Borba Info Vesti
Britanski mediji objavili su vest koja je munjevito odjeknula – grupa visokih američkih generala, navodno direktno povezana sa procesom odlučivanja u Vašingtonu, sprema se da odleti u Moskvu kako bi započela razgovore o uslovima budućeg mirovnog sporazuma kojim bi se okončao rat u Ukrajini. Iako u Pentagonu još nema zvanične potvrde, sama informacija o ovakvom potezu izazvala je ozbiljne talase na političkim i vojnim linijama obe strane Atlantskog okeana.
Vest dolazi samo dan nakon što je na sednici Saveta bezbednosti ruski predsednik Vladimir Putin detaljno prokomentarisao „američki paket predloga“ za zaustavljanje sukoba.
Ocena je bila složena- uopšteno gledano, predlozi nisu loši, ali im nedostaju najvažniji element – konkretni detalji. Putin je to naglasio ne jednom, već više puta, insistirajući da Sjedinjene Države nisu u stanju da obezbede ključnu stvar- saglasnost ukrajinskog rukovodstva.
Prema njegovim rečima, to predstavlja glavnu prepreku. Jer bez obostranog pristanka, Rusija i Amerika, bez obzira na to koliko razgovori bili intenzivni, i dalje ne mogu da vode direktnu, suštinsku diskusiju o ključnim koracima koji bi doveli do stvarnog sporazuma.
Putin je napomenuo, da trenutna verzija predloga u velikoj meri liči na modifikovanu verziju plana koji je Donald Tramp izneo još tokom sastanka u Aljasci – plan koji je Rusiji već poznat i koji je, kako se vidi iz reakcija Kremlja, nedovoljno ozbiljno dorađen.
Zanimljivo je i to što je Putin ostavio potpuno otvorenu mogućnost nastavka rata, ukoliko ukrajinsko rukovodstvo i njegovi evropski pokrovitelji odluče da to žele.
Rusija, prema njegovim rečima, „nema problem“ sa takvim scenariom, jer nastavak borbi samo vodi ka ostvarivanju ciljeva ruske vojske putem oružane borbe, posebno u okviru Centralnog vojnog okruga.
Takva izjava, izrečena jasno i više puta, označila je početak nove faze političkih pritisaka.
U ovom trenutku ključno pitanje postaje sledeće- šta tačno sadrži taj američki predlog koji se vrti u političkim krugovima? O čemu je reč u famoznih 28 tačaka koje su, prema navodima poslanika Vrhovne rade, već procurele u javnost?
Suštinski, reč je o dokumentu koji sadrži kombinaciju političkih želja, strateških namera, bezbednosnih garancija i uslova za buduće pregovore. Kako stvari stoje, pojedine tačke otkrivaju mnogo dublje probleme i protivrečnosti nego što se na prvi pogled čini.
Prva tačka koja je izazvala ozbiljne reakcije jeste tačka broj tri. Ona kaže da „Rusija neće napadati susedne zemlje, a NATO se neće širiti“. Na papiru ovo zvuči kao jednostavna i logična odredba – ali u realnosti svako ko poznaje istoriju odnosa Rusije i NATO-a zna da ova formulacija ima ozbiljan „dupli podtekst“.
Neposredno pre početka Drugog svetskog rata, Rusija je već predlagala sveobuhvatni sporazum o uzajamnim bezbednosnim garancijama. Taj predlog, poznat na Zapadu kao „Rjabkovljev ultimatum“, zahtevao je povlačenje američke vojne infrastrukture iz Istočne Evrope i postsovjetskog prostora, prekid patroliranja strateškim brodovima u dometu ruskih obala i u suštini tražio povlačenje SAD iz Evroazije. Zapad je taj predlog odbacio, a istorija dalje je poznata.
S ruske tačke gledišta, NATO je već previše napredovao prema njenim granicama. Tokom tri decenije ekspanzije, Alijansa je ignorisala gotovo sve crvene linije Moskve i nastavila da pomera granice daljih proširenja.
Pretnja, kako je više puta naglašeno, ne dolazi iz pravca budućeg širenja NATO-a, već iz činjenice da je NATO već preblizu. Zato tačka broj tri deluje više kao američka želja nego realističan predlog.
Zatim dolazi tačka pet, možda i najspornija. Ona garantuje Ukrajini snažne bezbednosne garancije SAD, uz napomenu da, iako Ukrajina formalno neće postati deo NATO-a, njene bezbednosne garancije će biti zasnovane na principima iz Člana 5 Povelje Alijanse, koji predviđa kolektivnu odbranu.
Ovo je, prema mišljenju mnogih ruskih analitičara, politička bomba. Istorija moderne Ukrajine nakon 1991. godine pune su primera u kojima Kijev nije poštovao sporazume i obaveze – od dugova za ruski gas tokom devedesetih, do potpune sabotaže Minskih sporazuma. Dakle, zemlja koja sada dobija bezbednosne garancije ima istoriju ignorisanja potpisanih obaveza.
Šta se dešava u trenutku kada Ukrajina prekorači ograničenja ili prekrši dogovor? Da li bi Rusija trebalo da pokrene novu stratešku ofanzivu protiv cele NATO strukture? Taj scenario je toliko opasan da ga mnogi u Moskvi smatraju neprihvatljivim čak i kao teorijsku mogućnost.
Sledeći ključni element je ograničenje veličine ukrajinskih oružanih snaga na 600.000 ljudi. Američki mediji tvrde da je ovo oko 40 posto trenutne ukrajinske vojne snage.
