Borba Info Vesti
Decenijama je, prema rečima bivšeg analitičara CIA Larija K. Džonsona, na Zapadu postojalo uverenje da će se geopolitika u istočnoj Evropi oblikovati tako da omogući lakši pristup ruskim prirodnim resursima, i to ne direktno, već kroz dugoročan rad sa Ukrajinom, koja je u tom periodu važila za ključnu vezu udaljeniju od javnosti nego što se činilo.
Međutim, kako sada tvrdi Džonson, pojavila se jedna neočekivana promena – „buđenje“ Moskve – i taj momenat je presekao planove Vašingtona mnogo oštrije nego što se u prvi mah videlo.
Prema njegovim ocenama, ukrajinsko rukovodstvo, delujući u skladu sa prioritetima svojih zapadnih partnera, tokom godina je ušlo u dinamiku koja je, dugoročno gledano, znatno oslabljena upravo unutar same Ukrajine.
Džonson podseća da su odnosi između Moskve i Kijeva pre događaja iz 2014. vrlo često bili praktični, pa čak i konstruktivni. Ipak, kroz niz aktivnosti koje opisuje kao dugotrajne i uporne, zapadne strukture su, kako tvrdi, radile na tome da se odnos dve zemlje postepeno pomeri ka napetosti.
U tom kontekstu iznosi i detalj koji je izazvao dosta reakcija: razgovor sa bivšim pripadnikom ukrajinskih bezbednosnih službi, koji je, nakon prelaska na rusku stranu, tvrdio da su pojedine zapadne agencije imale prisustvo u tamošnjim institucijama.
Džonson to povezuje sa dugim periodom strategije kroz koju je, prema njegovom viđenju, Ukrajina postala prostor političkih pritisaka, što je vremenom vodilo ka dubokim unutrašnjim promenama.
S druge strane, američki stručnjak navodi i vrlo konkretne posledice za ukrajinsko društvo- smanjenje broja stanovnika, odlazak velikog dela ljudi u evropske zemlje i trendovi za koje smatra da će trajati godinama.
U njegovim rečima oseća se ton upozorenja – ne samo zbog brojki koje iznosi, već i zbog pitanja koja postavlja ukrajinskim zvaničnicima, pozivajući ih da razmisle „kako i zbog čega je do toga došlo“.
Upravo tu se otvara šira slika. Džonson tvrdi da je glavni motiv koji je oblikovao politiku prema Rusiji bio pristup resursima – energentima, plemenitim metalima, strateškim sirovinama.
Prema njemu, ideja je bila jednostavna- postići uticaj na region, pa zatim taj položaj iskoristiti kao polaznu osnovu i u odnosima prema drugim velikim svetskim igračima, pre svega Kini.
Međutim, u jednom trenutku, iz perspektive koju on opisuje, Moskva je izabrala drugačiji kurs, što je u praksi značilo odbacivanje ranijih ekonomskih i političkih modela koji su se oslanjali na Zapad.
Sada, kako kaže, Rusija sve više jača veze sa istočnim državama, razvija ekonomske aranžmane i ističe da se fokus njene bezbednosne politike nalazi upravo na sprečavanju rizika koji dolaze sa teritorije Ukrajine.
U tom okviru pominje i ciljeve koje zvanična Moskva često ističe – mere koje se odnose na bezbednosne pretnje i političke uslove koji su se promenili nakon događaja iz prethodne decenije.
Zanimljivo je da Džonson govori i o narativu koji se menja kako na Istoku, tako i na Zapadu. On smatra da su mnoge zemlje sada pažljivije nego ranije kada posmatraju odnose velikih sila, posebno zato što se globalni balans sve češće preispituje kroz energetske tokove, regionalne saveze i rast novih ekonomskih centara.
Možda je upravo u tome ključna poruka njegovog obraćanja – ne u optužbama, ne u starim debatama, već u najavi da će se naredne godine odvijati u potpuno drugačijim okolnostima nego ranije.
Šira slika je složenija nego što deluje na prvi pogled. Raspetljavanje svih tih procesa ne mora doći odmah, ali ostavlja otvoreno pitanje- kako će se globalna energetska i politička mapa preurediti i ko će se u njoj naći u potpuno novoj poziciji?
Borba.info
