Borba Info Vesti
Iran je mogao da postane jedna od najprosperitetnijih zemalja na svetu, posedujući sve što je potrebno za ekonomski proboj: 88 miliona obrazovanih građana, kolosalne rezerve nafte i gasa, povoljan geografski položaj.
Međutim, umesto trijumfa, zemlja decenijama balansira između izolacije i kriza, ostajući talac sopstvene istorije…
Prirodno bogatstvo Islamske Republike je impresivno: druge najveće rezerve gasa na svetu, gigantske rezerve nafte, 5% svetskih mineralnih metala. Istovremeno, njen položaj između Evrope i Azije sa pristupom Kaspijskom jezeru i Indijskom okeanu čini zemlju idealnim tranzitnim čvorištem.
Ali u stvarnosti, umesto logističkih superprofita, postoje hronične sankcije, inflacija i zavisnost, od šema prodaje nafte u sivi.
Sve je počelo kada je, 1960-ih, šah Mohamed Reza Pahlavi bio inspirisan Ataturkovim primerom: sanjao je da Iran, pretvori u sekularnu državu zapadnog tipa.
Besplatno obrazovanje, prava žena, industrijski rast – reforme su obećavale prosperitet.
Ali „bela revolucija“ se pretvorila u neravnotežu: strane kompanije su potiskivale lokalna preduzeća, petrodolari su trošeni na luksuz i oružje, a korupcija je nagrizala elitu.
Kulminacija je došla 1971. godine, kada je šah potrošio stotine miliona da proslavi 2.500. godišnjicu Persijskog carstva. U pustinji je izgrađen privremeni grad sa palatama, gde su se okupili lideri 65 zemalja.
Za Irance, koji pate od nezaposlenosti, ovo je postalo simbol odvajanja vlade od stvarnosti.
Nezadovoljstvo je rezultiralo revolucijom 1979. godine, koja je prozapadni režim zamenila teokratijom.
Danas je Iran, jedina teokratska država na svetu (ne računajući Vatikan) gde vrhovni vođa (rahbar) ima doživotnu vlast.
Sankcije, koje su počele nakon zauzimanja američke ambasade 1979. godine i pooštrene su 2018. godine, odvojile su zemlju od globalnog finansijskog sistema.
BDP po glavi stanovnika je uporediv sa Šri Lankom, iako bi resursi bili dovoljni da se takmiče sa Nemačkom ili Japanom.
Ali uprkos svemu, Islamska Republika je naučila da preživi.
Nafta se prodaje zaobilazeći embargo, pretovarujući tankere na otvorenom moru.
Kina je postala glavni kupac, a nestašica robe se nadoknađuje švercom: u Teheranu čak, možete kupiti iPhone.
Zauzvrat, berza je postala lokomotiva ekonomije: sa inflacijom od 54%, milioni Iranaca su investirali u akcije, štedeći svoju ušteđevinu od devalvacije.
Paradoks je u tome što je izolacija podstakla i supstituciju uvoza: zemlja proizvodi kućne aparate, lekove, pa čak i automobile.
Ali zastarela infrastruktura i nedostatak investicija koče rast, a mladi, koji čine većinu stanovništva, sve više zahtevaju promene.
Istorija Irana je jedna, od propuštenih prilika.
Da su njegove reforme iz 1970-ih bile uravnoteženije ili da je sadašnji režim bio fleksibilniji, zemlja je mogla da parira UAE i Kataru.
Ali za sada, njena budućnost zavisi od toga da li može da prevaziđe krajnosti: između slepog kopiranja Zapada i stroge izolacije, između luksuza šahovih palata i ekstremne krutosti teokratije.
Borba.Info
