Dogovor Merkelove i Makrona neće spasiti EU

Širi se propaganda da će dogovor Merkelove i Makrona o fondu od 500 milijardi evra spasiti EU iz sistemske krize. Realnost je, međutim, sasvim drugačija

Evropska unija (EU) ulazi u neobičnu i kontraverznu fazu svoje sada već dugogodišnje krize. Krenula je u spoljno zatvaranje – EU spolja postaje „tvrđava“ a istovremeno su se zahuktali procesi njene unutrašnje razgradnje. Ta dva procesa bi mogla da imaju ozbiljnije posledice nego sve dosadašnje krize evropske integracije.

Lideri evropske integracije su zauzeti takozvanim rešavanjem urušene ekonomske i finansijske situacije nastale neobično strogim restrikcijama tokom krize sa epidemijom virusa korona.

Ta epidemija i preduzete mere su, međutim, samo izgovor, pokriće za uplašenu javnost. Ekonomska kriza EU traje već dugo i posledica je sistemskih a ne epidemioloških rešenja. Ta kriza je, u stvari, sama po sebi epidemija, pošast.

BLOKADA KINE

Kao i obično, krenulo se sa najgorim idejama. Pokrenuta je kampanja da EU ograniči pravo stranim kompanijama da investiraju i kupuju kompanije unutar evropske integracije, a nekima čak i da to pravo zabrani.

Nemački političar Manfred Veber, predsednik grupacije Evropske narodne partije u Evropskom parlamentu, predložio je da se kineskim kompanijama zabrani kupovina evropskih kompanija i to barem tokom narednih 12 meseci. Jer, kaže Veber, zbog aktuelne krize, evropske kompanije su sada veoma jeftine.

Veber je samo predložio ali taj proces je već počeo. Na primer, sve više banaka ne podržava aplikacije za internet bankarstvo ako se radi sa mobilnih telefona proizvedenih u Kini. Vlada Češke Republike je već donela, kako je otkriveno, tajnu uredbu kojom se zabranjuje prodaja čeških kompanija kompanijama iz Kine i Rusije.

I vlada Nemačke razmatra uvođenje sličnih ograničenja, a već je pooštrila postojeće kriterijume. U Briselu se zaista očekuje da će EU doneti odluku o blokiranju prodaje kompanijama iz zemalja izvan integracije, što će se pre svega odnositi na kineske investicije i kupovinu.

Zvanično objašnjenje je da se domaće kompanije nateraju na razvoj. U tom smislu, na nivou EU se očekuju nova spajanja uspešnih evropskih kompanija kako bi se ti giganti odupreli konkurenciji stranaca. Prvi korak će verovatno da bude spajanje telekomunikacionih kompanija.

Neizvesno je, međutim, kako će takve odluke biti sprovedene. Nekoliko zemalja EU, kao što su Grčka, Italija, Portugalija i donekle Mađarska, u velikoj meri zavise od kineskih investicija koje su dugoročnog karaktera i vrlo je verovatno da one neće slediti te smernice. Italija je, na primer, jedina zemlja EU koja se priključila kineskom projektu „Jedan pojas, jedan put“.

Te zemlje će, kako se već govori u Briselu, pokušati da blokiraju pomenute odluke o kineskim investicijama, ali ih Berlin i Pariz, koji predvode tu novu politiku, neće slušati.

To naravno znaju i te zemlje pa bi možda i u tom svetlu trebalo gledati na neočekivanu odluku vlade Mađarske da ugovor o izgradnji brze pruge Budimpešta – Beograd, koja je kineska investicija, proglasi državnom tajnom.

Dodatna neizvesnost je do koje mere će to urušiti unutrašnji sistem EU, jer u Evropi nema dovoljno novca, tehnološki razvoj je usporen i približavanje pojedinačnih zemalja onima izvan EU je neminovno.

Kada je reč o blokiranju kineskih kompanija, jasno je da je to deo i američkog trgovinskog, ili bolje rečeno hibridnog rata protiv Kine, ali Evropljani imaju i drugi razlog. Naime, Kina u velikoj meri kupuje strane kompanije i investira putem obveznica američke vlade, i tako te u osnovi malo vredne papire pretvara u realnu ekonomiju.

To uspeva jer se niko ne usuđuje da kaže kako su to bezvredni dolarski papiri, ali Evropljani to znaju i nastoje da ne prodaju svoje potencijale za papire koji ne vrede. Drugim rečima, cela stvar se tiče i evropsko-američkih odnosa.

Po starom običaju da se neprijatelj traži spolja, EU postaje neosvojiva tvrđava u koju se ulazi samo kada se milošću gospodara podigne most iznad provalije.

