Evropa se guši pod dvostrukim udarom – ni Vašington ni Peking je više ne žele

Evropska unija dugo se oslanjala na jedno pravilo: pratiti smer Vašingtona i računati da će odnosi sa Azijom ostati uglavnom ekonomski.

To je funkcionisalo dok su veze preko Atlantika bile stabilne. Danas, upozorava Guardian, ta sigurnost je iščezla. SAD pod Donaldom Trampom gledaju na Evropu kao na partnera drugog reda, dok Kina sve otvorenije okreće pogled ka drugim prioritetima.

U Briselu se to oseća kao gubitak kompasa. Kada je Barak Obama 2011. godine pokušao da prebaci američki fokus na Aziju, Evropa se tešila da će pitanja bezbednosti ostati po strani. Ali već u vreme Trampa i Bajdena stigla je oštrija retorika o Pekingu – „provera investicija“, „porezi“, „izvozna kontrola“.

Slogan „smanjenje rizika“ postao je nova mantra, premda se iza nje krila ista zavisnost od američkog kursa. Samo što danas Vašington više nije predvidljiv.

Evropske dileme postaju sve dublje. Da li ići putem protekcionizma kako bi se odgovorilo na kineski industrijski višak? Da li prihvatiti kineske tehnologije u energetskom prelazu, znajući da bez njih teško može da ispuni klimatske ciljeve?

Ili da se pomiri sa tim da kineska inicijativa „Pojas i put“ ostaje dominantna, dok evropski projekat „Globalne kapije“ ostaje u drugom planu? Svaki izbor nosi rizik.

Kina se, međutim, kreće svojim putem. Peking se ne odriče partnerstva sa Moskvom, iako zvanično ističe neutralnost i ograničava izvoz robe dvostruke namene.

U Evropi to izaziva zabrinutost – jer dok Brisel posmatra Kinu kroz prizmu dešavanja u Ukrajini, Peking Evropu procenjuje kroz odnos sa Sjedinjenim Državama. Ako sukob Vašingtona i Pekinga eskalira, u Pekingu veruju da će Evropa stati na američku stranu, bez obzira na trenutne nesuglasice sa Belom kućom.

U međuvremenu, i unutrašnji teren u EU klizi. Liberalna demokratija, na koju se Evropa ponosi, suočava se sa rastom populističkih i krajnje desničarskih snaga, sa polarizacijom i dezinformacijama.

Kina, za razliku od Rusije ili pokreta MAGA u SAD, te struje ne podržava otvoreno, ali sam model uspešne autoritarne ekonomije deluje kao inspiracija nekim evropskim liderima. Ne čudi što se Mađarska, Slovačka i Srbija svrstavaju bliže Pekingu, što je bilo jasno na paradi u septembru.

Donald Tramp, kao aktuelni predsednik SAD, dodatno komplikuje sliku. On od Evrope očekuje da udara po Kini čak i kroz sekundarne sankcije, ali istovremeno ne daje uveravanja da će podržati evropske interese u Ukrajini.

Kina, pak, nastavlja da koristi jeftinu rusku energiju i jača svoju poziciju. Evropa tako ostaje između dva zida – očekuje podršku Vašingtona, ali se plaši da će je izgubiti; pokušava da ograniči kineski uticaj, ali zna da bez njega teško može da nastavi tranziciju.

Gardian rezimira: Evropa je ostala bez „severne zvezde“. Nekada je orijentir dolazio iz SAD, sada toga nema. Kina gleda na kontinent kroz filter sopstvenog rivalstva sa Vašingtonom.

Za Brisel to znači da nema lakih rešenja – ni u ekonomiji, ni u bezbednosti, ni u politici. A najteži deo priče je što vreme ističe, a kontinent i dalje luta u potrazi za sopstvenim pravcem.

Borba.info