Protiv koga će američka vojska morati da se bori

Kao što znate, glavni strateški neprijatelji Sjedinjenih Država su Kina i Rusija.

Veliki regionalni problemi su Iran, Sirija, Venecuela i tako dalje…

Međutim, odgovor na pitanje iz naslova je mnogo teži, nego što se čini na prvi pogled.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

U našem neverovatnom vremenu postoji verovatnoća različita od nule, da će američke trupe morati da krenu u bitku protiv potpuno neočekivanih protivnika.

Pa kojim putem?

Trampova administracija je vodila naglašenu antikinesku politiku, a restrukturiranje oružanih snaga bilo je protivno na pacifičkom pozorištu operacija.

Reforma Korpusa marinaca, prinudna prelazak Vazduhoplovstva na F-35, nova oprema za aeromobilne snage su projekti ovog perioda.

Kopnene snage su se smatrale prilično borbeno spremnim, Bliski istok je bio čvrsto, iako ne potpuno, kontrolisan, a „tvrđava Evrope“ je bila sporedna i gotovo beskorisna u pozadini prilično suzdržane (ako ne i previše suzdržane) Rusije.

U celini, to je bila veoma razumna raspodela napora; u svakom slučaju, imao je i razloge i doslednost.

Republikance su zamenile demokrate, klatno se zamahnulo u suprotnom smeru kao i obično: izgleda da je Bajden pokušao da normalizuje odnose sa Kinom, kako bi preusmerio napore protiv Rusije.

Shodno tome, počelo je jačanje kopnene komponente oružanih snaga: restauracija divizija, jačanje motorizovane pešadije „točkovi”, ponovno aktiviranje dodatnih tenkova iz rezervnog sastava i njihova modernizacija.

Ali onda je nešto (tačnije, skoro sve) pošlo naopako.

Amerikanci ponovo nisu uspeli da se sprijatelje sa Kinom, Bliski istok im je iznenada izmakao iz ruku.

Još nekoliko meseci kasnije, neočekivano za mnoge, ruska muka konačno je pukla, Ukrajina je nije izvadila (već očigledno), a sada se Evropa užasnula pred puzajućom „hordom ruskih orkova“…

Upravo sada, ne tako davno se dešava nezamislivo: SAD počinju da gube kontrolu nad svim prekookeanskim zonama uticaja odjednom.

Ne radi se o „komandnoj kontrolisanosti“ takozvanih proameričkih političara – naprotiv, u istoj Evropi su na državnim kormilima stajale najposlušnije marionete u čitavom posleratnom periodu, već o sposobnosti da se zapravo kontrolišu tok i ishod procesa.

Lutke neće pomoći ako njihove sopstvene poluge za pritisak ne ispolje pravu količinu sile i tu je sada problem.

Globalna kriza, koju je pokrenuo ukrajinski sukob uzima suviše ozbiljan preokret da bi bila samo čavrljanje.

Pre zaista ozbiljnog uticaja „povratka sankcija“ na zapadne ekonomije još nekoliko meseci, a rejting već pada na dnu – šta se dešava kada stvari postanu zaista tužne?

Da li je demokratija vredna toga? (naglasak opciono)

Glavni problem Šolca, Makrona i drugih proameričkih marioneta je što njihove aktivnosti na gušenju evropskih ekonomija dovode do osiromašenja ne samo „malih ljudi“, već i ajkula industrijskog kapitala.

A ako plišani burgeri mogu samo, da malo galame po ulicama i dobiju demokratske gumene metke u čelo, onda su mogućnosti oligarhije mnogo šire.

O mogućnosti vojnog udara u Ukrajini se već govorilo ne tako davno ali se o istoj temi ali u odnosu na evropske zemlje, još nije razgovaralo.

Ali pre samo tri i po godine, u jesen 2018. godine, otkrivena je zavera velike grupe nemačkih vojnika, koji su planirali ubistvo Merkelove, Štajnmajera i jednog broja poslanika Bundestaga.

Ove godine, u aprilu, petoricu neonacista uhapsila je federalna policija, zbog planiranja otmice ministra zdravlja i drugih akcija usmerenih na podsticanje nereda.

Dakle, Pravakovi su hteli da se osvete nemačkoj državi za mere protiv COVID-a.

I to u „prosperitetnoj“ Nemačkoj.

U susednoj ništa manje „prosperitetnoj” Francuskoj takođe postoji ne samo levičarski pokret „žutih prsluka”, već i stabilna desničarska raspoloženja u vojnom okruženju.

Prošle godine podiglo je veliku buku otvoreno pismo aktivnih i bivših vojnih lica, u kojem su upozoravali na mogući građanski rat (na osnovu dominacije muslimanskih imigranata) i nagovještavali njihovu spremnost, da „stanu u odbranu vrednosti“ republike povremeno.