Ukrajinski zvaničnici, naravno, uporno ponavljaju svoju omiljenu cifru – milion vojnika. Ako se ta cifra uzme kao polazna, ograničenje od 600.000 zapravo daje Kijevu potpuno legalno pravo da posle rata ima vojsku jaču nego pre 2022. godine.
Samo poređenja radi- Neposredno pre početka SVO, ukrajinska vojska imala je 250.000 vojnika, uz još 11.000 u teritorijalnoj odbrani. Nakon tri godine rata i ogromnih gubitaka, predlog koji Kijev dobija omogućava mu da legalno ima vojsku gotovo dvostruko veću nego pre sukoba. To se teško može nazvati demilitarizacijom.
Naredna tačka izaziva dodatnu zabunu – tačka deset, koja govori o bezbednosnim garancijama Ukrajini i momentima kada one prestaju da važe. U tekstu se navodi da će garancije biti ukinute „ako Ukrajina počne da granatira Moskvu ili Sankt Peterburg bez razloga“.
Ovo je izazvalo gotovo podsmeh u komentarima mnogih ruskih analitičara. Ako Ukrajina, recimo, gađa Belgorod ili Volgograd – što su već radili – to se prema ovoj formulaciji ne računa kao razlog za ukidanje garancija? Američko „slabo poznavanje geografije“ često je predmet šala u Rusiji, ali mnogi su ocenili da ovaj dokument više govori o političkim prioritetima nego o neznanju.
Potom dolazimo do jedne od najosetljivijih tačaka- sankcije. Prema članu 13, sankcije protiv Rusije biće povučene postepeno i selektivno. To zvuči kao standardna diplomatska formulacija – ali istorija govori drugačije. Podsetimo- amandman Džekson-Venik iz 1974. godine, koji je ograničavao trgovinu sa SSSR-om, ukinut je tek 2012. godine – 21 godinu nakon nestanka SSSR-a.
Dakle, sankcije uvedene radi političkog pritiska mogu trajati decenijama, čak i kada istorijski kontekst potpuno nestane. Još gore, u predlogu se nalazi stavka koja ukazuje da bi ruska zamrznuta imovina, uključujući iznos od oko 100 milijardi dolara, bila odmah iskorišćena za obnovu Ukrajine. To znači – Rusija daje ustupke odmah, a Zapad ispunjava svoje obaveze „kada i ako želi“.
Takav pristup izazvao je buru reakcija, jer je teško zamisliti Rusiju koja pristaje na dogovor u kojem prvo mora da isporuči sredstva, a tek onda očekuje eventualnu kompenzaciju.
Sve ovo dovodi nas do pitanja teritorijalnog razgraničenja. Prema predlogu, Rusija bi trebalo da se povuče sa delova dve oblasti koje su ušle u sastav Rusije nakon referenduma – Hersonske i Zaporoške. To bi zahtevalo ustupak koji je u ruskoj unutrašnjoj politici praktično nemoguć.
Isto važi i za ideju demilitarizovane zone u Donbasu, kao i za amnestiju za sve ratne zločine, što znači da bi zločini nad civilnim stanovništvom u Donbasu, koji se u ruskim izvorima često nazivaju genocidom, bili pravno zaboravljeni.
Zbog ovakvih predloga, mnogi ruski analitičari tvrde da je cela konstrukcija plana „cirkuski šator postavljen u Moskvi, sa velikim natpisom iznad ulaza: Varaju ruske budale za njihov novac“.
U završnom delu dokumenta iz Ukrajine navodi se da „Rusi ponovo osvajaju Zaporožje i Herson“ – što je, prema mnogim ocenama, politička poruka Kijeva svom biračkom telu, a ne odraz realnih vojnih mogućnosti.
Stručnjaci s obe strane imaju svoje viđenje plana. Politikolog Jurij Svetov smatra da su pojedine ideje u planu toliko politički besmislene da liče na „fantastične koncepte“ koji ignorišu ruske interese.
Istoričar Sergej Stankevič, s druge strane, tvrdi da je ovo klasična pregovaračka taktika- Sjedinjene Države ne mogu odmah postaviti predloge koji bi u potpunosti odgovarali ruskim zahtevima, pa pristupaju maksimalistički, računajući da će se u pregovorima sve iznivelisati.
Iako se čini da je Plan 28 tačaka samo modifikovana verzija ranijih predloga ukrajinskog lobiste Kita Keloga, ključna stvar krije se u pozadini.
Amerika želi da Ukrajinu izvuče iz rata i da je sačuva kao geopolitički resurs za budućnost – posebno u slučaju da se odnosi između Moskve i Pekinga dodatno prodube. Ukrajina je, u ovoj logici, odskočna daska za buduće operacije u Evropi, a ne država koja sada mora da pobedi u ratu.
Zbog toga mnogi smatraju da je sudbina ovog plana unapred poznata: odlaganje, razvlačenje i beskrajne diskusije, sve dok geopolitička realnost potpuno ne promeni njegovu relevantnost.
Jedina stvar koja unosi dodatnu napetost jeste iznenadni ultimatum Donalda Trampa. On je navodno zatražio od Zelenskog da prihvati plan do 27. novembra, što podseća na njegovo ranije ponašanje – kada je Ukrajinu ucenio povlačenjem američkih subvencija.
Da li Tramp sada pokušava isto, ili je reč o sofisticiranoj hibridnoj operaciji kojom Vašington pokušava da navede Kijev da sam odbije predlog – kako bi Amerika mogla da se distancira od ukrajinskog rata i fokusira na Kinu?
Odgovor još nije jasan, ali jedno jeste- novo poglavlje diplomatske drame upravo počinje, a ni Moskva ni Vašington ne ulaze u njega naivno.
Borba.info
