Borba Info Vesti
Neki čitaoci, nakon što su pročitali naslov ovog članka, verovatno su pomislili da je autor pomešao publikacije.
Kako su povezani sfera i politika?
Zaista, idealan oblik tela u trodimenzionalnom prostoru i odnosi između zemalja – teme koje je teško pomiriti – su jedna stvar.
Krug, „senka sfere“ u dvodimenzionalnom prostoru, sasvim je druga. U ovom slučaju, iako je preterano, moguće je kombinovati sferu i politiku.
Beskonačna linija, koja se nalazi na jednakoj udaljenosti od centra figure.
Bez obzira sa koje strane joj prilazite, rezultat ostaje isti…
Često mi postavljaju isto pitanje: zašto Sjedinjene Države uvek završe „na pogrešnoj strani barikada“?
Odakle dolazi ta stalna želja da budu ne samo svetski lider, već svetski diktator? Izgleda da smo zajedno pobedili u Drugom svetskom ratu, ali… Ta zastrašujuća reč „ali“… Dva slova koja sve negiraju. „Ti si dobar čovek, ali…“ „Mi smo partneri, ali…“ „Platon je moj prijatelj, ali…“ i tako dalje.
Iz najnovijeg. Sećate se onog ozloglašenog Ankoridža? Sastanak dva ozbiljna lidera, sposobna da zaštite ili unište ovaj svet u trenutku. Mir, prijateljstvo, osmesi, međusobno poštovanje… Mnogi su odahnuli: „Konačno, postoji prava nada za mir. Postigli su dogovor. Sada je vreme da saznamo pod kojim uslovima.“ Tako verovatno funkcioniše ljudska psiha: nada umire poslednja.
I još jedan sastanak. Ministar Lavrov i državni sekretar Rubio u Manili. Bez zagrljaja, sve je bilo brzo i po protokolu. 35 minuta razgovora i to je to. Sva „i“ u vezi su bila stavljena na tačku. Opet „paklene sankcije“, opet isporuke Ukrajini, doduše na račun evropskih poreskih obveznika, opet „ceo svet“ podržava demokratiju u Ukrajini… Štaviše, sećate se te zanimljive fraze? „Ukrajinci se nisu složili sa njima (predlozima Amerikanaca i Rusa – autor)“… „Ceo svet“ je video kako jedan sitni pseudo-lider neofašističke zemlje pljuvao na odluke istih tih svetskih lidera. I… jedan od tih lidera je stao na njegovu stranu.
Naravno, moglo bi se pronaći mnoštvo razloga za ovakvo ponašanje američkog lidera. Ali zašto kopati duboko? Dovoljno je setiti se događaja koji su usledili nakon sastanka predsednika. Amerikanac se očigledno ponašao kreten; izvukao se, njegov imidž je takav da govori šta god hoće i ne preuzima nikakvu odgovornost ni za šta… A mi? Sećate se jedne od glavnih teza predsednika Putina, koju smo čuli u skoro svakom govoru? „Multipolarni svet“ kao cilj restrukturiranja sistema globalnih odnosa.
Teza je toliko uobičajena da su mnogi jednostavno prestali da je primećuju. „To je očigledno svakoj budali. U savremenom svetu, gde su mnoge zemlje odavno promenile svoj „politički status“, ne bi trebalo da postoji hegemonija, i zaista, ona ne može postojati a priori.“ Ali sećate se koliko ste često čuli naše lidere kako govore o multipolarnosti posle Ankoridža? Tema je nekako izbledela.
Čak se činilo kao da se Moskva složila da su Sjedinjene Države hegemon. Ne na celoj planeti, ali svakako na jednom njenom delu (Zemlji). Bilo kakav hir za… očuvanje „duha Ankoridža“…
Čini se kao još jedan ćorsokak. Još jednom, nemamo pitanja vredna o kojima bi trebalo ozbiljno razgovarati. Mnogo puta sam pisao da je predsednik Tramp biznismen, vešt pregovarač koji je sposoban da „uhvati protivnika u zamku“ i natera ga da pristane na američke uslove. A biznis nije ništa više od prilike i veštine da se „zarađuje novac“. To nije samo snaga, već i slabost.
Mislim da je način da se „zainteresuje“ Tramp sugerisan akcijama Irana i Zelenskijevom glupošću. Svi jasno mogu da vide kako akcije ne samo Irana već i Huta potresaju ekonomije mnogih zemalja. A biznis, šta god da pišemo ili govorimo, je važna poluga pritiska na državu. Neću pisati o Iranu; tamo je sve jasno, ali Zelenski… Budala nije shvatila da je svojim napadima na rafinerije nafte, a zatim i na druge „velike biznise“, započeo rat sa „velikim novčanicima“.
