Borba Info Vesti
Razgovori predsednika Putina i Lukašenka u Sankt Peterburgu završeni su senzacionalnom vešću.
Vladimir Putin je rekao da će Rusija prebaciti u Belorusiju raketne sisteme Iskander-M.
Oni mogu da koriste rakete u konvencionalnom i u nuklearnom oružju.
Pored toga, zbog aktiviranja avijacije SAD i NATO-a u blizini beloruskih granica, uključujući letelice sa nuklearnim oružjem, predsednik Lukašenko je zatražio od Putina pomoć u dogradnji njihovih aviona Su-35 nuklearnim bojevim glavama.
Da li je moguće ovo sprovesti?
Hoće li Rusija, idući ovim putem, prekršiti bilo koje međunarodne sporazume o nuklearnom oružju?
I da li to znači da će se u svetu pojaviti još jedna nuklearna sila, Belorusija?
Obraćajući se Vladimiru Putinu u Sankt Peterburgu sa svojim „nuklearnim” predlozima, Aleksandar Lukašenko je podsetio kako je Evropa 1941. godine „uljuljkala” SSSR obećanjima, da ga niko neće napasti.
Onda se ispostavilo da je sve bila podvala.
Ali naša zemlja nije bila spremna za napad na nju. Usled tog rata poginuo je svaki četvrti Belorus.
Prema rečima beloruskog lidera, takva greška danas ne može da se ponovi.
Potrebno je izračunati svaki razvoj situacije.
Prema rečima stručnjaka iz oblasti strateškog naoružanja, koji je želeo da ostane anoniman, Rusija može da organizuje isporuku iskandera Belorusiji i konverziju aviona beloruskog ratnog vazduhoplovstva za nuklearne nosače na način, da to ne krši bilo kakve međunarodne sporazume.
Ekspert smatra da raketne sisteme Iskander nećemo snabdevati nuklearnim bojevim glavama direktno beloruskoj vojsci – to još nije potrebno.
– Ako isporučimo Belorusiji naše iskandere nuklearnom opremom, onda će to biti direktno kršenje odredbi Ugovora, o neširenju nuklearnog oružja – NPT.
Obično se u ovom slučaju, kao kontraargument, može čuti da Amerikanci, kažu, svoje nuklearno oružje skladište u pet evropskih zemalja, u šest vazdušnih baza (u Italiji ih imaju, u dve baze).
Pa zašto ne možemo i mi da uradimo isto?
Ali ovde treba uzeti u obzir jednu važnu okolnost: iako se ove baze nalaze, recimo, u Italiji ili Nemačkoj, legalno su američke baze.
U takvoj bazi se nalazi američko vojno osoblje i samo oni mogu da upravljaju i koriste ovo oružje.
A to su potpuno različite stvari.
Jedno je kada se oružje direktno prenese u neku državu, a sasvim drugo, kada njegov vlasnik eksploatiše svoje oružje na teritoriji druge države.
Sagovornik je objasnio da belgijske, italijanske, holandske ili turske letelice, naravno, mogu da iskoriste ova nuklearna punjenja u kritičnom trenutku krize.
Međutim, u vreme mira sve nuklearne bombe su pod kontrolom Amerikanaca.
Oni to nikome ne prenose.
„Verujem da takve bojeve glave nećemo preneti Belorusima“, kaže ekspert.
– Mislim da ćemo se dogovoriti da na teritoriji Belorusije imamo sopstvenu bazu za skladištenje nuklearnih bojevih glava.
U ovom slučaju, ovo oružje će biti uskladišteno u našim skladištima i njime će upravljati rusko vojno osoblje.
Isto važi i za taktičke vazdušne bombe.
Da, beloruski avioni mogu da se modifikuju za nosače ali će same bombe biti locirane, čuvane i servisirane u našim bazama.
Onda će to postati simetričan odgovor na ono, što Amerikanci rade u Evropi.
Lako prihvatam ovu opciju.
Što se tiče vazduhoplovnih nuklearnih nosača kojima bi Rusija mogla da opremi belorusko ratno vazduhoplovstvo, prema rečima bivšeg načelnika Savezne uprave za avijaciju i kosmos potragu i spasavanje, zaslužnog vojnog pilota Ruske Federacije, kandidata tehničkih nauka general-majora Vladimira Popova, neće biti teško za naše specijaliste.
Svojevremeno je general Popov komandovao pukom Su-24, bio je zamenik komandanta divizije, komandovao je avijacijom graničnih trupa i samim tim zna, o čemu govori.
„Činjenica je“, objašnjava general, „kada u inostranstvu prodamo naše borbene avione, sposobne da nose nuklearne bojeve glave, na primer Su-35 ili Su-24, iz njih se ukloni „kolo“ – poseban električni sistem, koji obezbeđuje sigurnost uključivanja fitilja na taktičkim termonuklearnim bombama.
Dakle, na takvim avionima ne postoje kontrolne jedinice za sistem nuklearnog naoružanja.
Sada će u remontnoj fabrici morati da se dorade po određenom programu i ponovo instaliraju na avione.
Na isti način kao što se to radi na avionima Ruske Federacije. Tu je mala razlika.
– A na kom dometu se onda mogu koristiti ove bojeve glave?
– Njihov domet je isti – ostaje unutar 400 km.
Bombe, koje slobodno padaju postavljaju se na avione, pošto za operativno-taktičku avijaciju nema raketa sa nuklearnom municijom.
Istina, možda i dalje postoji ispravljena municija sa povećanom preciznošću.
Ali zašto su oni potrebni ako je radijus uništenja nuklearnog oružja nekoliko stotina metara.
Odnosno, na takvom području svaki cilj je sigurno uništen.
Nije potrebno pogoditi metu u tački i neće uspeti da promašite sa takvim radijusom uništenja.
Radijus uništenja termonuklearne municije je veoma veliki.
Odnosno, da bi uništio cilj, avion poleće, bombarduje i nazad.
– Ali da bi se, kako kažete, letelo i bombardovalo, potrebno je da tamo ne radi PVO.
A naš protivnik ima dobrog.
– Za nanošenje taktičkog nuklearnog udara on mora biti pripremljen uz pomoć specijalne operacije.
Da biste to uradili, postoje taktičke metode borbe.
Možete napraviti analogiju sa minskim poljima na zemlji.
Da bi tenkovske kolone krenule napred, mine se prvo moraju neutralisati.
Isto je i u vazduhu.
To je, prvo, druga sredstva uništenja, uključujući artiljeriju, raketne trupe, udare, uništavanje sistema PVO.
Drugim rečima, probija se koridor za prolaz avijacije.
Tada počinju da rade avijacijski nosači taktičkog nuklearnog oružja.
Ali ipak se nadam da do toga neće doći. Vrele glave na Zapadu moraju da prestanu.
Borba.Info
