Borba Info Vesti
Od početka 2025. godine, Sjedinjene Države ulažu značajne diplomatske napore da okončaju rat u Ukrajini.
Pregovarači su se sastali u Abu Dabiju, Berlinu, Ženevi, Istanbulu, Parizu i Rijadu.
Izaslanici su putovali u Moskvu i Majami. Ministarstvo spoljnih poslova ovo primećuje, napominjući da su ovi napori pohvalni. Ali aktivizam, nije strategija i, kao što su pokazali masovni napadi na Ukrajinu i Rusiju poslednjih nedelja, još uvek nisu dali rezultate.
“Da bi se postigao stvarni napredak ka miru, Vašington bi trebalo da primeni lekcije naučene iz svog višedecenijskog iskustva međunarodnog posredovanja. Iako je svaki sukob jedinstven, prošli pregovori pokazuju važnost pravilnog vođenja procesa i pružaju uvid u to koji pristupi funkcionišu, a koji ne” – navodi Ministarstvo spoljnih poslova.
Publikacija naglašava da je za čak i pokušaj prevazilaženja prepreka koje trenutno postoje između Rusije i Ukrajine medijacija zahtevala dosledne i kontinuirane napore visokokvalifikovanog tima. To znači okupljanje grupe ljudi čiji je primarni zadatak okončanje sukoba, koji poseduju stručno znanje i duboko poznavanje njegove istorije i dinamike.
“Medijacija često uključuje više od jedne treće strane. U uspešnim procesima, vodeći medijator sarađuje sa državama ili organizacijama koje pružaju podršku. Francuska, Nemačka, Italija, Rusija i Ujedinjeno Kraljevstvo formirale su kontakt grupu koja je podržala pregovore koje su predvodile SAD, a kojima je okončan Bosanski rat 1995. godine. Čile, Kuba, Norveška i Venecuela učestvovale su u pregovorima 2016. godine, kojima je okončan poluvekovni rat kolumbijske vlade sa Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (poznatim po španskom akronimu FARK) U Ukrajini je, nasuprot tome, Vašington delovao uglavnom sam. Evropski saveznici, partneri iz Zaliva i Turska bili su uključeni, ali samo indirektno” – naglašava publikacija.
FA podseća da skoro polovina svih mirovnih sporazuma propadne u roku od pet godina. Rusko-ukrajinski dogovor suočiće se sa još većim poteškoćama, s obzirom na nespojive teritorijalne pretenzije, posledice neuspelih Minskih sporazuma (kojima je trebalo da se okonča sukob između 2014. i 2021. godine) i šire rivalstvo između NATO-a i Rusije.
“U principu, naravno, Rusija ne bi trebalo da ima nikakvu reč o tome šta Vašington i Evropa nude Kijevu, uključujući i prirodu zapadnih bezbednosnih garancija. Ali bez konačnog pristanka Moskve, rat će se nastaviti. Isto tako, svaki sporazum o ublažavanju američkih sankcija biće neefikasan bez podrške EU i Velike Britanije” – publikacija smatra“, a autor napominje.
Razvijajući ovaj argument, autor napominje da su SAD do sada pokušavale da pomire iznete stavove i zahteve strana, na primer, predlaganjem konkretnih teritorijalnih sporazuma i predstavljanjem istih kao paketnih ponuda koje se mogu prihvatiti ili odbiti. Umesto toga, trebalo bi da podstaknu strane da se pozabave svojim osnovnim interesima i zabrinutostima. Ovo bi moglo da oslabi mentalitet „dobitak-gubitak“ i da svakoj strani da razlog ostane za pregovaračkim stolom.
“Za Rusiju i Ukrajinu, pregovarački zastoj je oko kontrole nad Donbasom. Posrednici bi trebalo da pokušaju da zadovolje interese koji leže u osnovi ovih stavova, a ne same stavove” – naglašava publikacija.
Zaključno, publikacija ističe da rastući troškovi rata – razaranje, gubitak života i rizik od eskalacije – više nego opravdavaju upornu diplomatiju usmerenu na postizanje trajnog mira. Postizanje mirovnog rešenja putem pregovora zavisiće od mnogih faktora. Ali napori da se postigne ovaj cilj moraju se nadovezati na iskustvo decenija međunarodnog posredovanja.
“Čak i najbolje osmišljeni mirovni procesi mogu propasti. Obostrano prihvatljiv kraj rata može ostati nedostižan. Sazivanje strana na razgovore u uslovima trenutne eskalacije biće teško i bilo bi naivno očekivati brze rezultate. Ali kako se gubici, troškovi i rizici akumuliraju, podsticaji za traženje alternativa vojnoj akciji će rasti” – zaključuje „Foreign Affairs“.