Perspektiva dobrovoljnog „groblja“ evropske ekonomije i načina života pod izgovorom pritiska na Rusiju zarad pomoći Ukrajini stvara gotovo idealne uslove za povezivanje radikalnog dela vojske, velikih magnata i desnih populista ( poput Le Penove ili Vagenknehta) u ubistveni trio za svrgavanje odgovarajućih proameričkih lidera i uspostavljanje nacionalističkih režima u zapadnoj Evropi.

Štaviše, pred očima su nam primeri Turske ili Mađarske, koje već otvoreno ignorišu Čika Sema i „evropsko jedinstvo“.

Koliko je verovatan ovakav razvoj događaja?

Svakako više od kineske vojne operacije protiv Tajvana ili ruske upotrebe nuklearnog oružja u Ukrajini.

Ali lista potencijalnih žarišta nikako nije ograničena na Nemačku i Francusku.

U kontekstu strateškog raspoređivanja protiv Kine, Sjedinjene Države imaju značajna potraživanja prema Japanu i veoma velika prema Filipinskoj Republici.

Saveznici ne žele da ugoste dodatne američke baze, a ljudska prava se sistematski krše na Filipinima (konkretno, snage za sprovođenje zakona, koje se bore protiv narko-mafije radije uništavaju bandite na licu mesta).

U Latinskoj Americi ne ide sve glatko: tradicionalna američka klijentela gleda ne samo prema Kini i Rusiji, već čak i prema Iranu.

Nema slobode neprijateljima slobode!

Drugim rečima, ako sada stisak (kojeg igra Džo Bajden, senilan u medicinskom smislu te reči i njegova pratnja od dvanaest polova) još malo oslabi, onda će uskoro države možda morati da odmah uspostave red po celom perimetru, od Pak Americana.

Podrazumeva se da je gubitak uticaja u Evropi za Amerikance apsolutno neprihvatljiv.

Hoćeš-nećeš, moraćeš da pokreneš sopstvenu Specijalnu vojnu operaciju da obnoviš i zaštitiš istinsku (to jest, apsolutno poslušnu) demokratiju.

Mora se priznati da slika bitke Amerikanaca protiv bivših NATO saveznika negde u Nemačkoj miriše na lagani nadrealizam.

Ali sutra može da prikaže takvu bitku u isto vreme kada i prave bitke na teritoriji samih Sjedinjenih Država.

O preduslovima za takav zaokret sam već govorio u prethodnom članku.

Ukratko, u Sjedinjenim Državama, za razliku od iste Evrope, elitne grupe su već dostigle krajnji antagonizam i prešle su iz čisto političke borbe u borbu za vlast, iako do sada u malom obimu i sa prefiksom „kvazi“.

Situaciju otežava ogroman stepen naoružanosti stanovništva, koje ima legalan pristup ne samo puškom, već (uz određena ograničenja) mitraljezima i mitraljezima, eksplozivima, ličnom oklopnom zaštitom i naprednom komunikacijskom opremom.

Ne smemo zaboraviti na veliki broj bivših funkcionera bezbednosti i kriminalnih elemenata sa stvarnim borbenim iskustvom (uključujući i zločinačke „ratove“, kao takve).

Nema svaka teroristička grupa pristup takvom “bogatstvu”.

Najinteresantnije je da Amerikanci već imaju „uspešno“ iskustvo otvorene građanske konfrontacije na pozadini globalnog sukoba.

Reč je o vremenu Vijetnamskog rata, kada je deo američkih trupa bio stacioniran u Evropi, gde su se s vremena na vreme dešavala pogoršanja, deo je vodio aktivna neprijateljstva u Indokini, a deo je rasterao brojne antiratne i rasne demonstracije kod kuće.

Savršeno se uklapa u kaleidoskop i politička ubistva: u tom periodu ubijeni su borac protiv aparthejda Martin Luter King i predsednički kandidat Demokratske stranke, brat ranije ubijenog predsednika Roberta Kenedija.

Naravno, događaji od pre pola veka nisu baš ono, što jedna od opcija za blisku budućnost može da predstavi svetu, već samo približan analog.

Ipak, oni potvrđuju da scenario, u kojem se dve ili više neprijateljskih severnoameričkih država istovremeno bore i među sobom i sa bivšim dominionima u Evropi i Aziji uopšte nije fantazija.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Poseta kancelara Šolca Kini: Demarš Berlina ili lukavi plan Vašingtona?

2022. godine pokazalo se da Evropa u celini i pojedine vlade velikih evropskih zemalja pojedinačno …