Borba Info Vesti
U vremenu kada radari pokrivaju gotovo svaku tačku neba, teško je poverovati da avion može jednostavno nestati. Ipak, istorija beleži slučajeve koji i dalje izazivaju nevericu i podsećaju koliko je, uprkos tehnologiji, priroda nepredvidiva, i ne samo priroda – ponekad i sama ljudska greška.
Radarski sistemi prate svaku kretnju u vazduhu, kontrolišu rute, visinu i brzinu. Međutim, postoje trenuci kada „oko“ radara na trenutak zažmuri.
To su kratki, ali dovoljni prekidi da se letelica izgubi u oblacima ili nestane u planinskoj magli – kao da ju je progutalo samo nebo. Tako je svojevremeno nestao i malezijski Boing, čija se sudbina ni danas pouzdano ne zna, i to nije bio prvi put da avion nestane bez traga.
Poruka iz oblaka: Avion koji se vratio tek posle pola veka
Priča o britanskom avionu „StarDust“, poznatom i kao „avion duh“, jedna je od onih koje zvuče kao da su iz filma. Dana 2. avgusta 1947. letelica kompanije British South American Airways poletela je iz Buenos Ajresa ka Santijagu, naizgled rutinski. Kapetan Redžinald Kuk, veteran iz Drugog svetskog rata, imao je besprekornu reputaciju. Pored njega, dvojica iskusnih kopilota. Ruta – kratka i jednostavna. Preći Ande i sleteti u Čile.
Let je tekao po planu, barem prema prvim porukama koje su stigle kontroli leta. Onda je, iznenada, stigla kratka poruka- STENDEC. Reč bez smisla, bez konteksta, bez objašnjenja. Poruka je ponovljena – i nakon toga, tišina. Avion je nestao.
Pet decenija kasnije, 1998. godine, grupa planinara otkrila je ostatke letelice na planini Tupungato u argentinskim Andima. Sneg i led očuvali su delove trupa, gotovo netaknute. Iako su istražitelji zaključili da je avion udario u planinu punom brzinom, jedno pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu- šta znači „STENDEC“?
Neki tvrde da je to bila loše primljena šifra, možda izobličena radiom. Drugi su nagađali da su piloti pokušavali da kažu nešto poput „spuštamo se, prinudno sletanje“. Međutim, istine – nema. Kao i kod većine misterija neba, svaka nova verzija rađa samo još pitanja.
Kada planine progutaju avion
Priča iz 1972. o urušavanju aviona Fairchild FH-227D u Andima nije samo tragedija – to je priča o ljudskoj izdržljivosti. Avion urugvajskog vazduhoplovstva, sa ragbi timom i putnicima, nestao je tokom leta iz Montevidea ka Santijagu. Potraga je trajala dve nedelje, dok se nije odustalo. Smatralo se da je avion zatrpan snegom.
Međutim, u planinama su ljudi još disali. U uslovima u kojima su i ptice teško opstajale, preživeli su 72 dana, bez hrane i toplote. Tek treća ekspedicija spasavanja uspela je da ih pronađe. Njihov opstanak postao je simbol nade i istrajnosti. Svet ih je dočekao kao junake, ali iza tog naslova krila se i teška, gotovo nemoguća borba za život.
Bermudski trougao: Pet aviona, jedna noć i beskonačna pitanja
Decembar 1945. godine. Pet američkih torpednih aviona polazi iz baze na Floridi – i nestaje. Let 19, kako je nazvan, postao je sinonim za misterije Bermudskog trougla.
Ono što je usledilo bilo je još čudnije. Avion koji je poslat u potragu za njima – takođe je nestao. Bez traga. Bez signala.
Izveštaji pilota iz poslednjih minuta leta otkrivaju konfuziju- kompasi su otkazivali, vidljivost je bila gotovo nula, a osećaj dezorijentacije sve veći. Komandant Tejlor, iskusan pilot, pokušavao je da održi formaciju, ali prema kasnijim analizama, usmerio je grupu pogrešno – ka otvorenom okeanu, a ne ka kopnu.
Istraživač Šejn Saterli decenijama kasnije zaključio je da je upravo to bila ključna greška. „Tejlor nije verovao instrumentima, već onome što je video kroz prozor“, rekao je Saterli. Uslovi su bili loši, vreme se brzo menjalo, a more i nebo stopili su se u jednu sivu masu.
Zvanični izveštaj američke mornarice zabeležio je neutralnu formulaciju- „Avioni su nestali iz nepoznatog razloga.“ I tako je Bermudski trougao postao sinonim za misteriju koja i danas intrigira i nauku i maštu.
