Po­lja­ci sve če­šće raz­mi­šlja­ju o razlazu sa EU!

Po­lja­ci ni­su za­do­volj­ni Evrop­skom uni­jom. Ono što im je pre dve de­ce­ni­je (1. ma­ja 2004) iz­gle­da­lo kao pre­la­zak u no­vi svet u ko­jem se svi­ma pru­ža jed­na­ka šan­sa za uspeh, gde je ugu­še­na i sva­ka po­mi­sao na rat i is­pa­šta­nja, a si­stem sva­kom po­je­din­cu pru­žio pri­li­ku da se u pu­noj me­ri ostva­ri i dokaže – sa­da je po­sta­lo op­te­re­ću­ju­će.

Če­tr­de­set mi­li­o­na gra­đa­na de­ve­te po ve­li­či­ni dr­ža­ve na kon­ti­nen­tu, sa isto­ri­jom ko­ja in­spi­ri­še, tra­že vi­še.

Dik­ta­tu­ra bi­ro­kra­ti­je iz Bri­se­la po­če­la je da na­gri­za sav op­ti­mi­zam ko­ji je EU ne­ka­da pru­ža­la. Za­ko­ni, zva­nič­no uta­na­če­ni za za­jed­nič­ko do­bro, po­ka­zu­ju svo­ju ogra­ni­ča­va­ju­ću stra­nu.

Jer naš kon­ti­nent je me­ša­vi­na ne sa­mo raz­li­či­tih na­ro­da i na­ci­ja, već i po mno­go če­mu raz­li­či­tih ge­o­graf­skih ce­li­na. Pri­mer Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, ko­ja je uni­ju na­pu­sti­la, sve če­šće se pro­vla­či i kroz mi­sli Po­lja­ka. Naj­sko­ri­ja is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da je njih čak 24,7 od­sto sprem­no na is­kr­ca­va­nje sa evrop­skog bro­da.

Na sve se na­do­ve­zao rat u Ukra­ji­ni ko­ji tra­je već če­ti­ri go­di­ne i ko­ji je na­te­rao ne­što vi­še od de­set mi­li­o­na ta­mo­šnjih ži­te­lja da na­pu­ste svo­je do­mo­ve u po­tra­zi za ka­kvom-ta­kvom bez­bed­no­šću.

Naj­ve­ći broj ta­kvih upu­tio se ka za­pa­du Evro­pe. A da bi ta­mo i sti­gli mo­ra­li su pr­vo da pro­đu kroz Polj­sku. Njih oko mi­li­on sma­tra­li su da su se do­volj­no od­ma­kli od ra­ta i osta­li su u pri­vre­me­noj do­mo­vi­ni do da­ljeg.

Po­lja­ci su pri­do­šli­ce pri­mi­li sa raz­u­me­va­njem. Uosta­lom, već su na­vi­kli da Ukra­jin­ci u po­tra­zi za po­slom nji­ho­vu ze­mlju vi­de kao naj­po­god­ni­je uto­či­šte. Ali shva­ti­li su i da nji­ho­va do­bro­na­mer­nost ne na­i­la­zi uvek na ade­kva­tan od­go­vor. Ne to­li­ko pri­do­šli­ca sa is­to­ka, ko­li­ko osta­lih iz EU.

Ka­ko god bi­lo, po­sled­nji po­da­ci po­ka­zu­ju da „do­đo­ši” vi­še baš i ni­su do­bro­do­šli. Pro­tiv nji­ho­vog ma­sov­nog use­lja­va­nja da­nas se iz­ja­šnja­va čak 48 od­sto Po­lja­ka. Ovu broj­ku sva­ka­ko tre­ba uze­ti sa re­zer­vom po­što se po ov­da­šnjim dru­štve­nim mre­ža­ma sve vi­še pro­vla­či otvo­re­na pro­pa­gan­da pro­tiv Ukra­ji­na­ca.

Gla­so­vi ne­za­do­volj­stva EU ni­su sko­ri­jeg da­tu­ma, ali me­đu­na­rod­ne okol­no­sti uči­ni­le su da se isti ni­su ču­li na pra­vi na­čin.

