Borba Info Vesti
Sukob između Irana sa jedne i Sjedinjenih Američkih Država i Izraela sa druge strane ulazi u novu, opasnu fazu koja sve više poprima obrise velikog regionalnog rata.
Posle nekoliko dana intenzivnih napada, postaje jasno da se Teheran našao gotovo potpuno sam naspram široke koalicije zapadnih država i arapskih monarhija Persijskog zaliva. Uprkos očekivanjima da bi Rusija ili Kina mogle pružiti ozbiljniju podršku, za sada se to ne događa, a razlozi za takvu uzdržanost mnogo su složeniji nego što se na prvi pogled čini.
Tokom poslednja tri dana Iran je izložen snažnim vazdušnim i raketnim udarima. Stotine projektila i bombi pogodile su različite ciljeve širom zemlje. Prema dostupnim informacijama, napadnute su vojne baze, skladišta naoružanja, komunikacioni centri, ali i objekti povezani sa iranskim nuklearnim programom.
Posebnu pažnju izazvali su izveštaji da su američki strateški bombarderi ponovo učestvovali u operacijama čiji je cilj bio uništavanje ključnih infrastrukturnih tačaka tog programa.
Iranski protivvazdušni sistem tokom većine napada ostao je gotovo neprimetan. Zbog toga su se pojavile spekulacije o ozbiljnim problemima u organizaciji odbrane ili o tome da su najvažniji sistemi neutralisani već u prvim talasima udara.
Jedini događaj koji je privukao posebnu pažnju jeste obaranje američkog lovca F-15 iznad Kuvajta. Teheran tvrdi da su njegove snage odgovorne za obaranje, dok vlasti u Kuvajtu navode da je avion možda pogođen takozvanom prijateljskom vatrom.
Istovremeno, Iran pokušava da odgovori na napade promenom svoje vojne taktike. Za razliku od prošlogodišnjih sukoba, kada su iranske rakete često bile usmerene ka Izraelu, sada su prioritet postale američke vojne baze i brodovi u regionu.
Posebna meta su pomorske rute u Ormuskom moreuzu, kroz koje prolazi veliki deo svetskog izvoza nafte. Iranske snage pokušavaju da pritiskom na ovu stratešku tačku pokažu da rat u Zalivu može imati globalne posledice.
Rezultati takve taktike već su vidljivi. Snažne eksplozije pogodile su vazduhoplovnu bazu Erbil u Iraku, dok su napadi prijavljeni i u blizini američkih vojnih objekata u Kuvajtu i Bahreinu.
Vašington je potvrdio smrt trojice američkih vojnika, ali iranska Revolucionarna garda tvrdi da su gubici mnogo veći i da broj poginulih i ranjenih prelazi nekoliko stotina. Nezavisne procene za sada govore da je istina verovatno negde između ove dve verzije.
Ipak, najveći strateški problem za Teheran nije samo vojni pritisak, već politička izolacija koja se sve jasnije nazire. Šest ključnih arapskih monarhija regiona već je pokazalo otvoreno nezadovoljstvo iranskim napadima na američke baze koje se nalaze na njihovoj teritoriji.
Reč je o Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu, Kataru, Jordanu i Bahreinu. Napadi su, prema njihovim tvrdnjama, doveli i do civilnih žrtava, što dodatno povećava tenzije.
U regionalnim prestonicama već su zabeleženi incidenti koji su dodatno podigli nivo straha. U Rijadu su prijavljeni požari na visokim zgradama, u Dubaiju su odjeknule snažne eksplozije, dok su u Bahreinu delovi balističkih raketa pali na gradske ulice.
Iako su posledice ograničene, politički efekat je ogroman, jer se među zalivskim monarhijama širi uverenje da bi sukob mogao ozbiljno ugroziti stabilnost regiona.
Najveća briga arapskih lidera ipak se ne odnosi samo na bezbednost stanovništva, već pre svega na energetsku infrastrukturu. Nafta je ključ njihovog ekonomskog sistema i svaki ozbiljniji rat u Persijskom zalivu predstavlja potencijalni udar na globalno tržište. Cena nafte već je počela naglo da raste, a analitičari upozoravaju da bi duži sukob mogao izazvati još dramatičnije skokove.
Zapadne države, sa svoje strane, postepeno pojačavaju prisustvo u regionu.
Velika Britanija je već dozvolila Sjedinjenim Državama da koriste njenu vazduhoplovnu bazu na Kipru za operacije protiv Irana. Francuska je u istočni Mediteran poslala svoj jedini nosač aviona, čime je jasno pokazala spremnost da podrži saveznike. Evropske vlade se nadaju da bi saradnja sa Vašingtonom u ovom sukobu mogla ublažiti političke tenzije koje su poslednjih godina rasle između Evrope i administracije Donalda Trampa.
U takvim okolnostima Iran je praktično bez otvorenih međunarodnih saveznika. Kina je, prema pojedinim izvorima, pružila određenu obaveštajnu pomoć.
Jedna kineska kompanija navodno je objavila satelitske snimke američkih brodova i baza u regionu u gotovo realnom vremenu još nekoliko nedelja pre početka sukoba. Međutim, čini se da Teheran te informacije nije iskoristio kako bi preduzeo preventivne poteze, verovatno iz straha da ne bude optužen za pokretanje rata.
Položaj Rusije u ovoj situaciji dodatno komplikuje širu geopolitičku sliku. Moskva je već duboko uključena u sopstveni strateški sukob na evropskom prostoru i nema mnogo prostora za otvaranje novog fronta. Direktna vojna podrška Iranu značila bi rizik od mnogo šire konfrontacije sa Zapadom, što rusko rukovodstvo očigledno želi da izbegne.
Postoji i drugi razlog zbog kojeg ni Moskva ni Peking ne gledaju blagonaklono na mogućnost da Iran razvije nuklearno oružje.
Analitičari upozoravaju da bi takav scenario mogao pokrenuti domino efekat širenja nuklearnog naoružanja u drugim državama. Ako bi Teheran postao nuklearna sila, slične ambicije mogle bi se pojaviti i u drugim zemljama, što bi dodatno destabilizovalo međunarodni sistem bezbednosti.
Treći faktor tiče se ekonomije. Rast cena nafte, koji već prati ovaj sukob, mogao bi imati pozitivan efekat na ruski budžet. Poslednjih meseci ruske javne finansije nalaze se pod velikim pritiskom, a skuplja nafta značila bi veće prihode od izvoza energenata. To bi Moskvi omogućilo dodatna sredstva za vojni sektor i socijalne programe.
Zbog svega toga mnogi analitičari smatraju da bi dugotrajan rat između Sjedinjenih Država i Irana mogao paradoksalno doneti određene koristi Rusiji. U globalnom političkom fokusu pojavila bi se nova kriza, dok bi rat u Ukrajini postepeno gubio centralno mesto u međunarodnim vestima i diplomatskim naporima.
Upravo zato sukob u Persijskom zalivu ima potencijal da promeni ravnotežu pažnje i resursa u svetskoj politici. Ako se rat produži i preraste u dugotrajan regionalni konflikt, posledice neće osećati samo države Bliskog istoka. Energetska tržišta, međunarodne alijanse i strateški prioriteti velikih sila mogli bi biti značajno preoblikovani u mesecima koji dolaze.
