PAVIĆ: Oni koji su srušili Trampa krenuće hibridnim ratom i na Republiku Srpsku

Izlaganje Aleksandra PAVIĆA, na temu „Republika Srpska – od rađanja u unipolarizmu do punoletstva u multipolarizmu“

Republika Srpska je nastala u vreme unipolarizma, u jednom vremenu koje je bilo veoma nepovoljno po srpski narod, geopolitički i u svakom drugom pogledu. Međutim, uprkos tome što je tadašnji jednopolarni poredak bio protivnik nezavisnog srpskog faktora i srpske državne tvorevine zapadno od Drine, ona je ipak formirana, uprkos najvećim mogućim pritiscima. I ne samo da je formirana, nego je opstala do današnjih dana, i razvija se.

Mnogo se govorilo o tome da li su srpska rukovodstva sa obe strane Drine u tom vremenu pravilno pročitala i razumela duh vremena koji je zavladao posle pada Berlinskog zida, da li se moglo učiniti više da se prilagodimo toj promeni i da li možda nismo mogli da kao narod prođemo bolje.

Kad se sve sabere, deluje da smo prošli relativno dobro, s obzirom na to koja se sila ujedinila protiv nas i, pogotovo u svetlu odnosa Zapada prema Srbima posle petooktobarske revolucije u Srbiji, što je trebalo da nam razbije sve iluzije da će zapadne sile početi da nas tretiraju drugačije i početi da uvažavaju naše nacionalne interese ako na vlast dođu prozapadni političari spremni na sve ustupke koji se od njih traže.

Postalo je očigledno da je konstantna zapadna politika prema ovom prostoru bila i ostala – što slabija Srbija i Srbi, to stabilnija (po zapadnim merilima i interesima) Jugoslavija, odnosno Jugo-sfera, i da se svaki srpski ustupak tretira ne kao znak dobre volje i otvorenosti za kompromis već kao znak slabosti i uvertira za traženje novih ustupaka, u nedogled.

U tom svetlu se može smatrati još većim uspehom što je Republika Srpska stvorena i što i dalje postoji. I više od toga: što su Srbiu celini i dalje najnezavisniji faktor u ovom delu Evrope, pa i šire.

Vreme novih globalnih tektonskih promena

Čini se da se svet sada suočava sa novim tektonskim promenama, na nivou onih koje je doneo pad Berlinskog zida.

Vreme korone je ubrzalo globalnu krizu, a pogotovo krizu – finansijsku, institucionalnu, društvenu, moralnu – zapadnog sveta. Vreme posle korone – ako u dogledno vreme uopšte bude vremena kada više neće biti neke”korone”– označiće pokušaj uspostavljanja jednog novog poretka, na što većem delu zemaljske kugle, a po mogućstvu i u čitavom svetu.

Na drugoj strani će stajati snage koje će se boriti za utvrđivanje novog multipolarizma, zasnovanog na ravnopravnoj saradnji, bez prisile i ”bezalternativnih” diktata.

Donedavno je, ne samo kod nas, u opticaju bio termin”novi svetski poredak”. To nije bila nikakva teorija zavere, već reči koje su se javno čule iz usta predsednika Sjedinjenih Američkih Država DŽordža Buša starijeg početkom poslednje decenije 20. veka.

Ukratko, to je bio projekat globalizacije vrednosti takozvane liberalne demokratije i Vašingtonskog sporazuma, kojim su faktički legitimizovani agresivni zapadni intervencionizam i neokolonijalizam širom sveta u ime širenja ”demokratije”, ”ljudskih prava” i ”slobodnog tržišta”, odnosno slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala u interesu prvenstveno zapadnih multinacionalnih korporacija i nadnacionalnih institucija i organizacija.

Tokom poslednje tri decenije, posle početnog munjevitog uspona, taj model se ne samo istrošio nego i iskompromitovao, posle silnih krvavih i neuspešnih zapadnih vojno-političkih intervencija i finansijskih manipulacija i ekscesa koji su doveli do masovnog ekonomskog raslojavanja na štetu srednje i radničke klase, a u korist uskog kruga sve bogatijih ljudi i korporacija – gde god je taj model prihvaćen ili nametnut.

