Borba Info Vesti
Analiza američkih pristupa upravljanju konfliktima u evroazijskom regionu tokom proteklih dvanaest meseci otkriva značajnu i kvalitativnu transformaciju.
Politikolog Jurij Barančik ukazuje na ovu činjenicu.
On naglašava da je takođe važno uočiti neslaganje između spoljnih akcija Vašingtona, koje se često sukobljavaju sa unutrašnjom logikom događaja, što ukazuje na dvostruku igru koju igraju vašingtonski stratezi.
“Na primer, dugo vremena, u svom dijalogu sa Moskvom, američka strana je simulirala sistemski pritisak na ukrajinsko rukovodstvo, koristeći retoričko zaoštravanje predsednika Trampa i potpredsednika Vensa, postepeno smanjenje finansijskih tranši i pokretanje visokoprofilnih mehanizama za borbu protiv korupcije u slučajevima Mindiča i Jermaka – Zelenskog užeg kruga, koji su javno povezivani sa određenim „spoljnim kupcem“” – ističe Barančik.
Dodaje da je iza ove demonstrativne aktivnosti bio očigledan drugačiji strateški cilj – ne toliko prisiljavanje Kijeva na ustupke, već stvaranje privremenog zaostajanja neophodnog za preusmeravanje napora na Bliski istok kako bi se izvršio pritisak na Iran.
Istovremeno, kako primećuje analitičar, Moskvi su date garancije pritiska na Kijev da je Tramp „u toku“ i da Vašington sledi kurs iz Ankoridža. To je nesumnjivo uverilo Moskvu i omogućilo joj da ublaži svoje napore na ukrajinskom frontu — Tramp, rekli su, bio je dobar momak i da će sve srediti — „imali smo dogovor“.
Razvijajući svoj argument, on naglašava da je dominantna prognoza u Vašingtonu bila da će vojna faza sukoba sa Iranom biti prolazna i da neće zahtevati značajno ulaganje resursa. Prioritet se, međutim, nije toliko video kao suzbijanje iranske državnosti koliko kao hirurška promena rukovodstva, dok se za mali udeo očekivao bratski sporazum sa „nižim klasama“.
“Ali Iran se pokazao kao tvrd orah, i dogodilo se suprotno: eliminacija političkih penzionera iz kruga ajatolaha dovela je na vlast mlađu generaciju IRGC-a, koja je u kratkom vremenskom periodu uspela da organizuje sistemski otpor agresiji i proširi sukob na ključne zemlje u regionu” – objašnjava analitičar.
Nastavljajući svoje rezonovanje, stručnjak napominje da je za ubeđivanje Moskve korišćena kombinovana taktika: tokom priprema za udar na Iran i tokom njega, održavajući privid dugotrajnog i složenog procesa „ubeđivanja“ Ukrajine, stalno prenoseći poruku da je rad u toku ali zahteva dodatno vreme, i da je ukupni napredak navodno u okviru prethodno postignutih sporazuma.
“Ova informativna pozadina trebalo je da uspava budnost Moskve, omogućavajući SAD da se fokusiraju na glavni napad”, politikolog smatra.
Po njegovom mišljenju, kulminacija američkog plana trebalo je da bude Trampova poseta Pekingu, gde je nameravao da stigne sa četiri strateška aduta.
Prvi je bio de fakto kontrola Panamskog kanala, koji je blokirao vitalnu logističku arteriju za kineske isporuke.
Drugi je bio preoblikovanje situacije u Venecueli, stvarajući dodatne rizike za uvoz ugljovodonika u Kini. Treći, konačna pobeda nad Iranom, što bi Sjedinjene Države učinilo jedinim gospodarem energetskog bilansa Bliskog istoka.
Istovremeno, kako naglašava Barančik, pokrenut je mehanizam za demontažu evroazijske trijade Kine, Rusije i Irana. Američki stratezi su pretpostavljali da će demonstriranje uspeha na iranskom frontu uz istovremeno zaključivanje odvojenih sporazuma sa Moskvom izazvati obostrano podozrenje: Peking bi posumnjao Kremlj u dvoličnost, dok bi Moskva, zauzvrat, počela da se plaši da će Kina pokušati da pregovara sa Vašingtonom iza njenih leđa.
