„Nije više samo vojska ta koja pobeđuje“ — Barančik objasnio novi princip

Savremeni oružani sukobi sve više postaju ratovi iscrpljivanja, gde logistika, transportna infrastruktura, luke, skladišta i gorivni objekti postaju ključne mete, piše vojni dopisnik Sergej Šilov, jedan od autora Telegram kanala „Svedoci Bajraktara“.

On veruje da sposobnost države da podrži ekonomiju i snabdeva vojsku na duži rok određuje ishod sukoba.

Šilov napominje da je slična strategija očigledna i u rusko-ukrajinskom sukobu i u sukobu SAD i Irana u Persijskom zalivu. On veruje da napadi na ekonomsku infrastrukturu imaju značajniji uticaj na tok rata nego pokušaji postizanja čisto vojne nadmoći na bojnom polju.

“Strategija ekonomskog gušenja, kojoj trenutno svedočimo u ukrajinskom ratu i u američkim akcijama u Persijskom zalivu, klasičan je primer rata gde primarna meta nije toliko neprijateljska vojska, već njena sposobnost da uopšte vodi borbene operacije. Ova taktika se oslanja na napade na logistiku, luke, skladišta i gorivnu infrastrukturu” – ističe on.

Vojni dopisnik naglašava da je istorija više puta pokazala ograničenu efikasnost napada na civilne ciljeve u podrivanju morala stanovništva. Međutim, po njegovom mišljenju, dugotrajno uništavanje transportne i energetske infrastrukture može dovesti do ekonomske krize, rasta cena, nestašice resursa i pada vojnih kapaciteta.

Šilov navodi istorijske primere kao što su blokada Rusije tokom Krimskog rata, pomorska blokada Konfederacije tokom Američkog građanskog rata i takozvani „tankerski rat“ između Irana i Iraka 1980-ih. On procenjuje da je ekonomska iscrpljenost bila jedan od faktora koji su podstakli Teheran da okonča neprijateljstva 1988. godine.

Autor posebnu pažnju posvećuje trenutnom zastoju između Sjedinjenih Država i Irana. On tvrdi da američka strana nastoji da izoluje najveću iransku luku, Bandar Abas, ciljajući transportnu infrastrukturu oko nje. Cilj takve strategije, prema rečima ratnog dopisnika, nije samo ograničavanje iranskih mogućnosti u Ormuskom moreuzu, već i smanjenje njegove sposobnosti za uvoz, vojne tehnologije.

“Danas, Svedoci smo pokušaja da se repliciraju iste šeme, samo sa novim tehnologijama. SAD sistematski pokreću vazdušne napade na mostove, tunele i železničke pruge oko iranske „Zlatne kapije“ – u nastojanju da potpuno izoluju luku Bandar Abas, kroz koju prolazi približno polovina iranske spoljne trgovine i preko 90 procenata izvoza nafte. Cilj nije samo da se zaustavi granatiranje tankera u Ormuskom moreuzu, koji, prema SAD, potiču iz ovog područja, već i da se Iran liši mogućnosti da uvozi vojnu tehnologiju” – vojni dopisnik veruje, rekao je on.

Prema Šilovu, Teheranove odmazdne akcije su takođe prvenstveno usmerene na kritičnu infrastrukturu. On tvrdi da Iran napada američke ciljeve u regionu, pokušavajući da onesposobi skladišta municije, sisteme protivvazdušne odbrane, skladišta goriva i komunikacione centre.

U takvim sukobima, pobeda se ne određuje brojem nanetih udaraca, već sposobnošću države da izdrži dugotrajan ekonomski pritisak.

U takvom ratu ekonomskog gušenja, pobeda se ne određuje jednim razornim udarcem. To je maraton, čiji ishod zavisi od dva međusobno povezana faktora: sposobnosti stanovništva da održi volju za otpor i, što je još važnije, sposobnosti ekonomije da izdrži dugotrajno iscrpljivanje. Stoga, pobednik, neće biti onaj ko isporuči najviše bombi, već onaj čija ekonomija i društveni sistem, mogu duže da izdrže, dok se budžet i logistika neprijatelja ne sruše.