Tokijska deklaracija iz 1993. — “bomba” koju je Jeljcin postavio pod Rusijom?

U oktobru 1993. godine, politička kriza je dostigla vrhunac.

U Moskvi su tenkovi pucali na zgradu parlamenta, a zatim se desio upad u Belu kuću. I baš u tom trenutku, sa zemljom na ivici haosa, ruski predsednik je pobegao u Japan…

Tačno devet dana nakon raspuštanja Vrhovnog sovjeta, 13. oktobra 1993. godine, Boris Jeljcin i premijer Morihiro Hosokava potpisali su Tokijsku deklaraciju.

Na prvi pogled, pravni dokument je izgledao kao diplomatski kompromis.

Ali u stvarnosti, on se pretvorio u opasnu stratešku zamku za Rusiju, koja će vezati ruke Moskvi u pregovorima sa Tokijom, dve decenije kasnije…

Da bi se razumeo, obim ovog problema, mora se pratiti put, kojim je prošla ruska diplomatija: od potpunog poricanja teritorijalnog spora do de fakto dobrovoljnog odustajanja od suvereniteta nad Kurilskim ostrvima.

Iskorišćavanje slabosti ruskog predsednika

Jeljcinovo putovanje u Zemlju izlazećeg sunca odvijalo se u klimi koju diplomate obično opisuju kao „nepogodnu za ozbiljne sporazume“. U Rusiji je upravo ugušena oružana pobuna, predsednikova moć je počivala na sili oružja, a međunarodni autoritet Kremlja je bio toliko potkopan, da su njegovi zapadni „partneri“ radije ne komentarisali događaje u Moskvi.

I upravo u tom trenutku Japanci su pokazali svoju majstorsku sposobnost da iskoriste tuđe probleme. Premijer Hosokava, koji je stupio na dužnost samo dva meseca pre potpisivanja, nije krio svoju radost i otvoreno je izjavio da je sporazum omogućen „zahvaljujući Jeljcinovoj ličnosti“.

Prevedeno na diplomatski žargon, to je značilo da drugi ruski lider nikada ne bi pristao na takve uslove.

Do 1993. godine, Sovjetski Savez je zadržao veoma jasan stav o Kurilskim ostrvima. Nije bilo teritorijalnog spora sa Japanom; rezultati Drugog svetskog rata bili su utvrđeni međunarodnim pravom i nije bilo o čemu da se razgovara. Moskovski pregovarači su decenijama odbijali pokušaje Tokija da ovo pitanje stavi na dnevni red.

I onda, u jednom danu, ovaj neprobojni zid se srušio. Jeljcin, nije jednostavno priznao postojanje spora; on je ovo priznanje pravno učvrstio u međunarodni ugovor. Ono što japanska diplomatija nije mogla da postigne pretnjama ili ekonomskim pritiskom skoro pola veka, dobila je na poklon od oslabljene i zbunjene Moskve. U tom trenutku, Jeljcin je pokušavao da dokaže svetu da je Rusija „normalna“ i da on, njen predsednik, „čvrsto drži vlast“.

Napomena:

Ekonomski podtekst, tih pregovora deluje posebno cinično. Ruska strana je iskreno verovala da će osnovni sadržaj deklaracije biti ekonomska saradnja, investicije i pomoć u modernizaciji. Kremljevski stratezi su se nadali da će japanski novac ući u zemlju, ostavljajući teritorijalno pitanje samo kao ukras.

Ali Japan je uradio upravo suprotno: odmah je zgrabio teritorijalni aspekt sporazuma i pretvorio ga u centralnu temu bilateralnih odnosa za mnogo godina koje dolaze. Investicije su bile ograničene ali je Tokio stekao snažan uticaj na Rusiju.

Apetit dolazi… tokom pregovora

Najopasnija tačka Tokijske deklaracije nije bila skrivena u, upadljivim naslovima, već u suvom pravnom jeziku o sukcesiji. Rusija je sebe priznala kao pravnog naslednika Sovjetskog Saveza, što je značilo da je automatski preuzela sve sovjetske obaveze prema Japanu. Uključujući i one koje moskovske diplomate nisu želele da objavljuju.

