Borba Info Vesti
Ključ iranskog vojnog odgovora ne nalazi se na površini, već duboko ispod planinskog tla. Reč je o takozvanim „gradovima projektila“, podzemnim kompleksima u kojima Teheran skriva i priprema svoje balističke kapacitete. Upravo su te lokacije postale jedan od primarnih ciljeva izraelskih i američkih napada.
Iran danas raspolaže jednim od najvećih raketnih arsenala na Bliskom istoku. Procena američke Centralne komande (U.S. Central Command) iz 2022. godine govori o više od 3.000 balističkih projektila, a tokom poslednje decenije unapređena je i njihova preciznost, što je ranije smatrano jednom od slabijih tačaka iranskog arsenala.
Zabrinutost Zapada, a naročito Izraela, dodatno je pojačana nakon što su se napadi nastavili i usmerili na vojne i verske ciljeve režima. Ipak, iransko naoružanje za sada je konvencionalno- Teheran nema nuklearno oružje niti interkontinentalni balistički projektil sposoban da pogodi teritoriju Sjedinjenih Država, iako je američki predsednik Donald Tramp tvrdio suprotno, piše El Pais.
Podzemni „gradovi projektila“
Iransko nebo praktično je slabo zaštićeno zbog nedostatka modernih borbenih aviona. Zemlja raspolaže zastarelim MiG-29 avionima i F-14 Tomcat lovcima-bombarderima, poznatim iz filma Top Gan (1986), dok je protivvazdušna odbrana dodatno oslabljena tokom 12 dana vazdušnih udara u junu.
U takvim okolnostima, raketni arsenal postaje temelj konvencionalnog odgovora Teherana na izraelske i američke napade. Tokom letnje kampanje bombardovanja Izrael je uništio veliki deo opreme potrebne za lansiranje projektila – mobilne lansere postavljene na kamionima, kao i fiksne lansirne rampe.
Da bi sprečio takve udare, Iran je poslednjih godina izgradio takozvane „gradove projektila“ – podzemne baze ukopane u planine, na dubinama koje dostižu i do 500 metara. Vojni analitičar i stručnjak za ovu vrstu naoružanja Giljermo Pulido ističe da su te baze raspoređene širom zemlje i da u njima mogu biti smešteni projektili dugog dometa poput Šahab-3, kao i modeli Sejdžil i Horamšar, sa dometom do 2.000 kilometara. Snage vazduhoplovstva Revolucionarne garde, koje upravljaju tim arsenalom, ranije su objavljivale snimke iz tunela tih baza kao deo strategije odvraćanja.
Domet i regionalni efekat
Od približno 3.000 projektila, prema Pulidovim procenama, „oko 2.000 može da pogodi druge zemlje Bliskog istoka“. Osim toga, Teheran raspolaže i „velikim brojem kamikaza-dronova i krstarećih projektila“.
Od subote su iranski projektili pogađali Izrael, Bahrein, Katar, Ujedinjene Arapske Emirate, Kuvajt, Jordan i Saudijsku Arabiju – države saveznice Vašingtona u kojima se nalaze američke vojne baze. Prema objavi novinske agencije Tasnim, povezane sa Revolucionarnom gardom, Iran je već napao 27 američkih baza. Na spisak meta dodat je i Oman, koji je bio posrednik u neuspelim pregovorima o nuklearnom sporazumu sa Vašingtonom.
Ormuski moreuz kao strateška tačka
Iako je Iran već ispalio nekoliko stotina projektila kao odgovor na junske vazdušne udare – a pretpostavlja se da je u međuvremenu proizveo dodatne količine – i dalje, barem teoretski, raspolaže velikom količinom municije.
Potencijalne mete uključuju američke baze, vojne brodove i naftne tankere u Ormuskom moreuzu, kroz koji prolazi oko četvrtina svetske nafte. U nedelju je tamo zabeležen i prvi direktan napad na naftni tanker, pri čemu je poginuo jedan član posade. Dan ranije Revolucionarna garda objavila je da promet kroz moreuz smatra „opasnim“, ali ga zvanično nije zatvorila.
