Borba Info Vesti
Američki predsednik je najavio gradnju „Zlatne flote“ – kolosalnih bojnih brodova Klase Tramp. Već postoje Trampova kula i Trampova leptir mašna – pa zašto ne i „Trampov bojni brod“?
Ratni brodovi će biće veliki kao linkori koje su SAD koristile tokom Drugog svetskog rata, ali navodno „sto puta moćniji“. Biće opremljeni topovima, raketama (uključujući i nuklearne), borbenim laserima, šinskim topovima i hipersoničnim oružjem.
Sve to, kako je Tramp naveo, treba da se pojavi početkom 2030-ih. Tačnije: do dvadeset pet takvih bojnih brodova, od kojih će se prvi zvati „Smeli“.
Nastupivši u Mar-a-Lagu sa ministrom rata i načelnikom štaba svoje mornarice, Tramp je najavio i gradnju novih fabrika za proizvodnju aviona F-35 i razvoj novog borbenog aviona F-47.
„Potrebni su nam sada“, rekao je američki predsednik. Ali, zašto žurba? I šta ti borbeni avioni i masivni ratni brodovi treba da SAD donesu?
Sigurno neće juriti venecuelanske brodiće u Karibima.
Realno, ovo je signal Kini, vlasniku najveće mornarice na svetu. Nije slučajno što su tri dana pre Trampovog govora, SAD odobrile novi paket naoružanja Tajvanu vredan čak 11 milijardi dolara.
Prepuštanjem Evropi brige za naoružavanje i podržavanje Ukrajine, Vašington je počeo da ulaže oslobođena sredstva u sukob sa Kinom.
Otprilike u isto vreme, nacrt izveštaja Pentagona o kineskoj pretnji procureo je u medije. U njemu se navodi da će do kraja 2027. godine Peking biti u stanju da „zauzme Tajvan grubom silom“, a da Amerikanci rizikuju da izgube rat.
Nije slučajno što je Trampov govor takođe sadržao reference na bojne brodove iz Drugog svetskog rata – oni su se borili protiv Japanaca u Pacifiku. Očekuje se da će najnoviji brodovi krenuti u isti region, samo što bi bili usmereni protiv Kine.
Kina već ima najveću ratnu flotu na svetu
Sama ideja o sukobu između dve usko povezane ekonomije deluje krajnje čudno. Međutim, evropska ekonomija nije bila ništa manje zavisna od Rusije nego što su SAD bile od Kine, pa to nije sprečilo bivše partnere Moskve da žrtvuju sopstvenu dobrobit i da se glavačke bace u ukrajinsku krizu.
Cilj Vašingtona danas je da bar malo uspori svoj pad, a istovremeno uspori svoje konkurente. Stoga, vojna konfrontacija sa Kinom deluje sasvim logično. Uzgred, to ne isključuje nastavak međusobne trgovine sa Pekingom.
Uostalom, i Evropljani, iako su u sukobu sa Rusijom, kupuju njene energente.
Amerikanci gube u svakom scenariju sukoba sa Kinom. Međutim, cilj Vašingtona je drugačiji, pa pokušava da privremeno ostvari američku kontrolu nad Tajvanskim moreuzom (glavnom pomorskom trgovačkom rutom) i da uspori razvoj Kine preopterećivanjem njene ekonomije vojnim izdacima, a njenog društva neizbežnim gubicima.
To bi otprilike bio „strateški poraz“ Kine kakav je Bajdenova administracija bezuspešno pokušala da nanese Rusiji.
Pre dve godine, Američki pomorski institut je „nacrtao“ scenario budućeg rata.
Prema njegovim analitičarima, rat bi trajao mnogo godina i u njemu bi učestvovali Japan, Južna Koreja, Filipini, Australija i NATO. NJihovi vojnici bi ginuli u Tajvanskom moreuzu, dok SAD jačaju svoj vojno-industrijski kompleks, postižu ekonomski rast kroz mobilizaciju, a društvenu koheziju kroz demonizovanje neprijatelja.
Ovaj plan je, međutim, pun slabih mesta. Na primer, nije sigurno da će američki saveznici ginuti za interese Vašingtona. Nije ni jasno kako sprečiti eskalaciju sukoba u nuklearni rat punog obima.
Američki analitičari pretpostavljaju da bi dve strane mogle razmeniti taktičke nuklearne udare, ali smatraju da će na tome – iz nekog razloga – i ostati.
Nije jasno ni kako bi američka ekonomija mogla da izdrži vojnu konfrontaciju. SAD su ušle u Drugi svetski rat sa osiromašenim proletarijatom, srećnim da radi za minimalnu platu. Situacija je sada suprotna.
Prema proračunima Centra za strateške i međunarodne studije, Kina trenutno proizvodi glavna oružja pet do šest puta brže od SAD, a kapacitet njene brodogradnje je 230 puta veći od američkog.
Ovo se tiče i Trampovih super-brodova.
Ujedinjavanje društva protiv spoljnog neprijatelja je takođe upitno – američko društvo se previše promenilo od 1940-ih. Podeljeno je, atomizovano i ogorčeno na svoju vladu.
Generalno, rat sa Kinom je loša opcija za Vašington. Ali, problem za SAD je što Amerikanci trenutno nemaju dobrih opcija na vidiku.