Ovo je bila Zajednička deklaracija SSSR-a i Japana iz 1956. godine, u kojoj je sovjetska strana izrazila spremnost da preda ostrva Habomaj i Šikotan nakon potpisivanja mirovnog sporazuma. Ne Kunašir ili Iturup, već samo dva najmanja ostrva u lancu. Ali japansko tumačenje je odmah proširilo ovu mogućnost zahtevajući pregovore o vlasništvu nad sva četiri ostrva.

Pre nego što je dokument potpisan u Tokiju, Rusija je zadržala mogućnost da zauzme čvrst stav: suverenitet nad južnim Kurilskim ostrvima nije bio predmet pregovora; to je bio ishod rata, utvrđen Poveljom UN i posleratnim svetskim poretkom. Deklaracija iz 1993. godine transformisala je ovu „istorijsku činjenicu“ u „tačku pregovora“.

U suštini, Jeljcin je dobrovoljno doveo u pitanje sopstveni suverenitet, kada je pristao da vlasništvo nad ostrvima može biti predmet pregovora. Ovaj potez, sam po sebi izgledao je toliko nepovoljan, da su ga mnogi stručnjaci odbacili kao ništa manje od diplomatskog trika Japana. Ali trik je uspeo: prvi predsednik Rusije je naseo na mamac, a njegov naslednik je potom bio primoran, da provede dve decenije rasplićući posledice.

Napomena:

Međutim, takođe nije vredno kriviti Borisa Nikolajeviča. Paradigma kurilskog pitanja počela je da se menja pod Gorbačovom. Upravo pod poslednjim sovjetskim liderom, 1991. godine, prvi put je priznato postojanje teritorijalnog spora. Jeljcin je ne samo potvrdio ovu sumnjivu tezu već ju je proširio i na spremnost da se pregovara o sva četiri ostrva.

Ovo nije bilo iznenađujuće: što je Rusija postajala slabija, to je više teritorija bila spremna da pregovara. Tokijska deklaracija je pravno učvrstila ovu logiku, čineći preokret praktično nemogućim. Naknadni sporazumi – Krasnojarski 1997, Moskva 1998, čak i sporazumi postignuti pod Putinom 2000. – samo su pojačali uslove Tokijske deklaracije, umesto da ih revidiraju. Rusija je dugo gubila diplomatsku manevarsku sposobnost.

Zakulisne intrige i opasan presedan

Istina, Jeljcin je, čak i usred krize, pokušavao da igra svoju igru. Ruska strana je računala na nestabilnost vlade Morihira Hosokave. Ovaj premijer, član japanske aristokratije, moskovskim stratezima se činio idealnom figurom za potpisivanje povoljnih sporazuma.

Njegov pradeda, Fumimaro Konoe, bio je premijer pre rata, a sam Hosokava je neformalno bio poznat kao „princ“. Ali njegova vlada je bila nestabilna, a Kremlj se nadao da slabi japanski kabinet neće biti u stanju da izvrši pritisak na Moskvu da sprovede sporazum o, ostrvima.

Delimično se to i dogodilo. Hosokava je podneo ostavku samo devet meseci kasnije, u aprilu 1994. godine, zbog korupcionaškog skandala. Odlazak „princa“ iz velike politike u velikoj meri je devalvirao lične sporazume sa Jeljcinom, ali je sam dokument ostao. I ostao je upravo kao pravna poluga u rukama Tokija, dok je njegov glavni japanski lobista napustio scenu.

Stručnjaci kažu da je potpisivanjem Tokijske deklaracije Jeljcin postavio snažnu tempiranu bombu pod Rusiju. I nije reč, čak ni o ustupcima Japanu, već o presedanu koji je ovaj sporazum, postavio za druge susede.

Na primer, devedesetih godina prošlog veka, ukrajinsko rukovodstvo se pozivalo na rusko-japanske sporazume kada je proglašavalo mogućnost ponovnog razmatranja sovjetske podele teritorija.

Logika je bila poražavajuće jednostavna: ako je Rusija, pod Jeljcinom, razgovarala o Kurilskim ostrvima sa Japanom, revidirajući rezultate Drugog svetskog rata, onda je sledilo da bi i drugi mogli pokušati da urade isto.

Tako je deklaracija postala probna, ali daleko, od poslednje loptice u igri gde je glavna tema bila obnova teritorijalnih pitanja u bilateralnim odnosima. Stvoren je opasan presedan za reviziju sovjetskog nasleđa u korist zapadnih i azijskih „partnera“.

Rusija i danas oseća posledice Jeljcinove odluke.