Tišina iznad Atlantika: 111 prsluka, pet splavova i nijedan trag
Sredinom prošlog veka, američki ratni avion Lockheed R7V-1 Super Constellation nestao je iznad Atlantika. Na brodu su bili prsluci, splavovi, čaše, oprema – sve što bi, u slučaju pada, plutalo na površini. Međutim, okean je ostao miran. Nije bilo ni jednog traga, ni jedne mrlje goriva, ničega.
To je bio još jedan od slučajeva koji su pokazali koliko priroda može biti nemilosrdna i koliko je teško pronaći bilo šta u beskraju mora. Za porodice nestalih – samo tišina i čekanje.
Let generala koji se nikada nije vratio
U martu 1951. godine nestao je transportni avion Douglas C-124 sa četrdesetak američkih vojnika. Na listi putnika bio je i brigadni general Pol Tomas Kalen, čovek zadužen za formiranje nove strateške vazduhoplovne jedinice u Evropi.
Tokom leta, 1.500 kilometara jugozapadno od Irske, radio-operater je poslao poruku da se teret zapalio. Posada je uspela da spusti avion na površinu okeana, a putnici su se ukrcali u pet splavova.
Bombarder B-29 je stigao da pruži pomoć i čak je uspeo da ih uoči. Međutim, kad se nakon 19 sati vratila glavna spasilačka ekipa – splavova više nije bilo.
Niko nikada nije pronađen. Niti trag od aviona, niti splav, niti delovi opreme.
U to vreme, mediji su počeli da razvijaju različite teorije – od vojnih do političkih, ali nijedna od njih nije imala čvrst dokaz. Sve je ostalo u domenu pretpostavki i nagađanja. Ono što se zna jeste da su ti ljudi, u jednom trenutku, jednostavno nestali.
Savremeni nestanci aviona i nove teorije: Kad nebo proguta čelik
Iako se čini da je era misterija odavno završena, stvarnost je drugačija. Danas, u vremenu satelitskih kamera i preciznih GPS sistema, avioni ponekad jednostavno nestanu – kao da ih je neko isključio iz stvarnosti.
Svaki put kad se to dogodi, svet zastane. Jer nestanak aviona nije samo tehnički problem – to je događaj koji pogađa kolektivnu svest.
Najpoznatiji savremeni primer jeste Malezijski let MH370.
Dana 8. marta 2014. godine, Boing 777 nestao je sa 239 putnika i članova posade, na relaciji Kuala Lumpur – Peking. Sve je delovalo rutinski dok avion, 38 minuta nakon poletanja, nije skrenuo sa planirane rute i nestao sa radara. Poslednji kontakt sa kontrolom leta bio je miran i bez panike. Nakon toga – tišina.
Ispostavilo se da je transponder, uređaj koji šalje signal identifikacije, isključen. Avion je potom promenio pravac, preleteo Malezijski poluostrvo i uputio se ka Indijskom okeanu. Neki satelitski tragovi ukazivali su da je leteo još nekoliko sati pre nego što je nestao zauvek.
Potraga koja je usledila bila je jedna od najskupljih u istoriji – trajala je više od tri godine i obuhvatila više od 120.000 kvadratnih kilometara okeana. Nađeno je nekoliko fragmenata trupa, ali ne i glavni deo letelice. Do danas, MH370 ostaje enigma modernog doba.
Teorije koje su podelile svet
Svaka misterija rađa svoje teorije. Tako je bilo i sa MH370. Jedni su verovali da je u pitanju tehnički kvar, drugi da je reč o pogrešnoj navigaciji, a treći da je neko namerno promenio kurs.
Istražitelji su dugo pokušavali da pronađu logičan obrazac. Satelitski podaci su pokazivali da se avion kretanjem i visinom ponašao kao da ga kontroliše iskusna ruka. Međutim, izostanak ikakvog poziva za pomoć i odsustvo tragova goriva i otpada – otvarali su prostor za sumnju.
Jedan deo stručnjaka smatra da je posada bila onesposobljena zbog naglog pada pritiska u kabini. Drugi, poput bivšeg istražitelja Dejvida Soulsa, sugerišu da je kapetan, iz razloga koje niko ne zna, odlučio da skrene sa rute i nastavi let dok gorivo ne nestane.
Ipak, bez čvrstih dokaza, sve ostaje samo pretpostavka. Misterija MH370 pokazala je koliko i današnja tehnologija ima svoje granice.
Kad algoritmi ne pomognu
U današnjem vremenu, svaki komercijalni avion opremljen je uređajima koji šalju podatke o visini, kursu, brzini i statusu sistema. Ti podaci idu kroz automatizovane mreže i analiziraju se u realnom vremenu. Ipak, postoje trenuci kada signal nestane.