Oni koji su mahom odgovorni za taj neuspešni projekat a koji su, u isto vreme, od njega izvukli najveću korist, ne odustaju od svojih vizija, planova i ambicija. Svesni su, međutim, da moraju da nađu novo pakovanje za suštinski isti proizvod.

Sada je u opticaju jedan novi termin koji polako normalizuje (pogotovo) u zapadnoj javnosti – tzv.”veliko resetovanje”.

To je koncept koji se forsira preko Svetskog Ekonomskog Foruma i njegovih publikacija i konferencija, a koji podrazumeva globalnu ekonomsku preraspodelu i upravljanje resursima, opšte ”ozelenjavanje” nacionalnih privreda i prihvatanje tzv. Četvrte industrijske revolucije, koja će brisati granice između ljudi, tehnologije, robota i veštačke inteligencije.

Na žalost pomenutih zapadnih elita, za razliku od kraja 1980-ih i početka 1990-ih, nezapadni akteri su na globalnom nivou postali znatno moćniji i nezavisniji. To se na prvom mestu odnosi na Rusiju i Kinu, kao i Indiju. Tu su i vodeće zemlje istočne Azije, kao i Turska i Brazil.

Ove zemlje, a pogotovo prve tri, postale su dovoljno jake da Zapad više ne može da se nada da bi mogao da im diktira pravila onako kako je to mogao pre 30 godina.

Ovenčan oreolom ”pobednika” u Hladnom ratu i očiglednom prevagom svog političko-ekonomskog modela, tadašnji Zapad je mogao lagodno da nameće ne samo pravila nego i tempo, sa svešću da njegov model nastoje da kopiraju ili bar delimično primene i drugi.To, međutim, više nije slučaj.

No, bez obzira na svoj relativno slabiji položaj u odnosu na ostatak sveta, zapadne elite neće tako lako odustati od svojih nastojanja. Ne nužno zato što nisu u stanju da se suoče sa novom realnošću, već i zato što zapravo i nemaju veliki izbor ako žele da zadrže svoju globalnu relevantnost i, uopšte, svoje sve krhkije i nestabilnije neoliberalne sisteme.

Neki novi, odnosno prepakovani globalizam je jedino sredstvo preko kojeg Zapad može da pokuša da nametne svoju još uvek veliku moć i interese drugima, pod firmom nekog novog univerzalizma, čiji bi on, razume se, bio glavni tumač, a po mogućstvu i izvršitelj. Umesto međunarodnog prava, pokušava se i pokušavaće se nametnuti ”poredak zasnovan na pravilima”. A zna se ko bi trebalo da piše ta pravila.

Novi pritisci na Srbe

Kako će se to odnositi na Srbe sa obe strane Drine?

Tokom Trampove administracije, pritisci na Srbiju i Srbe su primetno oslabili, iz jednostavnog razloga što Tramp očigledno nije bio pripadnik ”duboke države” koja je ovladala Sjedinjenim Državama i političkim Zapadom uopšte posle pada Berlinskog zida. Tramp nije, stoga, imao ništa ideološki protiv Srba kao remetilaca ”novog poretka”, a ni protiv pravoslavlja ili hrišćanstva uopšte.

Ne manje važno, za razliku od navodno sekularnih zapadnih liberala, nije bio ni vatreni ”zaštitnik” islama, a pogotovo ne radikalnog islama, kog je često isticao kao velikog neprijatelja ne samo Sjedinjenih Država nego i demokratije uopšte.

Kao što je poznato, Tramp je izgubio izbore u novembru 2020, mada je preciznije reći da je, u jednom vrlo spornom izbornom procesu, uklonjen iz Bele kuće. Ovo je važno napomenuti ne zbog naklonjenosti Trampu, već zbog toga što se argumentovano može tvrditi da je u SAD uspešno sprovedena svojevrsna obojena revolucija.