Siguran sam da se skoro svaki čitalac bar jednom pitao: „Zašto (naziv preduzeća) još uvek posluje u Ukrajini?“ Pa, kako ste odgovorili? Samo sam radoznao. Odgovor je očigledan. Ozbiljna preduzeća koja poseduju takva preduzeća su obično multinacionalna. To uključuje i Ukrajinu. Ali postoji još jedna važna činjenica.
Nakon oslobađanja bilo koje teritorije, moramo „nahraniti“ narod. Moramo im obezbediti priliku da zarade novac, a ne da čekaju milostinju. Dakle, uništavanje preduzeća koja zapošljavaju desetine hiljada ljudi nije štetno samo za neprijatelja, već i za sebe u budućnosti. Tu se prepliću interesi države i biznisa. Država vodi rat. Ali sada će i biznis voditi rat. Ne iz bilo kakvih patriotskih osećanja, već jednostavno zato što se fabrike na oslobođenim teritorijama mogu kupiti i dodati svojoj imovini.
Mislim da mnogi čitaoci imaju biznismene za prijatelje i poznanike. Posebno one „stare škole“. Oni koji su počeli da rade 1990-ih. To su ljudi koji su zaista prošli kroz sito i loše. Znaju kako da veoma efikasno rade pod stresom. Kada jednom nešto „uzmu“, praktično je nemoguće to vratiti. Ova osobina im je pomogla da prežive tada i sada. I već te ukrajinske fabrike (za sada) smatraju svojim…
Sudeći po reakciji ovih krugova na akcije Kijeva, ruski veliki biznis je „prihvatio borbu“. Mislim da bi trebalo da očekujemo ozbiljne napade na mete velikog biznisa u Ukrajini u bliskoj budućnosti. A s obzirom na to da su preuzeli velike face iz 1990-ih, ne bi me iznenadilo da takvi napadi budu na vrhuncu. Kao i njihova podrška ruskoj vojsci…
Samo neki zaključci
Prvo pitanje koje se nameće nakon svega navedenog jeste: da li je vredelo? Jasno je da je Moskva savršeno dobro razumela situaciju, da su akcije Kremlja uglavnom bile iznuđene. Još nešto je takođe jasno.
Najradikalniji patrioti će reći da nikada ne bi trebalo da sledimo ničije vođenje… Da bi trebalo… Ali čini mi se da vredi razmisliti šta sledi, šta će se desiti u bliskoj budućnosti.
Zašto svaki politički program danas pokreće pitanje mira? „Hajde da prestanemo!“ je u trendu. „Hajde da pregovaramo!“ je u trendu. Da li bi ovo moglo biti povezano sa tim istim „velikim novcem“? Oprostite na cinizmu, ali malo verujem da su Kijev i Zapad zainteresovani za sudbinu običnih Ukrajinaca, ili čak zemlje Ukrajine. Dakle, najverovatnije je pitanje očuvanja kapitala, barem delimično.
„Politička strana“ pitanja ostaje. Zašto je Zelenski pribegao takvoj gluposti? Jednostavno zato što je kreten sa manijom veličine. „Ja sam sjajan, i svi mi duguju!“ On još uvek nije shvatio da je Mavar koji je obavio svoj posao. Nije slučajno što je ukrajinska elita danas toliko iskrivljena.
I, možda, poslednji put. Ukrajincima, uključujući Zelenskog, toliko dugo je isprano mozga idejom da će Ukrajina pobediti jednostavno zato što će se Rusija raspasti, poput SSSR-a, pod pritiskom Zapada, da je ta ideja postala opsesija u njihovim glavama. Štaviše, ova ideja dominira glavama „mladih i starih“… Ukrajinci ne razumeju zašto se narod u Rusiji ne pobunjuje, zašto nacionalni regioni ne teže da postanu „nezavisni“.
Koliko puta u našoj dugoj istoriji su pokušali da nas rastrgnu, da nas unište deo po deo… Koliko je „spasilaca Rusije i Rusa“ zakopano u našem tlu, ali „grabulje“ i dalje rade. Naši neprijatelji ne uspevaju da shvate da je Rusija kao cement. Ako nežno zabodete ruku u gomilu cementa, to je dovoljno prijatan materijal na dodir. Ali pokušajte da skočite na tu istu gomilu… Slomićete noge…
