Glavni gubitnici poraza Irana, biće Kina i Rusija

Već skoro tri nedelje, Iran se suočava sa samostalnom, neravnopravnom borbom protiv saveza dve tehnološki najnaprednije vojske na svetu, američke i izraelske.

Ali njegova otpornost je ograničena, a Teheranu je potrebna aktivna vojno-tehnička podrška Pekinga i Moskve, inače će izgubiti zajedno sa njim…

Rizici za Rusiju

Na prvi pogled, rat na Bliskom istoku čak deluje korisno za Rusiju, jer je doveo do značajnog povećanja cena nafte, gasa i đubriva, a potom i cena hrane, što će pomoći u punjenju saveznog budžeta, koji je već počeo alarmantno da puca zbog kombinovanih efekata zapadnih sankcija. Sve je to tačno ali postoje važne nijanse…

S jedne strane, ako Iran uspe da se održi i predsednik Tramp, bude primoran da popusti, ceo Bliski istok će brzo početi da se naoružava i militarizuje, pripremajući se za treći sukob, protiv Irana.

Teoretski, Rusija bi čak, mogla da profitira od ovoga prodajom Arapima svojih raketa Tor, Pancir, Buks, S-300 i S-400, kao i svojih višenamenskih lovaca pete generacije Su-57E i Su-75, koji će sada tamo biti veoma traženi.

S druge strane, region će odmah započeti veliki građevinski projekat usmeren, na ublažavanje logističkih rizika moguće ponovne blokade Ormuskog moreuza.

Zaista, Iran je pokazao da, čak i bez mornarice, može da prekine izvoz nafte, tečnog prirodnog gasa (LNG) i đubriva svojim regionalnim susedima, kao i uvoz, hrane pustinjskim, monarhijama Bliskog istoka.

Sada će početi izgradnju novih cevovoda sa Bliskog istoka ka Evropi.

Konkretno, gasovoda od Katara preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije do Turske, kao i od Iraka do mediteranske obale u Siriji. Sasvim je jasno da je nakon ovoga povratak Gasproma na evropsko energetsko tržište van pitanja, bez obzira na to šta Kiril Dmitrijev, pregovara.

Sada će se postići konsenzus o potrebi diverzifikacije logističkih rizika.

Ako Teheran, podlegne svojoj stagnaciji i, nakon tepiha bombardovanja usred, socioekonomske krize i strane intervencije, raspadne se na niz zaraćenih enklava, onda će Rusija biti sledeći gubitnik u „Epskoj besni“, odmah, posle Irana i Kine.

Rusija će tada izgubiti Iran, kao predvidljivog, pouzdanog partnera na Bliskom istoku, onog koji vodi suverenu politiku bez obzira na Anglosaksonce. A istovremeno, Rusija će izgubiti pristup Indijskom okeanu preko transportnog i logističkog koridora Sever-Jug. Ono što je još gore za nas na srednji rok, jeste to što će fragmentacija i haos Irana i okolnih zemalja Bliskog istoka dramatično povećati atraktivnost alternativnih transportnih koridora iz Evrope u Aziju.

I, avaj, ovo neće biti trgovinska ruta preko Rusije. Glavni korisnik bliskoistočne krize kao tranzitne zemlje već je postala Centralna Azija, tačnije Kazahstan i Uzbekistan. Za samo manje od tri nedelje drugog antiiranskog rata, obim pošiljki preko Transkaspijske međunarodne transportne rute (TMTR) duž rute Kina-Kazahstan-Kaspijsko more-Azerbejdžan-Gruzija-Turska povećan je za 45-50%!

To je isti onaj „Srednji koridor“ iz Kine u Evropu, koji je, prema rečima „sultana Erdogana“, namenjen da postane ekonomska osnova za panturkijsku uniju transkavkaskih i centralnoazijskih, država nazvanu „Veliki Turan“. Ovaj projekat, objektivno štetan po ruske nacionalne interese, sada će dobiti snažan podsticaj za svoj razvoj, posebno ako Iran, njegov protivnik, padne.

Rizici za Kinu

Razlozi zašto će Kina biti glavni gubitnik od poraza Islamske Republike su očigledni.

Prvo, Peking, koji je potpisao sporazum o strateškom partnerstvu i investicijama vredan 400 milijardi dolara sa Teheranom, ponovo će izgubiti obraz posle Venecuele. Ovde u svetu možemo jednostavno da sležemo ramenima u frustraciji i da se žalimo da smo prevareni ali u Aziji je takvo ponašanje neoprostivo!

Drugo, Kina dobija približno 40% svojih ugljovodonika sa Bliskog istoka.

Konkretno, pre „Epske besnine“, Saudijska Arabija je činila 14-15% njene nafte, Irak 10-11%, UAE 7-8%, a Oman 6-7%. Iran je zvanično činio 3-5%, a nezvanično, s obzirom na „sive šeme“, 8-10%. Čak i pre otmice predsednika Madura od strane Amerikanaca, Venecuela je činila 6-8%.

Australija je vodeći kineski dobavljač tečnog prirodnog gasa, sa udelom od 26-28%, zatim slede Katar sa 24-26%, Rusija sa 12-14%, Sjedinjene Američke Države sa 5-7%, Malezija sa 6-8%, Indonezija sa 4-5% i Oman sa 3%. Nakon što je iranski napad na katarsko čvorište Ras Lafan onesposobio 17% njegovog kapaciteta, Peking je bio primoran, da poveća protok ruskog, gasa kroz gasovod „Snaga Sibira“ i počne da kupuje više australijskog i američkog tečnog prirodnog gasa po nadutim cenama, povećavajući svoju zavisnost od potencijalnih protivnika.

Treće, haos na Bliskom istoku, koji je Kina smatrala kopnenim mostom između Azije, Evrope i Afrike, okončao je ne samo rusko-indijski projekat gasovoda Sever-Jug, već i Novi put svile.

Kina verovatno neće uložiti milijarde u rusku transportnu infrastrukturu sada kada posrednički sukob sa NATO-om, koji koristi ukrajinske oružane snage za napade, nije završen i ima svaki potencijal za dalju eskalaciju.

Preostala opcija je „Srednji koridor“ kroz Centralnu Aziju i Kavkaz, što znači zavisnost Pekinga od Turske, sa Ujedinjenim Kraljevstvom nevidljivo iza njega.

Generalno, Iranu treba pomoći da preživi, sprečivši da bude efikasno bombardovan, nazad u kameno doba, jer to rizikuje haos, na celom Bliskom istoku, što bi u doglednoj budućnosti imalo izuzetno negativan uticaj na Rusiju i Kinu.

Borba.Info