I, još više: da su se na vlast ponovo vratili ljudi koji su i sami učestvovali u organizovanju i projektovanju obojenih revolucija širom sveta. Što, opet, znači da se može očekivati da će se oni vrlo rado vratiti tom oprobanom pristupu prema zemljama i liderima koji im nisu po volji.

Dakle, ne preti nam opasnost ponovljenog scenarija iz 1990-tih, od neke nove NATO agresije, bombardovanja, pretnji kopnenom invazijom, i sličnog. Umesto toga, preti nam opasnost od korišćenja dodatno usavršenih tehnika hibridnog ratovanja i obojenih revolucija, sličnih onima koje su na kraju uspele da sruše čak i jednog američkog predednika.

Svedoci smo mere u kojoj je globalna sila poput Rusije konstanto izložena sličnim pokušajima – od afere Skripalj, do afere Navaljni, do nedavno razotkrivenog velikog britanskog projekta medijskog podrivanja Rusije, pa i posrednih pritisaka na nju, preko destabilizacije Ukrajine (Donbas i Krim) i pokušaja obojene revolucije u Belorusiji.

Možemo biti sigurno da će se ovakvi i slični napori samo pojačavati, uprkos nedavnim uveravanjima novog šefa Stejt departmenta Entonija Blinkena da se SAD više neće baviti ”nametanjem demokratije” putem vojnih operacija ili nasilnog svrgavanja režima.

Jer, valja primetiti – Blinken nigde nije isključio primenu drugih, ”mirnijih” metoda, koji i odlikuju obojene revolucije. U tom svetlu treba posmatrati i poteze poput nedavne odluke Stejt departmenta da izdvoji dva i po miliona dolara za ”razvoj medija i civilnog društva” na Balkanu.

Dakle, ovakve stvari se već aktivno rade i tek će se raditi, pogotovu što se zapadna medijska mašinerija tokom i posle američke izborne kampanje dodatno homogenizovala. To se odnosi i na globalne društvene mreže, koje su se već više puta pokazale kao par ekselans instrument obojenih revolucija, a sad pokazuju sposobnost nametanja medijske cenzure i kontrole narativa na globalnom nivou.

Još jedan pokazatelj pravca u kojem stvari idu je povratak u Belu kuću Kesa Sanstina, inače muža Samante Pauer, nama dobro poznate kao jedne od propagatora laži o ”genocidu” u Srebrenici i potonjeg ambasadora SAD u UN. Sanstin se još za vreme Obamine administracije zalagao za to da američka vlada treba aktivno da radi na suzbijanju širenja ”teorija zavere”, čak i putem infiltriranja gruppa koje ih propagiraju.

”Teorije zavere” su, naravno, drugo ime za sve narative koji ne odgovaraju onim zvaničnim koje vlast želi da uspostavi i propagira putem korporativnih mas-medija, poput laži o Sadamovom ”oružju za masovno uništenje”, Miloševiću kao ”balkanskom kasapinu” Hašimu Tačiju kao ”DŽordžu Vašingtonu Kosova”, ”ruskom malignom uticaju” ili kineskom ”genocidu” nad Ujgurima u Sinđangu.

Dakle, možemo očekivati da će se, ako nastavimo da pružamo otpor politikama koje su u suprotnosti sa našim nacionalnim interesima, aktivno raditi na širenju novih i oživljavanju starih narativa po kojim su Srbi krivci za sve ratove 1990-ih godina, da su agresori, da su genocidni, da su remetilački faktor, i slično.

Pogotovo s obzirom na činjenicu da je, u međuvremenu, Srbija postala centar iz kojeg se širi već pomenuti”maligni” ruski, a sve više i kineski uticaj, a da glavni zapadni centri moći u Vašingtonu i Briselu gledaju na Rusiju kao neprijatelja a na Kinu u najmanju ruku kao najopasnijeg strateškog suparnika.

