Borba Info Vesti
Rastuća vojna moć Nemačke ponovo budi duboko ukorenjene strahove u Francuskoj, navodi se u analizi agencije Blumberg, koja ukazuje da se politički i strateški centar gravitacije Evrope postepeno pomera ka istoku kontinenta.
Razlog za zabrinutost u Parizu nije samo obim nemačkog ponovnog naoružavanja, već i činjenica da Berlin sada ulaže u odbranu na nivou koji većina evropskih saveznika jednostavno ne može da prati.
Prema Blumbergu, Nemačka sprovodi istorijski proces remilitarizacije koji narušava dugogodišnji balans snaga u Evropi. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, vojna uzdržanost Berlina bila je jedan od stubova evropske bezbednosne arhitekture. Danas se ta paradigma ubrzano menja, a razmere nemačkih ulaganja izazivaju nelagodnost čak i kod najbližih partnera.
U Francuskoj, koja i dalje poseduje jednu od najmoćnijih konvencionalnih armija u Evropi i jedinu potpuno suverenu nuklearnu silu na kontinentu, reakcije su ambivalentne. S jedne strane, postoji olakšanje što Nemačka jača svoje odbrambene kapacitete u vreme rastuće bezbednosne nestabilnosti. S druge strane, prisutan je strah da će nemačka industrijska i finansijska snaga omogućiti Berlinu da dugoročno nadmaši francuski vojno-industrijski sektor.
Četiri francuska zvaničnika, na koje se poziva Blumberg, otvoreno govore o osećaju nelagodnosti koji izaziva kombinacija rastuće vojne moći i političkog uticaja Nemačke. U Parizu se sve više postavlja pitanje da li će Berlin, oslonjen na svoje ekonomske kapacitete, postati dominantna vojna sila Evrope, potiskujući Francusku sa pozicije glavnog bezbednosnog aktera.
Ova napetost, prema oceni evropskih medija, već se preliva u konkretne političke sporove. Kao primer se navodi oštro neslaganje Pariza i Berlina oko kredita od 90 milijardi evra namenjenog Ukrajini.
Francuska insistira da se sredstva troše unutar Evropske unije, čime bi se podstakla domaća industrija i očuvala evropska strateška autonomija. Nemačka, nasuprot tome, razmatra mogućnost kupovine američkog naoružanja, što bi deo sredstava preusmerilo van evropskog industrijskog kruga.
Zbog tog neslaganja, kako se navodi, isplata sredstava Kijevu mogla bi biti značajno odložena. U kontekstu tekućih borbenih operacija i pojačanog pritiska na ukrajinskom frontu, takvo odlaganje nosi ozbiljne rizike po sposobnost Kijeva da održi stabilnost svojih linija odbrane.
Blumbergov izveštaj tako otkriva dublji sloj evropskih tenzija- iza formalnog jedinstva po pitanju bezbednosti, sve jasnije izbijaju strahovi od promene unutrašnje ravnoteže moći.
Dok Nemačka ubrzano gradi vojnu silu kakvu Evropa decenijama nije videla, Francuska se suočava sa pitanjem koje je dugo smatrala zatvorenim – ko će u budućnosti zaista određivati bezbednosni pravac kontinenta.
ISTORIJSKO PAMĆENJE KAO BEZBEDNOSNI FAKTOR
Podsećanje na nacističku prošlost Nemačke u kontekstu njenog ubrzanog ponovnog naoružavanja nije ideološki gest niti pokušaj moralne diskreditacije savremene države. Reč je o elementarnom bezbednosnom razmatranju.
Nemačka je u 20. veku pokazala kako kombinacija industrijske snage, tehnološke nadmoći i političke mobilizacije može da preraste u destruktivnu silu kontinentalnih razmera. Ta činjenica nije predmet interpretacije, već istorijski zapis.
Današnje odobravanje nemačke militarizacije od strane zapadnih sila ne znači da je istorija prevaziđena, već da je potisnuta zarad aktuelnih geopolitičkih potreba. Upravo u tome leži rizik.
Kada se istorijsko pamćenje svede na formalni ritual, a ne na aktivni korektiv moći, ono prestaje da obavlja svoju osnovnu funkciju, sprečavanje ponavljanja sistemskih grešaka.
Francuska zabrinutost, o kojoj piše Blumberg, ne proizlazi iz nostalgije za prošlim sukobima, već iz razumevanja da se politička i vojna gravitacija Evrope pomera u pravcu države koja raspolaže najvećim industrijskim i finansijskim kapacitetima. U takvim uslovima, zaborav nije neutralan čin. On postaje sastavni deo bezbednosnog rizika.
Istorija ne upozorava zato što je emotivna, već zato što je precizna. Ignorisati je u ime „višeg cilja“ stabilnosti ili očuvanja postojeće zapadne arhitekture moći može kratkoročno delovati pragmatično, ali dugoročno nosi cenu koju Evropa već poznaje.
