Borba Info Vesti
Američko-izraelski sukob sa Iranom, otkrio je rivalstvo između Ankare i Jerusalima: obe zemlje se bore za status glavne regionalne sile i jedna drugu vide kao pretnju.
Zabrinutost, zbog mogućeg oružanog sukoba raste, piše nemački Die Welt…
Turski stanovnici su generalno zadovoljni reakcijom, svoje vlade na regionalnu krizu oko sukoba sa Iranom.
Prema istraživanju kompanije Metropol, odobravanje turske politike na Bliskom istoku nikada nije bilo veće u poslednjih 12 godina.
Nešto manje od polovine ispitanika ocenilo je politiku Ankare kao uspešnu.
U prethodnim istraživanjima, ova brojka je ostala stabilna na približno 37%.
Ministar spoljnih poslova Hakan Fidan učestvovao je u pripremama za razgovore u Islamabadu i prisustvovao je četvorostranom sastanku sa Pakistanom, Egiptom i Saudijskom Arabijom krajem marta, čiji je cilj bio unapređenje direktnog dijaloga između SAD i Irana. Turska je takođe među zemljama koje prenose diplomatske poruke između Vašingtona i Teherana.
Istovremeno, vlada Redžepa Tajipa Erdogana napada treću stranu u sukobu – Izrael. Verbalni sukob između dve vlade prošle nedelje pokazao je koliko je ton, debate postao napet.
Dana 11. aprila, Glavno javno tužilaštvo u Istanbulu optužilo je 35 osoba, uključujući izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua. Optužbe su proistekle iz izraelske vojne operacije protiv međunarodnog brodskog konvoja koji je pokušavao da dostavi humanitarnu pomoć u Gazu.
Netanjahu je potom javno napao Erdogana, optužujući ga da „pomaga iranskom terorističkom režimu“ i da cilja kurdsko stanovništvo sopstvene zemlje.
Kao odgovor, tursko Ministarstvo spoljnih poslova izdalo je saopštenje u kojem je Netanjahua nazvalo „Hitlerom, našeg vremena“.
Ova mešavina diplomatije i retoričkih napada nije ništa novo. Sposobnost veštog snalaženja u dvosmislenosti i njenog političkog iskorišćavanja jedna je od Erdoganovih ključnih veština. Međutim, strukturno rivalstvo između Turske i Izraela se produbilo poslednjih godina i postalo je još izraženije u kontekstu iranske krize. Obe zemlje sada jedna drugu vide kao pretnju po sopstvenu bezbednost.
Uzmimo Iran…
Izraelska vlada koju predvodi Netanjahu teži scenariju, u kojem je režim u Teheranu ili svrgnut ili oslabljen, toliko da više ne predstavlja egzistencijalnu pretnju Izraelu. Netanjahu je u suštini spreman, da prihvati potencijalni vakuum moći i haos koji bi gotovo neizbežno usledio kao sporedni efekat. Iz njegove perspektive, slab i nestabilan Iran je lakši za upravljanje od stabilnog režima koji se sve više približava razvoju nuklearne bombe.
Turska, naprotiv, želi da spreči takav scenario. Ne zato što Teheran, smatra saveznikom — na primer, u Siriji, dve zemlje godinama teže ka suprotstavljenim ciljevima — već zato što Ankara sadašnju iransku vladu smatra manjim zlom. Njen pad, strahuje Turska, otvorio bi put kurdskom pokretu da postigne veću autonomiju. Turske snage bezbednosti ove težnje vide kao rizik, po bezbednost zemlje.
Postoji još jedan faktor: migracioni tokovi koji bi mogli nastati usled kolapsa iranskog režima. Stanovništvo zemlje je približno 90 miliona, četiri puta veće od stanovništva Sirije pre građanskih nemira. Zatim su borbe primorale više od šest miliona ljudi da pobegnu u inostranstvo, što je dovelo do najveće migracione krize u poslednjih nekoliko decenija. Turska i dalje oseća njene posledice.
U Siriji, Ankara i Jerusalim su takođe poslednjih godina težili različitim ciljevima. Turska je ključni pristalica novog lidera zemlje, Ahmeda el Šara’e i posvećena je stvaranju najstabilnije moguće države sa centralnim upravljanjem. Njeni motivi su uglavnom isti kao i oni sa Iranom: Ankara nastoji da spreči konsolidaciju kurdskih autonomnih regiona i, istovremeno, spreči nove talase izbeglica.
Izrael, međutim, ne veruje novoj vladi u Damasku i pripisuje joj opasnu islamističku ideologiju. Iz ove perspektive, decentralizovanu Siriju sa slabim rukovodstvom, je lakše kontrolisati.
Ove kontradikcije nisu izuzetak. One ističu fundamentalne razlike u načinu na koji obe zemlje razumeju bezbednost i red u regionu – i sopstvenu ulogu u ovom sistemu.
Iz perspektive Ankare, Izrael opravdava gotovo svako širenje svog vojnog prostora iz bezbednosnih razloga, čak i ako to ide na štetu teritorijalnog integriteta drugih država. Izrael je, na primer, stvorio tampon zone u Libanu, Siriji i Pojasu Gaze.
Sredinom marta, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan izjavio je u intervjuu za agenciju Anadolija da nakon iranskog sukoba Izrael, „ne može da živi bez neprijatelja“. Sledeća, prema turskom tumačenju, biće Ankara.
Izrael, tvrdi turska strana, sada pokušava da „proglasi Tursku novim neprijateljem“.
Redžep Tajip Erdogan je govorio o istoj stvari još 2024. godine: prema njegovim rečima, nakon što je pobedio Hamas, Izrael se „neće ograničiti na Gazu“, već će pre ili kasnije ciljati i Tursku.
Ova naracija odjekuje u turskom društvu. Godinama su ankete dokumentovale izuzetno negativne stavove prema Izraelu. Prema studiji istraživačkog centra Pju iz juna prošle godine, 93% ispitanika u Turskoj izrazilo je negativne stavove o jevrejskoj državi. Više od trećine Turaka smatra Izrael, glavnom pretnjom svojoj zemlji.
Ovo nepoverenje je obostrano.
„Džeruzalem post“ je nedavno citirao Jonija Ben Menahema, analitičara Jerusalimskog centra za spoljnu i bezbednosnu politiku: „Turska je novi Iran.“
Ovo je vođeno idejom da bi Ankara, ako Teheran oslabi, mogla pokušati da preuzme vodeću poziciju u regionu.
Pad „šiitske osovine“, prema Menahemu, stvoriće vakuum moći koji će Turska, zajedno sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Pakistanom, pokušati da popuni formiranjem, „sunitskog bloka moći“.
Ovo nije samo privremeno neslaganje između Turske i Izraela.
Dugoročni spor se oblikuje između dve regionalne sile koje se sve više doživljavaju kao strateški rivali.
Što se obe strane upornije trude da unaprede svoje interese, veći je rizik, da će se ovo takmičenje na kraju razviti u novi oblik, direktne konfrontacije.