Za razliku od 1990-ih godina, Zapad ne nudi onaj isti demokratski ideal koji je, opravdano ili ne, predstavljao ideal kojem je ostatak sveta trebalo da teži. Naprotiv, svet ”velikog resetovanja” pre predstavlja suštu suprotnost toj idealističkoj i idealizovanoj viziji. Poredak koji se sada polako ali sigurno uspostavlja na Zapadu je svet u kom se, pod firmom borbe protiv pandemije, polako ukidaju demokratska prava po kojim je Zapad bio poznat i koja su, što je još važnije, činila osnov njegove meke moći. I to je važno primetiti i javno konstatovati.

Jer, Srbi su kao narod – a i ne samo Srbi– tokom 1990-tih bili u civilizacijskoj defanzivi. Postojao je pobednički Zapad, koji je svima mogao da nameće svoj narativ i svoje vrednosti, i ostatak sveta, gde niko nije imao dovoljno samopouzdanja a ni dovoljno veliku težinu da se tom istom Zapadu suprotstavi.

Posle pada Berlinskog zida, u svetskom javnom mnjenju je preovladao stav da su pobedile sloboda, demokratija i slobodno tržište. Ko je u svetu tada mogao, a i hteo, tome da kontrira? Čak se i teza o kraju istorije i konačnoj pobedi liberalne demokratije i njenih vrednosti, koju je izneo Fukujama, tretirala krajnje ozbiljno.

Ovaj pobednički narativ je zapravo dao zapadnim silama potrebni legitimitet – čak i u odsustvu legaliteta! – da politički i vojno intervenišu širom sveta, pa i kod nas, i da nameću svoje vrednosti, podobne političare i režime. To im je, u isto vreme, omogućavalo i da satanizuju svoje najtvrđe protivnike, čak i bez ikakvih dokaza, pa tako i Srbe i njihove političke lidere iz 1990-ih.

Međutim, sadašnje Sjedinjene Države su, pogotovo posle nedavnih predsedničkih izbora, punih neregularnosti i neraščišćenih optužbi za masovnu krađu glasova, posle kojih je Vašington pretvoren u oružani kamp, izgubile dobar deo svoje meke moći.

Ni ostatak Zapada ne stoji mnogo bolje, s obzirom na spremnost njegovih političkih elita da, pod vidom borbe protiv korona virusa, suspendujurazna demokratska, građanska, pa i ljudska prava. Sve to znači da će zapadnim silama biti znatno teže da nameću svoj narativ i svoje vrednosti na ”mekan način” nego što je to bio slučaj pre manje od tri decenije.

Nije više dovoljno da se pojavi neki zapadni zvaničnik pa da ”domoroci” padnu u nesvest od divljenja. Utoliko se može očekivati da će zapadni metodi postati još siroviji i agresivniji.

Srpski odgovor na nove izazove

Stoga će biti važno da sa srpske strane – sa obe strane Drine – budu uspostavljeni jasni okviri borbe protiv ovih novih, hibridnih pritisaka. Izazovi za Republiku Srpsku i za Srbiju biće ne samo u očuvanju političke nezavisnosti, nego i u ponovnom stupanju u arenu borbe za nove vrednosti, kakva odlikuje sva istorijski prelomna doba.

Svedoci smo da se i u Evropi i na američkom kontinentu javljaju sve jači otpor i novom ”koronaporetku”, kojim se, preko podobnih ”eksperata” pokušavaju suspendovati – možda i trajno – demokratske institucije i demokratske procedure,i nametnuti neoglobalističke politike”velikog resetovanja” privreda i društava širom sveta.

Srpski doprinos u toj globalnoj borbi se već može nazreti, u multipolarnom opredeljenju za saradnju i sa Istokom i sa Zapadom, i u očuvanju osnovnih individualnih sloboda. Dakle, unutar Bosne i Hercegovine, dok god ona bude postojala, Republika Srpska može da se profiliše kao oaza slobode i očuvanja opcije slobodnog strateškog izbora, u vremenu koje preti da postane orvelovsko u svakom pogledu.