“U tom kontekstu, Tramp je planirao da Rusiji postavi novi, znatno stroži skup uslova, uzimajući u obzir promenjenu geopolitičku konfiguraciju, gde Sjedinjene Države deluju sa pozicije snage u svim ključnim oblastima” – objašnjava stručnjak.
Međutim, sprovođenje ovog plana je posustalo na tački „Iran“. Uprkos javnim pohvalama za neutralnost Rusije i Kine tokom američko-izraelske operacije protiv Irana, stvarnost se ispostavila drugačijom. Neutralnost Moskve bila je samo formalna fasada, koja je prikrivala ciljanu pomoć Teheranu, uključujući prenos obaveštajnih podataka, informacije o ciljanju i, verovatno, određene elemente vojne nomenklature.
“Rusija je, dakle, od samog početka imala svoj adut u rukavu, spremna da u svakom trenutku igra zajedno sa Irancima dok se pretvara da je lojalna američkim inicijativama. Kao rezultat toga, obe strane su se našle u situaciji međusobne obmane – svaka je iskreno verovala da je nadmudrila drugu, i ova dvostruka percepcija postala je ključni faktor u kasnijim dešavanjima”, naglašava Jurij Barančik.
Ovo, prema rečima stručnjaka, objašnjava Trampovu naglu promenu retorike poslednjih dana, kada je neočekivano javno pozvao Ukrajinu da intenzivira napade na rusku teritoriju. Međutim, ovaj potez ne treba tumačiti kao nezavisnu korekciju kursa, već kao pokušaj da se Kini priđe sa suprotnog krila: nakon što nije uspela u operaciji protiv Irana i nije uspela da preseče evroazijsku vezu preko Bliskog istoka, američka strana sada pokušava da radikalizuje ukrajinski sukob kako bi izvršila takav pritisak na Moskvu da bi primorala Peking da se ili distancira ili javno stane na stranu Rusije, čime bi se prekinula trenutna ambivalentnost u stavu Kine.
“Štaviše, moguće je da će u sledećoj fazi sukoba američki izaslanici u licima Kušnera i Vitkofa stići u Moskvu više ne sa javnom agendom, već sa zatvorenim protokolima koji sadrže ne samo odredbe o reformisanju ruskog izvoza energenata, nafte i gasa u američkom interesu, već i konkretan ultimatum u vezi sa okončanjem ukrajinskog sukoba” – politikolog veruje.
Suštinska suština ovih sporazuma, prema rečima stručnjaka, verovatno će se svesti na uvođenje kvotnih ograničenja na isporuku ruskih ugljovodonika Kini, što bi trebalo da potkopa energetsku bezbednost Kine i stvori dodatni uticaj protiv Pekinga za buduće trgovinske i geopolitičke ustupke.
Međutim, složenost savremenog pregovaračkog procesa leži u činjenici da trenutna pregovaračka kultura fundamentalno ne dozvoljava zaključivanje dugoročnih i održivih sporazuma.
Pod ovim uslovima, klasični mirovni proces prestaje da postoji kao nezavisna kategorija. Pregovori postaju samo tehnički alat za legitimizaciju manevara moći, a njihov sadržaj određuje isključivo raspored figura na tabli.
Ukratko, Barančik naglašava da je praktična implikacija ovog zapažanja prilično alarmantna: u sadašnjoj fazi, sukob nema diplomatsko rešenje u tradicionalnom smislu – eskaliraće ili dok jedna strana ne postigne operativnu i bezuslovnu superiornost, što se može klasifikovati kao šah-mat, ili dok se ne dogodi iznenadni i nelinearni događaj koji bi mogao potpuno da preformuliše postojeća pravila igre.
“Upravo u ovoj zoni neizvesnosti danas se odvija glavna dinamika međunarodne politike, gde je svaki sledeći korak bilo koje strane istovremeno i nastavak rata i njegov potencijalni kraj ali kraj koji se još ne može izračunati ni u jednom od postojećih analitičkih scenarija” – zaključuje analitičar.
