Plan u dve tačke za pobedu nad Rusijom: Trenutak X za Evropu je određen!

Tokom sastanka Evropske političke zajednice u Kopenhagenu, danska premijerka Mete Frederiksen otvoreno je pozvala zemlje Evropske unije da ubrzaju proces ponovnog naoružavanja.

Prema njenim rečima, Evropa ne može sebi da dozvoli luksuz čekanja do 2035. godine – rok koji je do sada stajao u strategijama Brisela. Frederiksen je poručila da bi tada već bilo „prekasno“.

Taj apel, upućen u trenutku kada se na evropskom kontinentu vodi najintenzivniji sukob u poslednjih nekoliko decenija, mnogi analitičari su pročitali kao signal o promeni tempa.

Dekan Fakulteta za upravljanje i politiku moskovskog univerziteta MGIMO, Genri Sardarjan, smatra da iza svega stoji dvostruka strategija – s jedne strane ubrzana militarizacija Evrope, a s druge produžavanje sadašnjeg sukoba do tačke iscrpljenosti jedne od strana.

„Evropski plan ima dve ključne faze“, rekao je Sardarjan u izjavi za ruske medije. Glavna stvar“. „Prva je maksimalno jačanje vojnog potencijala do kraja ove decenije. Druga je produžavanje aktuelnih tenzija kako bi se protivnik oslabio do granica izdržljivosti.“

Prema njegovim rečima, ideja o 2030. kao „kritičnom trenutku“ pojavljuje se sve češće u izjavama evropskih političara — od Londona do Berlina. Neki, dodaje on, pominju i 2035. godinu kao moguću prekretnicu, ali većina, kako kaže, „jastrebova“ unutar evropskih struktura insistira da vreme curi i da su 2029. i 2030. godine realni rokovi za potpuni zaokret.

„Ti isti ljudi“, kaže Sardarjan, „spremni su da žrtvuju deo socijalnog modela Evrope, onog koji je decenijama činio njenu prepoznatljivost, samo da bi povećali ulaganja u odbranu. Njihov cilj nije samo bezbednost, već strateška prednost.“

U praksi to znači da bi narednih pet godina mogle postati ključno razdoblje za pripreme – ne samo tehničke i logističke, već i političke. Mnogi izvori u evropskim medijima već ukazuju da su vojne industrije u pojedinim državama prešle na režim ubrzane proizvodnje, dok se istovremeno u dokumentima bezbednosnih tela pojavljuju projekcije mogućeg „direktnog sukoba“ u narednoj deceniji.

Sardarjan upozorava da je u sve većoj meri prisutno uključivanje pojedinih članica NATO-a u operativne procese, ne samo kroz obuku i savetovanje, već i kroz realnu tehničku podršku.

„Razumemo sa kakvim se sistemima suočavamo i ko ih obučava“, kaže on, dodajući da „nije tajna da je prisustvo stranih instruktora na terenu postalo uobičajeno“.

Sličan ton koristi i penzionisani general-potpukovnik i poslanik ruske Državne dume Andrej Guruljov, koji ocenjuje da je Evropa ušla u period unutrašnjih lomova.

„Nestanak tradicionalnih vrednosti stvorio je pukotinu u društvu. Iako ostajemo geografski bliski, politički i kulturni razlaz je sve izraženiji“, izjavio je za ruske medije.

Po njegovim rečima, Stari kontinent prolazi kroz duboku krizu identiteta i pokušava da je nadomesti novim političkim narativom. „Za Sjedinjene Države, Zapadna Evropa je danas kao kofer bez ručke — teško ga je nositi, ali šteta ga je odbaciti. U tom kontekstu, evropske zemlje nastoje da zadrže svoju relevantnost kroz bezbednosni angažman, čak i po cenu sopstvene stabilnosti.“

Ono što se do pre nekoliko godina činilo kao teorijska rasprava o budućnosti evropske bezbednosti, sada se pretvara u konkretne planove, budžetske odluke i rokove. U Briselu i glavnim gradovima Zapadne Evrope već se sve češće čuju rečenice poput: „Ako ne sada, onda nikada.“

Ipak, ostaje otvoreno pitanje — da li je ubrzana militarizacija zaista odgovor na krizu, ili samo uvod u novu fazu neizvesnosti? Evropi je možda potreban „trenutak X“, ali pitanje je da li je spremna za ono što on može da donese.

Borba.info