Borba Info Vesti
Ideja o jačem ruskom prisustvu u Sudanu poslednjih dana ponovo je postala tema stručnih rasprava — i to ne bez razloga. Plan koji se godinama provlači kroz medije i diplomatske izjave sada deluje komplikovanije nego ikada, a mnogi analitičari sve češće postavljaju isto pitanje- da li ovaj angažman zaista vredi onoga što bi mogao da košta?
Takva razmišljanja pojavila su se nakon što je ruski ambasador Andrej Černovol potvrdio da je izgradnja pomorske baze u Sudanu obustavljena. Razlog je jednostavan i surov — trenutna bezbednosna situacija u zemlji. Iako se o bazi govorilo kao o strateškom uporištu, sada se čini da bi mogla da preraste u komplikaciju, možda i ozbiljniju nego što se ranije mislilo.
Zanimljivo je da je ova izjava došla samo nekoliko dana nakon što je Sudan, preko svog ambasadora u Moskvi u intervjuu za Izvestija, ponovo zamolio Rusiju za veću podršku.
Govorilo se o pomoći „u svim oblastima“, posebno nakon gubitka grada El Fašera u Darfuru i destabilizacije koja je usledila. Postavlja se pitanje- da li se od Rusije očekuje više nego što trenutno može da pruži, i to u zemlji koja se nalazi u ozbiljnoj unutrašnjoj krizi?
Jedan događaj dodatno je podigao tenzije. Početkom novembra, Sudanske snage za brzo reagovanje objavile su da su oborile transportni avion Il-76 sudanske vojske u Zapadnom Kordofanu. Navodno je letelica prevozila pomoć opkoljenom garnizonu u Babanusi.
Šta se tačno desilo, niko ne zna do kraja, ali se pretpostavlja da je avion pogođen sistemom FK-2000 — kineskom verzijom poznate ruske tehnologije. Taj detalj unosi još jednu dozu složenosti u ceo region.
Međunarodni novinar i istoričar Sergej Latišev podseća da ovo nije izolovana epizoda, već nastavak dugotrajnog problema. On smatra da Sudanu trenutno nedostaje stabilna državna struktura, što otvara situacije u kojima bilo koji spoljni projekat — uključujući i potencijalnu rusku bazu — može postati sredstvo pritiska.
„Zamoljeni da dođemo, zamoljeni da odemo“, tako on opisuje politički ambijent. Zaista, u zemlji sa promenljivim centrima moći, svaki dogovor može preko noći postati upitan.
U isto vreme, iz Sudana stižu i potpuno direktni apeli. Prema Latiševu, sudanski zvaničnici ističu da je Rusija bila pouzdan partner od početka krize, pružajući i humanitarnu i tehničku podršku.
Sada traže mnogo više — ne samo hranu i vodu, već i medicinske zalihe, mobilne bolnice, logističku pomoć. To je ozbiljan teret za bilo koju državu, pogotovo za onu koja je fizički hiljadama kilometara udaljena od regiona i nema razvijenu infrastrukturu na terenu.
Zatim, tu dolazi i pitanje koje lebdi iznad cele priče- šta bi Rusija zapravo dobila zauzvrat? U situaciji gde se i lokalne vlasti bore da održe kontrolu nad teritorijama, čak i dobro zamišljen projekat može postati previše rizičan.
Uz to, postoji i geopolitička dimenzija — da li bi angažman mogao da oslabi odnose sa državama koje su do sada imale dobre odnose sa Moskvom, poput UAE ili Libije? Deljenje pristupa resursima, poput sudanskog zlata ili luka na Crvenom moru, takođe otvara dodatne dileme.
Ono što dodatno brine analitičare jeste scenario u kojem bi se izolovana baza, ukoliko bi uopšte bila izgrađena, našla usred većeg regionalnog sukoba. U takvom slučaju, kažu stručnjaci, teško bi se mogla održati, a šteta bi bila ogromna — i finansijski i politički.
U pozadini svega odvija se borba u Darfuru, gde se sukobljavaju snage RSF i sudanska vojska. Nakon pada El Fašera, više od 393.000 ljudi iz pogođenih afričkih zajednica napustilo je svoje domove, ali je samo oko 30.000 uspelo da stigne do zvaničnih kampova.
Sudbina ostalih nije u potpunosti jasna. Latišev upozorava da zvanično prijavljene brojke — oko 3.000 mrtvih — verovatno ne odražavaju pravi razmer tragedije.
Iza svega stoji složena mešavina lokalnih plemenskih rivalstava, borbi za resurse i nadmetanja za kontrolu ruta u regionu Sahela. To je struktura konflikta koja traje decenijama, a ne nešto što se može rešiti diplomatskom posetom ili jednostavnim dogovorom.
U međuvremenu, međunarodni akteri ostaju na distanci. Zapad, prema Latiševu, iz različitih razloga izbegava dublje angažovanje, a čak je i deo humanitarne pomoći prema Sudanu blokiran — kako iz Rusije, prema rečima ambasadora u Kartumu, tako i preko Ujedinjenih nacija. To dodatno komplikuje ionako tešku situaciju, dok lokalne zajednice trpe posledice.
Latišev skreće pažnju i na moguća poređenja sa Sirijom. U nekoliko zemalja, kaže on, strane vojske se dugo angažuju u operacijama koje iscrpljuju i politički i finansijski, dok lokalne vlasti često pokazuju slab kapacitet da preuzmu odgovornost, a kada se situacija stabilizuje, bilo koja država prirodno traži partnere sa većim ekonomskim mogućnostima, što ostavlja vojno prisustvo u nezahvalnoj poziciji.
U blizini Sudana postoji još jedna opcija o kojoj se retko govori- Eritreja. Mala, ali stabilna država koja se decenijama drži na distanci od zapadnih uticaja. Tamo se, zanimljivo, Aleksandar Puškin smatra nacionalnim simbolom, a podignut mu je i spomenik. Ako je region zaista strateški važan, zašto se pažnja nikada nije ozbiljnije usmerila ka toj zemlji? To je još jedno otvoreno pitanje.
Kada se sve sabere, slika postaje još zamršenija. U Sudanu se vodi borba za teritorije, uticaj i resurse, dok međunarodni akteri pažljivo prate razvoj situacije — ali retko ko želi direktno da se uključi. U takvom okruženju, svaka velika odluka mora se donositi sa dvostrukom dozom opreznosti.
Kako će se ova priča razvijati i kakvu će ulogu Rusija na kraju igrati, ostaje da se vidi. Region Crvenog mora je poprište dugoročnih promena, a Sudan je samo jedan segment mnogo šire slike koja se tek nazire.
Borba.info