„Nema savršenog sistema“, rekao je jedan od istražitelja iz Evropske agencije za bezbednost vazdušnog saobraćaja. „Možete imati najmoderniju opremu, ali ako se dogodi kombinacija tehničkog kvara i ljudske odluke – avion može postati nevidljiv za nekoliko minuta.“
Upravo se to dogodilo i 2009. godine sa letom Air France 447, koji je leteo iz Rio de Žaneira za Pariz. U trenutku kada je avion ušao u oblak, instrumenti su počeli da daju pogrešne podatke o brzini. Pilot je reagovao instinktivno, ali pogrešno. Avion se u nekoliko minuta srušio u Atlantski okean.
Za razliku od drugih slučajeva, ovde su kasnije pronađene crne kutije, što je omogućilo da se rekonstruišu poslednji trenuci leta. Ipak, kombinacija tehničke greške, loših vremenskih uslova i ljudske nesigurnosti ponovo je pokazala – nijedna tehnologija ne garantuje potpunu sigurnost.
„Nebo ima svoje tajne“
Iako se svaka istraga trudi da ponudi racionalno objašnjenje, u kolektivnoj svesti uvek ostane trag nepoznatog. Kao da se u svakoj tragediji krije i senka nečeg većeg – zagonetka koju čovek ne može da razume do kraja.
Piloti često kažu da „nebo ima svoje tajne“. Oni koji godinama lete iznad okeana, gde se horizont spaja sa tamnim oblacima, svedoče o trenucima kada instrumenti polude, kompasi se vrte, a radio-šum ispunjava kabinu. „To traje samo nekoliko sekundi, ali tada imate osećaj da ste na granici stvarnosti“, rekao je jedan pilot za britanski magazin „Flight International“.
Pogled unazad: Slučajevi koji su promenili pravila
Svaka od ovih nesreća, koliko god bila tragična, promenila je nešto u načinu na koji se upravlja nebeskim saobraćajem.
Nakon leta 19, uvedene su nove procedure za obuku navigacije iznad okeana. Posle „StarDusta“ i misteriozne poruke „STENDEC“, uvedene su dodatne šifre i standardizovane radio fraze kako bi se sprečilo pogrešno razumevanje.
Pad Air France leta 447 doveo je do modernizacije senzora b rzine i uvođenja novih simulatora koji obučavaju pilote da prepoznaju lažna očitavanja instrumenata.
Svaki događaj – lekcija. Svaki nestanak – nova linija u bezbednosnim propisima.
U poslednjoj deceniji, istraživači pokušavaju da kombinuju meteorologiju, satelitske snimke i veštačku inteligenciju kako bi analizirali gde i zašto avioni nestaju.
Postoje eksperimenti u kojima se sateliti fokusiraju na mikropromene u atmosferi u realnom vremenu – da bi otkrili takozvane „mikro-ćelije“ koje mogu izazvati nagle turbulencije. Ove promene su često nevidljive pilotima i radarima, ali mogu biti ključne za razumevanje nekih ranijih tragedija.
„Ne treba tražiti misteriju gde postoji fizika“, rekao je jedan američki istraživač tokom konferencije o bezbednosti vazdušnog saobraćaja u Dohi. „Ali, isto tako, ne smemo zaboraviti da su granice našeg znanja i dalje tu.“
Ljudski faktor: Karika koja odlučuje
U gotovo svakoj istrazi, na kraju se dođe do istog zaključka – ljudski faktor. Tehnologija može da omane, vreme može da se promeni, ali odluke u kokpitu često presude.
Jedan veteran avijacije rekao je: „Pilot ne vodi avion samo rukama, već i iskustvom. Kad to iskustvo zatreperi, avion više ne zna gde je.“
Zato su u modernim centrima obuke uvedeni scenariji ekstremnih situacija – potpun gubitak instrumenata, nestanak radarske veze, pa čak i komunikacioni prekidi. Sve da bi se piloti naučili kako da „misle hladno“ kad sistem zakaže.
Okeani čuvaju tajne
Kad se avion sruši na kopnu, postoji šansa da se tragovi pronađu, ali okean – to je druga priča.
Dubine Indijskog i Atlantskog okeana kriju olupine brodova, satelita i letelica koje nikada nisu pronađene. Talasi brišu tragove, struje odnose ostatke, a morski život u roku od nekoliko meseci prekriva sve.
Zato i MH370, uprkos hiljadama sati pretrage i naprednim sonarima, i dalje leži negde ispod slojeva tišine.
Borba.info
