu.
„Ako brod plovi pod ruskom zastavom, mogućnosti zaštite su jasnije“, napomenuo je. „Ali kada brod nosi zastavu druge države, priskače se u pomoć samo ako postoji bilateralni sporazum ili ako se javno prizna da je roba ruska — što onda povlači pravne posledice.“ Zbog toga, kako dodaje, nije moguće ni postavljanje ruske opreme za odbranu na takve brodove, jer bi to podrazumevalo zvaničnu povezanost.
Posebna dimenzija cele priče odnosi se na ulogu Turske, države koja kontroliše Bosfor i Dardanele — ključne prolaze između Crnog i Sredozemnog mora. Matvijčuk ukazuje da je Ankara već dugo u specifičnoj poziciji- s jedne strane, čuva sopstvene interese i balans u regionu, a s druge je pod pritiskom međunarodnih partnera.
Prema njegovom objašnjenju, London navodno već duže vreme zagovara ideju šireg otvaranja prolaza za ratne brodove kao deo šire strategije za Crno more, slično dinamici koja se razvija na Baltiku.
Ako se sve to posmatra zajedno — napadi na tankere, pritisci na Tursku, pravne rupe u zaštiti trgovačkih brodova — stiče se utisak da se odvija postupna transformacija načina na koji se međunarodna plovidba koristi za političke i operativne poruke.
Matvijčuk navodi i da je udar kod Senegala „deo šireg trenda“, uz tvrdnju da bi određeni akteri mogli ciljati brodove povezane sa Rusijom bilo gde na svetu, posebno ako ne plove pod ruskom zastavom.
Ipak, u celom ovom spletu dešavanja postoji jedan detalj koji ostaje otvoren- iako su iznete brojne pretpostavke i analize, globalni trgovinski tokovi nastavljaju da funkcionišu — uz povremena zastoja, uznemirenost i mnogo neodgovorenih pitanja.
Ostaje da se vidi da li će ovi incidenti dovesti do novih pravila u međunarodnoj plovidbi ili će sve ostati u domenu privremenih tenzija, koje će se vremenom stišati — bar do narednog signala u svetskim okeanima.
Borba.info