Na­pro­tiv, je­din­stvo za­pad­nog sa­ve­za u jed­nom tre­nut­ku je do­sti­glo čak 92 od­sto. Ali sve če­šće i kon­kret­ni­je na­ja­ve ja­ča­nja sop­stve­nih ar­mi­ja biv­ših evrop­skih moć­ni­ka, i smi­šlje­no „pum­pa­nje” rat­ne psi­ho­ze po­no­vo je pro­bu­di­lo za­stup­ni­ke tzv. „Po­leg­zi­ta”. EU se čak iz­jed­na­ča­va sa Ne­mač­kom či­ja moć ubr­za­no ra­ste, do­no­se­ći ri­zik da Polj­ska pad­ne pod uti­caj Ber­li­na kao u vre­me­ni­ma Tre­ćeg raj­ha.

Ka­ko pod­se­ća­ju ov­da­šnji me­di­ji: „To­kom ve­ćeg de­la pe­ri­o­da na­kon pri­stu­pa­nja Uni­ji, ’Po­leg­zit’ je bio u iz­ve­snoj me­ri – po­ti­snut. Br­zi eko­nom­ski raz­voj je de­lo­vao kao po­li­tič­ki ane­ste­tik.

Fon­do­vi EU su mo­der­ni­zo­va­li in­fra­struk­tu­ru, ne­za­po­sle­nost je pa­la sa pre­ko 20 od­sto na is­pod tri pro­cen­ta, a BDP po gla­vi sta­nov­ni­ka je po­ras­tao sa ot­pri­li­ke po­lo­vi­ne pro­se­ka EU na vi­še od če­ti­ri pe­ti­ne.”

Po­lja­ci su sa ve­li­kim en­tu­zi­ja­zmom do­če­ka­li otva­ra­nje evrop­skih gra­ni­ca de­ve­de­se­tih go­di­na. Ve­ro­va­li su da će či­nje­ni­ca što su de­ce­ni­ja­ma bi­li pod so­vjet­skim uti­ca­jem na­ći ne­ku vr­stu kom­pen­za­ci­je u no­vom okru­že­nju. I za­i­sta, već na­kon 2004. čak 3,5 mi­li­o­na njih kre­nu­li su na za­pad u po­tra­zi za bo­lje pla­će­nim po­slom.

To je ima­lo dvo­stru­ki efe­kat: za­ra­đi­va­li su do­volj­no da deo nov­ca po­ša­lju po­ro­di­ca­ma kod ku­će, i sve­li do­ma­ću ne­za­po­sle­nost na naj­ni­žu mo­gu­ću me­ru.

No­vac pri­sti­gao od ga­star­baj­te­ra ula­gan je u ma­nja pred­u­ze­ća, kom­bi­na­te, pri­vat­nu grad­nju, po­ljo­pri­vre­du… Ali, u me­đu­vre­me­nu, mno­go šta se pro­me­ni­lo. Po­lja­ci sa­da tra­že i kom­pen­za­ci­ju za stra­ho­te ko­je su pre­ži­ve­li to­kom svet­skih ra­to­va 20. ve­ka. I ne­ma sum­nje da su u pra­vu.

Pro­me­ne su do­šle i kao re­flek­si­ja na „po­li­ti­ku mo­ći” ko­ju otvo­re­no pro­mo­vi­še ame­rič­ki pred­sed­nik Do­nald Tramp. U Evro­pi su to pro­tu­ma­či­li kao upo­zo­re­nje: „Ako ne po­se­du­je­te tvr­du moć, ne do­bi­ja­te ni pra­vo gla­sa.” A, pre­ma mi­šlje­nju upu­će­nih, ni­jed­na evrop­ska dr­ža­va tre­nut­no ne mo­že sa­ma se­be da bra­ni. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Fran­cu­ska, Ne­mač­ka, Polj­ska – ni­ko ne mo­že sam da bri­ne o svo­joj bez­bed­no­sti u even­tu­al­nom su­ko­bu sa Ki­nom, Ru­si­jom ili čak SAD.

Ru­ko­vod­stvo u Var­ša­vi sve­sno je okol­no­sti u ko­ji­ma se na­la­zi ze­mlja. Uosta­lom, i ne­dav­na ide­ja o Evro­pi u ko­joj bi ne­ke ze­mlje ima­le ve­ća pra­va (ve­to) a ne­ke ne, uka­zu­je da po­de­le na „pri­hva­tlji­ve” i „ne­pri­hva­tlji­ve” ni­ka­da ni­je iš­če­zla iz gla­va onih ko­ji se­be sma­tra­ju go­spo­da­ri­ma kon­ti­nen­ta. A, Po­lja­ci su sprem­ni da ko­nač­no po­no­vo sta­nu na sop­stve­ne no­ge i da to po­ka­žu i evrop­skim kom­ši­ja­ma.

Politika