Hoće li „gradovi projektila“ postati grobnice?
Pulido naglašava da će efikasnost iranskog odgovora zavisiti od toga da li će izraelski i američki napadi uspeti da unište ili ozbiljno oštete baze iz kojih se projektili lansiraju. Ako budu pogođeni jasno prepoznatljivi ulazi i izlazi tih podzemnih gradova ili otvori kroz koje se projektili ispaljuju, ti kompleksi mogli bi da postanu „grobnice“.
U tom slučaju projektili ne bi mogli da budu lansirani, a kamioni sa mobilnim lanserima ne bi mogli da napuste baze. Izraelska vojska je u subotu objavila da je među pogođenim ciljevima u oblasti Tabriza bila baza „iranske balističke raketne jedinice“, iz koje su „desetine projektila planirane za lansiranje prema Izraelu“. Satelitski snimci kasnije su pokazali urušene tunele tog postrojenja.
„Rat salvi“
Prema Pulidu, aktuelni sukob predstavlja „savršeni primer“ nove vrste oružanog konflikta – „rata salvi“, čiji je ključni element razmena projektila.
Taj pojam opisuje sukob koji se ne odlučuje osvajanjem neprijateljske teritorije, već neutralisanjem velikog broja protivničkih projektila koji mogu da unište državu. To su ratovi koje vode vojske zasnovane na projektilima, umesto na tenkovima, fregatama i avionima, što predstavlja prilično radikalnu promenu vojne paradigme.
Za sada se taj „rat salvi“ nastavlja, pokazujući da Teheran i dalje raspolaže barem delom kapaciteta za lansiranje projektila. Neki od napada, prema iranskoj proceni, postigli su cilj povećanja cene vojnih kampanja za Sjedinjene Države i Izrael, posebno u ljudskim gubicima.
Vašington je u nedelju potvrdio smrt trojice svojih vojnika i teško ranjavanje još petorice. Iranski projektil koji je pogodio sklonište u gradu Bet Šemeš u centralnom Izraelu usmrtio je najmanje devet osoba i ranio više od 20.
Obaveštajni podaci kao ključni faktor
Među ciljanim bazama nalazi se i najveći kompleks u Horamabad, u pokrajini Lorestan, koji služi za skladištenje i lansiranje projektila zemlja-zemlja i krstarećih projektila, uključujući Shahab-3. Ta baza bila je meta i tokom junske kampanje napada.
U pokrajini Istočni Azerbejdžan nalazi se postrojenje u Tabrizu, drugi najveći kompleks silosa u Iranu, verovatno ista baza za koju izraelska vojska tvrdi da ju je bombardovala. Projektili tamo imaju veći domet, a neki teoretski mogu da pogode i najistočnije delove Evrope.
Region Teherana takođe je ispunjen lansirnim lokacijama i komandnim centrima, dok se drugi objekti nalaze u Kermanshahu, 525 kilometara od glavnog grada. Tamo su baze Kenešt i Bahtaran, smeštene blizu zapadne granice i strateški pozicionirane za gađanje ciljeva u Izraelu i Persijskom zalivu.
Centralna pokrajina Isfahan dom je najvećeg pogona za sastavljanje i proizvodnju projektila u zemlji, prema podacima organizacije Nuclear Threat Initiative. Objekat, izgrađen krajem 1980-ih uz pomoć Severne Koreje i Kine, proizvodi komponente, čvrsta i tečna goriva i sklapa modele poput projektila srednjeg dometa Shahab, sposobnog da pogodi izraelsku teritoriju na udaljenosti manjoj od 2.000 kilometara. Isfahan, prema izveštaju londonskog Međunarodnog instituta za strateške studije, ima i dve lokacije za raspoređivanje projektila.
„Napasti te baze nije naročito komplikovano“, naglašava Pulido, ali dok god izraelski i američki napadi ne uspeju da unište lansirna vozila, Iran će zadržati sposobnost nanošenja ozbiljne štete. Ključ u ovom ratu, zaključuje vojni analitičar Hesus Peres Triana, leži pre svega u obaveštajnim podacima potrebnim za lociranje i uništavanje tih „gradova projektila“.
