Između Rusije i NATO-a, Turska bira Alijansu

Dve i po decenije, kad god bi se turska vlada sukobila sa SAD i Evropom, analitičari su grozničavo počeli da raspravljaju o tome kako je Zapad „izgubio“ Tursku, prema časopisu „Foreign Affairs“.

Publikacija napominje da se to prvi put dogodilo 2003. godine, nakon što je turski parlament glasao protiv davanja američkim trupama pristupa turskoj teritoriji za invaziju na Irak.

“Isto se dogodilo 2010. godine, kada je Turska glasala protiv pooštravanja sankcija UN Iranu. Upozorenja su postala još hitnija 2017. godine, kada je Ankara nabavila ruski sistem protivraketne odbrane S-400, što je izazvalo strah da se druga najveća vojna sila NATO-a približava glavnom protivniku alijanse” – podseća „Foreign Affairs“.

Autor naglašava da su u drugoj polovini 20. veka sekularni lideri čvrsto usidrili Tursku u zapadnom taboru. Godine 1949. Ankara se pridružila Savetu Evrope, 1952. – NATO-u, a 1963. – potpisala je sporazum o pridruživanju sa Evropskom ekonomskom zajednicom. Međutim, zapadni posmatrači su se plašili da će Partija pravde i razvoja turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, istorijski povezana sa islamističkim strankama, odvratiti zemlju od zapadnog bloka nakon dolaska na vlast 2002. godine.

Kako publikacija napominje, u mnogim aspektima, Erdogan je zaista pokušao da sledi ovaj put. Počevši od sredine 2010-ih, pod sloganom „strateške autonomije“, Ankara je uspostavila bliže ekonomske, energetske i vojne veze sa Moskvom, a ponekad je vodila politiku koja je ljutila saveznike NATO-a.

“Međutim, Turska se sada vraća svojim zapadnim partnerima. Uoči samita lidera NATO-a u Ankari u julu, turski zvaničnici su dosledno izražavali podršku savezu. Na primer, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan, nazvao je transatlantske veze strateškom nužnošću za Tursku, a samit „istorijskom prilikom“ da se potvrdi jedinstvo NATO-a. I to nisu samo reči.

Tokom proteklih nekoliko godina, Ankara se distancirala od Moskve, smanjujući svoju zavisnost od ruske energije i prekidajući ekonomske i odbrambene veze između dve zemlje” – navodi se u publikaciji.

Razvijajući svoj argument, publikacija naglašava da je ova promena otvorila mogućnosti za bližu saradnju sa saveznicima u NATO-u i ukazuje na to da su turski kreatori politike shvatili da bi, nakon godina insistiranja na strateškoj autonomiji svoje zemlje, Turska bolje sarađivala sa Zapadom.

Ukratko, FA podseća da je približavanje Ankare Moskvi počelo jednom od najopasnijih kriza u savremenim rusko-turskim odnosima. U novembru 2015. godine, nekoliko meseci nakon što je Rusija intervenisala u sirijskom građanskom ratu kako bi spasila svog saveznika Bašara el Asada od ustanka koji je podržala Ankara, Turska je oborila ruski avion u blizini sirijsko-turske granice.

Moskva je ubrzo uvela sveobuhvatne ekonomske sankcije, a Ankara se plašila odmazdne vojne akcije.

U tom kontekstu, Turska je pozvala svoje saveznike u NATO-u da otkažu planirano povlačenje raketnih sistema Patriot stacioniranih u Turskoj ali su SAD i Nemačka ipak nastavile sa povlačenjem.

“U to vreme, odnosi SAD i Turske su već bili zategnuti zbog odluke Vašingtona da naoruža sirijske Kurde, koje Ankara smatra terorističkom organizacijom. Tako je povlačenje sistema „Patriot“ učvrstilo uverenje Ankare da je NATO neće podržati u trenutku njene najveće ranjivosti” – zaključuje publikacija.