Međutim unutar EU sve više zemalja se ne obazire na odluke Brisela i sledi svoja rešenja. Posebno je zanimljiv slučaj sa poljoprivredom koja je pretprela dosta štete zbog restrikcija tokom epidemije koronavirusa.

Nekoliko zemalja je krenulo u saniranje štete i pomaže svojim poljoprivrednicima izvan pravila EU. Čak je i jedna Finska, veliki vernik EU religije, odlučila da sama pomaže svojim poljoprivrednicima.

To bi mogao biti i početak rušenja još jednog važnog stuba evropske integracije – zajedničke poljoprivredne politike. Trebalo bi podsetiti da je zajednička poljoprivredna politika bila baza formiranja evropske integracije 1957. godine.

Veruje se da je tadašnji francuski lider, general De Gol, prihvatio evropsku integraciju samo zbog poljoprivrede od koje je u to vreme zavisilo 25 odsto stanovništva njegove zemlje.

Njeno uobličavanje je trajalo punih 11 godina i od njenih fondova je decenijama zavisila sudbina ključnih evropskih zemalja. I regionalni fondovi EU, koji su jak instrument vlasti Brisela, deo su starog poljoprivrednog fonda. To je sada dovedeno u pitanje.

LAŽNA MAKRONOVA POBEDA

Unutrašnja razgradnja sistema EU je vidljiva i u drugim oblastima. Nemački državni energetski regulator je sredinom maja ove godine doneo odluku da se novi rusko-nemački gasovod „Severni tok 2“ izuzme, odnosno oslobodi pravila gasne regulative EU (energetski paketi), odnosno da ta regulativa u Nemačkoj ne važi kad je reč o tom projektu.

Tako je novi gasovod oslobođen pravila EU za narednih 20 godina. Kako to može? Nemačka očigledno smatra da može jer to je njen državni interes.

Nemački Savezni ustavni sud je takođe pobio odluku Suda pravde EU o legalnosti besomučnog štampanja evra kojima se otkupljuju državni dugovi. To je dodatno rušenje pravnog sistema EU.

Evropski lideri očigledno, izuzev zabrinutosti koja povremeno prelazi u pravu paniku, nemaju jasnih ideja, niti vizije, kako se nositi sa tolikim izazovima i sačuvati evropsku integraciju.

Najnovija, a opet stara ideja je da se štampaju pare kako bi se pomoglo državama-članicama. To, međutim, ni do sada nije funkcionisalo, pa nije jasno kako će sada da pomogne. Pod raznim izgovorima Evropska centralna banka je do sada štampala oko tri hiljade milijardi evra, a uprkos tolikom novcu kriza je i dalje duboka.

Pod izgovorom koronavirusa lideri EU su dogovorili pomoć državama u iznosu od 500 milijardi evra. To, kažu, nije dovoljno, jer su članice EU očekivale oko dve hiljade milijardi evra. I onda je krenula propaganda, ono što EU najbolje i zna.

Javnost je preplavljena vestima kako su francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel postigli takav dogovor i kako je, u stvari, Makron svojom diplomatijom pobedio u tom duelu. Čak se tvrdi da je Makron uspeo ono što Napoleon nije oružjem.

Istina je, međutim, mnogo drugačija. Makron je u stvari poražen. On je predlagao da EU izda evroobveznice kojima bi se namirivali dugovi država i velikih kompanija a da onda te dugove vraćaju svi zajedno. To je odbijeno i sada je reč samo o 500 milijardi koje su jednokratna pomoć, a ne obveznice.

Taj novac će najverovatnije biti pretvoren u državne investicije i investiran u pretvaranje privatnog vlasništva u državno. Dolazi, u stvari, do izvesne socijalizacije evropske privrede.

U EU, naime, dominira uverenje da bi veća intervencija države u privredi mogla da obezbedi izlazak iz krize. Evropski lideri se pozivaju na iskustva sa državnim intervencijama posle Drugog svetskog rata. Hroničari ocenjuju da je to samo kupovanje vremena i da neće rešiti ni jedan sistemski problem koji je izvorište nedaća.

Kriza evropske integracije je tako dospela u neobičnu situaciju: EU se prema spoljnom svetu zatvara, a istovremeno se iznutra razgrađuje. Koliko Unija nastoji da se zatvori prema drugima, toliko, u gotovo istoj meri, veliki broj zemalja članica nastoji da se izoluje od Brisela. Evropska ideja nestaje, nema više jedinstva i uzvišenih ciljeva otvorenog i slobodnog društva. Ako ga je ikada i bilo.

Siniša Ljepojević (Standard.rs)

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“.

Check Also

Kinezi se čipovali, traže isto za ceo svet

Kineski predsednik Si Đinping na samitu G20 promovisao je ideju uvođenja globalnih zdravstvenih Kju-Ar kodova, …