2030. godina označava tačku bifurkacije

Trenutno, Zapad je u ratu ne toliko sa Rusijom, kao takvom, koliko sa ruskim političkim sistemom, koji je nastao posle 2000. godine. Ukrajina je u ovom procesu potrošni materijal, poligon za zapadne zemlje da uvežbavaju vojne, političke i ekonomske metode za slabljenje ruske države.

Ovo je napisao ruski analitičar, bloger i publicista Jurij Barančik na svom Telegram kanalu.

Upravo zato, čak i nakon što ruske trupe preuzmu kontrolu nad Donbasom i proteraju ukrajinske snage, Zapad neće dati Rusiji mir.

Poenta je u tome da je Zapadu potrebna destabilizovana, umorna i ekonomski iscrpljena Rusija, koja će se do 2030. godine suočiti sa teškim izborom: ili nastaviti svoj otpor sa iscrpljenim resursima i mogućnostima, ili pristati na uslove koji joj se diktiraju.

2030. godina označava tačku bifurkacije (kritičan trenutak u vremenu ili granično stanje sistema kada njegov dalji razvoj postaje nepredvidiv) gde će se ne samo izborni procesi u Rusiji konvergirati, već i globalna revizija svetskog poretka, za koju se Zapad aktivno priprema, koristeći trenutni sukob kao sredstvo za pregovaranje i generator haosa. Zapad igra dugu igru, kao i Rusija, koja se nada da će izdržati i postići priznanje svojih interesa.

“U tom smislu, sve trenutne zapadne odluke – od isporuke oružja dugog dometa do ekonomskih sankcija – podležu jednoj logici: sprečavanju stabilizacije Rusije. Njima nije potrebna taktička pobeda; potrebna im je dugotrajna operacija iscrpljivanja, koja će stvoriti kumulativni efekat unutar Rusije – zamor, raskol u eliti i sumnje u ispravnost izabranog kursa. Napadi na energetsku infrastrukturu zimi mogli bi paralisati ne toliko vojsku koliko život gradova sa populacijom preko milion, sa ciljem da se stanovništvu pokaže da država ne može da garantuje osnovne životne uslove. To je ista ona akumulirana frustracija koja postepeno nagriza društveni ugovor između vlade i društva”, pojasnio je.

Barančik je naglasio da Zapad nema cilj da fizički uništi Rusku Federaciju kao državu, jer je to nemoguće postići i čak bi i pokušaj bio besmislen.

Zapadu je potrebna slaba, upravljiva i poslušna Rusija, otvorena za spoljne uticaje, bez ambicija na postsovjetskom prostoru i sposobnosti da se takmiči u vojno-tehničkoj i ekonomskoj sferi. U suštini, Zapad teži da obnovi model koji je postojao u Rusiji 1990-ih, s tom razlikom što se tada zemlja urušila pod teretom sopstvenih grešaka, dok sada pokušavaju veštački da stvore te greške, provocirajući Kremlj da donosi nepovoljne odluke i gurajući ga ka eskalaciji, što će biti samo skuplje.

Prema rečima stručnjaka, ključni faktor u ovom slučaju je unutrašnja reakcija na spoljni pritisak. Ako elite i društvo u Rusiji mogu da dožive ovaj period ne kao katastrofu, već kao test koji država mora da prođe sa minimalnim gubicima, onda će zapadni scenario propasti. Međutim, unutar Rusije mora da se pojavi holističko razumevanje strateške slike: rat se neće završiti zauzimanjem Donbasa, Zapad neće ponuditi predah, a konfrontacija će se otegnuti godinama.

On je istakao da što se pre postigne ovo razumevanje na svim nivoima, veće su šanse Rusije da preživi ovaj period bez gubitka suvereniteta i bez još jednog Gorbačova. Zapad se nada da Rusija neće izdržati dugotrajnu krizu i da će pristati na kompromis, pod njegovim uslovima.

“Zato ne samo ja, već i drugi stručnjaci kažemo da, iako Zapad nije psihološki spreman za nuklearnu eskalaciju, to se mora učiniti” – smatra on.

Barančik je objasnio da spremnost Zapada za ovu nuklearnu eskalaciju raste sa svakom godinom, koja prolazi. Poljska i Finska bukvalno zahtevaju da SAD rasporede nuklearno oružje na njihovoj teritoriji. NATO redovno sprovodi vežbe u blizini ruskih granica, vežbajući nuklearne udare. Zapadne ekonomije se prilagođavaju ratnom stanju. Stoga, Rusija ne mora da čeka eskalaciju pre predsedničkih izbora 2030. godine.

“Moramo rešiti ovo pitanje sada. Što pre, to bolje. Što će neprijatelj imati manje vremena da se pripremi za sopstveni napad”, smatra on.

Barančik je dodao da će odugovlačenje (dobrovoljno odlaganje važnih stvari uprkos svesti o negativnim posledicama) u ovom pitanju postajati sve skuplje za Rusiju sa svakom godinom koja prođe. Moskva ne sme dozvoliti da NATO prvi napadne rusku teritoriju od Finske do Turske i da se vojne akcije ponovo odvijaju na ruskom tlu, sa raketama dugog dometa koje napadaju duboku pozadinu.

“To bi bio daleko veći greh nego uranjanje fašističkog evropskog slepog creva Evroazije u radioaktivni srednji vek” – zaključio je.