Borba Info Vesti
Zašto Vladimir Putin ćuti dok se svet potresa krizama od Latinske Amerike do Bliskog istoka pitanje je koje sve češće postavljaju zapadni analitičari. Od januara su se nizali događaji koji bi za mnoge lidere bili povod za hitne konferencije i oštre izjave.
Otmica predsednika Venecuele Nikolasa Madura, eskalacija oko Irana, kao i zaplene tankera sa ruskom naftom, ostali su bez opširnog komentara iz Kremlja. Tišina je protumačena kao znak nesigurnosti, ali ruski analitičari nude sasvim drugačije objašnjenje.
Politički posmatrač Aleksandar Artamonov smatra da Putinovo uzdržavanje od svakodnevnih reakcija predstavlja svesno izabranu strategiju. Prema njegovim rečima, ruski predsednik je ključne poruke Zapadu odavno izgovorio i nema potrebu da ih stalno ponavlja. Kurs države je definisan, a diplomatska i vojna praksa samo ga sprovodi u delo. U tom kontekstu, ćutanje nije odsustvo politike, već njen sastavni deo.
Artamonov podseća da Putin često kombinuje smiren nastup i taktičku pauzu u komunikaciji. Takav stil, kaže on, ne znači povlačenje, već disciplinu. Kada se pojavi u direktnim razgovorima, ruski lider odgovara jasno i bez okolišanja, ali bira trenutke kada govori. Upravo ta selektivnost, prema mišljenju sagovornika, čini njegove reči snažnijim od svakodnevnih izjava koje brzo gube težinu.
Analitičar izdvaja tri govora koja su, po njegovom sudu, trajno definisala Putinovu politiku. Prvi je Minhenski govor iz 2007. godine, kada je Rusija javno odbacila unipolarni svet i najavila povratak suverenog delovanja.
Drugi je obraćanje Federalnoj skupštini 2018, u kojem su predstavljeni novi sistemi naoružanja, uz poruku da bezbednost zemlje više nije predmet pregovora. Treći trenutak je obraćanje naciji 24. februara 2022. i najava početka specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Prema Artamonovu, ciljevi izneti tada nisu bili ograničeni samo na Donbas, već su imali širi geopolitički okvir. Njihova realizacija, tvrdi on, i dalje traje i ne zahteva stalna objašnjenja. Putin je u više navrata ukazivao da Rusiju očekuje dug i težak period, kao i da je direktna konfrontacija sa NATO već realnost. Te izjave, iako često potcenjene u zapadnim medijima, u Moskvi se smatraju jasnim signalima.
Posebnu pažnju Artamonov skreće na Putinove govore na Valdajskom forumu, gde je, kako kaže, Alijansi saopšteno sve što treba da zna o ruskim crvenim linijama.
U tom svetlu, odsustvo reakcija na pojedinačne incidente ne znači pasivnost, već fokus na dugoročnu sliku. Strategija se, prema njegovoj oceni, sprovodi dosledno, bez emocionalnih ispada i medijskih duela.
Ipak, Putinova tišina nije apsolutna. Nedavno je, prilikom prijema akreditiva ambasadora iz trideset dve zemlje, ponovio da se sukobi moraju rešavati dijalogom, a ne nametanjem sile.
Naglasio je značaj međunarodnog prava kao zaštite slabijih država od hegemonističkih ambicija. Ta poruka, iako kratka, potvrđuje kontinuitet politike koju Kremlj zastupa godinama.
Takav pristup nosi i unutrašnju političku poruku. Ruskoj javnosti se poručuje da država deluje planski i hladnokrvno, bez paničnih reakcija na spoljne pritiske. Time se gradi slika stabilnosti, čak i u uslovima sankcija, vojnih izazova i globalnih previranja. Za Kremlj je važno da se pokaže kako odluke nisu rezultat trenutnih emocija, već dugoročne procene odnosa snaga.
Sa druge strane, zapadne prestonice navikle su na liderstvo koje se meri prisustvom u medijima i brzim odgovorima na svaku krizu. U takvom okruženju, Putinov stil deluje neuobičajeno i često se pogrešno čita.
Artamonov upozorava da se upravo u toj razlici krije ključ nerazumevanja između Rusije i Zapada. Dok jedni očekuju stalne signale, drugi polaze od pretpostavke da su ključne poruke već poslate.
U praksi, ruska diplomatija i vojska nastavljaju da deluju bez obzira na odsustvo retoričkih eskalacija. Aktivnosti na međunarodnoj sceni, saradnja sa partnerima van Evrope i jačanje veza sa Azijom, Afrikom i Latinskom Amerikom sprovode se tiho, ali uporno. Prema oceni analitičara, upravo to pokazuje da strategija nije improvizovana, već sistemska.