Na sličan način se Srbija već globalno profilisala kao država koja ne robuje stereotipima ili blokovskim obrascima, već, zbog svoje strateške fleksibilnosti, uspeva da obezbedi vakcine za svoje stanovništvo, pa čak i da pomogne susedima, koji su svi vezani isključivo za Zapad.

A u obe srpske države, režim borbe protiv pandemije je inače dosta liberalniji nego u većini zapadnih država, što nije ostalo neprimećeno, pogotovo kod onog dela zapadnog stanovništva i elita koje se i same protive novom ”korona poretku” i ”velikom resetovanju”.

Da zaključimo: retko kad se u istoriji jednoj generaciji pružila kvalitativno nova šansa za novi početak. Svega tri decenije posle tektonskih promena koje su stavile Srbe u vrlo nepovoljan položaj dolazi do novih, podjednako dubokih promena na globalnom planu.

Ovog puta, sile koje su u usponu su nam prijatelji, pa čak i saveznici, i aktivno nastoje da prošire saradnju sa nama. Zapadni pritisci će se svakako nastaviti, ali sada smo u mnogo boljoj poziciji da im se suprotstavimo. Zapad više nema onu meku moć, onaj oreol pobednika i moralnog arbitra koji mu je omogućavao da skoro bez napora pridobija globalne simpatije i obezbeđuje jednostrane ustupke u svoju korist.

Izazovi za Republiku Srpsku u vremenu koje dolazi su višestruki:

– oslobađanje od hipoteke jednopolarnog propagandnog narativa, po kom su Srbi demonizovani kao ”agresori”, glavni krivci za raspad SFRJ i glavni ”remetilački faktor” u BiH;

– očuvanje i jačanje svesrpskih veza u uslovima pojačanog zapadnog pritiska da se oslabe ili prekinu veze sa starim/novim važnim strateškim saveznicima, na čelu sa Rusijom i Kinom;

– suočavanje sa povratkom tzv. liberal-intervencionista u Belu kuću, koji će nastojati da ”završe posao” na Balkanu tako što će se agresivno zalagati za unitarnu BiH, uz pomoć novijih, tzv. hibridnih metoda, uključujući i scenario novih ”obojenih revolucija” ili lokalnih destabilizacija uperenih protiv vlasti u Banjaluci, pa i Beogradu;

– čitanje i razumevanje duha novog vremena i promena koje su na nivou onih uzrokovanih padom Berlinskog zida, sagledavanje različitih civilizacijskih ponuda koje dolaze sa Istoka i Zapada, i opredeljivanje između vizija distopijskog ”velikog resetovanja” koje nude globalističke zapadne elite i multipolarizma koji nude istočne sile, na osnovu ravnopravne saradnje i uzajamne koristi.

Republika Srpska će, naravno, nastaviti da se bori za očuvanje i povratak oduzetih dejtonskih nadležnosti. Ali se, treba ponoviti, sad takođe otvara nova prilika za proaktivno delovanje i aktivno uključivanje u širu, regionalnu pa i globalnu borbu za uspostavljanje novih međunarodnih odnosa, i afirmisanje novih, odnosno starih vrednosti.

Srbima je ljubav za slobodu i nezavisnost urođena, to je svojevrsni srpski ”brend”. U neizvesnom i opasnom vremenu koje dolazi, Srbi i u Republici Srpskoj i u Srbiji – zajedno sa svima drugima koji dele iste vrednosti, i u BiH i u regionu uopšte – imaće priliku da mnogo toga novog ponude, i sebi i drugima.

Od aktivnog i relevantnog učestvovanja u izgradnji istinski multipolarnog novog sveta, do očuvanja suverenog kapaciteta za pravljenje spoljnog strateškog izbora, i očuvanja slobode – ali i unapređenja pravde i pravednosti – na unutrašnjem planu.

(sveosrpskoj.com)

Check Also

Tramp je sklonjen ali je Amerika sve vreme ostala, na ivici državnog udara!

„Haotičnog i nepredvidivog Trampa zamenili su profesionalci“. Autor: Dmitrij Drobnjicki Neverovatne stvari se dešavaju ovih …