Borba Info Vesti
Predlog Donalda Trampa potpuno isključuje Evropsku uniju, globaliste, Soroša, Švaba, Davoski forum, Makrona, itd, koji su “bačeni u smeće, zajedno sa Zelenskim i ukrajinskim nacizmom”, konstatuje ruski mislilac Aleksandar Dugin.
Trampova ideja o „Jezgru 5“ (C5) – o formiranju neke vrste ekskluzivnog kluba, koji bi činile Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina, Indija i Japan – po svoj prilici će biti ozbiljno razmotrena u Moskvi.
Trampov predlog se zasniva na odbacivanju globalizacije i na potrebi da se izgradi nova međunarodna arhitektura. To je zapravo, primetio je ruski geopolitičar Aleksandar Dugin na sajtu „Carigrad“, „poredak velikih sila“.
C5 treba da zameni i G7 i G20, globalističke klubove sa dominantnom globalističkom agendom.
Ali, ono što najviše upada u oči, nastavlja Dugin, jeste „odsustvo Evrope, Britanije, Kanade i Australije, odsustvo režima koji, u samrtnim grčevima, nastavljaju očajnički da se drže globalističkog projekta“.
Ovaj predlog potpuno isključuje Evropsku uniju, globaliste, Soroša, Švaba, Davoski forum, Makrona, itd, koji su, konstatuje ruski mislilac, „bačeni u smeće, zajedno sa Zelenskim i ukrajinskim nacizmom“. Evropa nije prepoznata kao „velika sila“, još manje kao zasebna civilizacija.
Šta to znači za Evropu, koja nastavlja da se drži najtvrđe globalističke agende, čak i kada se to protivi zdravom razumu?
Na to pitanje pokušava da odgovori italijanski publicista Gabrijele Petino na sajtu „Geopolitika“: „Ako izbije rat, kako se mnogi zapadni mediji danas plaše, to neće biti treći svetski rat, već jednostavno veliki evropski rat“. A on je, po njegovom mišljenju, naprosto neminovan. Sve psihološke pretpostavke su tu. Nedostaje još samo varnica koja će pokrenuti veliki požar.
Kako će izgledati budući rat u Evropi
Evropa planira da zarati protiv Rusije, ali najverovatniji ishod su unutrašnji sukobi.
Kako će izgledati taj rat između zavađenih evropskih država? NJega će, tvrdi Petino, karakterisati direktno učešće civila. U njemu neće biti tvrđava, rovova ni juriša. Kao ni mačeva koji se poklanjaju poraženim generalima.
Ovaj sukob podrazumevaće uklanjanje medija sa mesta događaja, nastavlja italijanski publicista, terorističke napade, civile koji umiru od gladi i hladnoće, buldožere koji čiste zemlju, uz nejasno i lako zaboravljeno obećanje da će se sve obnoviti, samo bolje, po mogućstvu sa neboderima i terenima za golf.
Biće to sukob koji će, smatra Petino, kao i mnogi drugi ratovi, početi viteški, da bi se uskoro pretvorio u nešto sasvim suprotno. Ukratko: biće to prljavi, sraman u kukavički sukob, koji će se voditi sve do potpunog uništenja neprijatelja.
Zapadni Evropljani ne žele da umiru za Poljsku
SAD i Rusija u njemu neće učestvovati, ili će se makar truditi da u njega ne budu uvučene. Posmatraće ga sa strane.
Za Rusiju, fokus će biti na odbrani, sa nuklearnom pretnjom kao sredstvom odvraćanja. Izuzev identitetskih sukoba, dodaje ovaj autor, poput onog koji uključuje Ukrajinu (Ukrajina je za Ruse kao Toskana ili Lacio za Italijane: sveta kolevka u kojoj je formiran sam koncept nacionalnosti), Rusija nema interes da vodi agresivni rat protiv evropskih zemalja, koje su gusto naseljene i slabo naoružane.
Novi američki „mirovni plan“: Pozorište apsurda u 28 tačaka
Osim toga, rusko javno mnjenje je već mobilisano oko ideje odbrambenog rata, koji za Rusiju ima egzistencijalni karakter. Evropske zemlje o tome imaju drugačije ideje. Svaka ima svoje narative, zasnovane na udžbenicima istorije, toliko snažne da zasenjuju principe logike.
Arhaični strah od „invazije sa Istoka“, koji dele niži i srednji društveni slojevi, ovde se meša sa teritorijalnim iluzijama o „finskoj Kareliji“, „litvanskom Smolensku“, „estonskom Pskovu“ i tako dalje.
Zapadnoevropske i južnoevropske zemlje nikada nisu negovale neprijateljstvo prema Rusiji, uočava Petino, zbog čega je nemoguće očekivati da će Zapadni Evropljani umirati za Poljsku.
Zašto se Evropa odlučila za eutanaziju?
Što se tiče SAD, čak i kada bi postajala volja da se uključe u evropski sukob, lista problema sa kojima se suočava ova zemlja je preduga. Iako je istina da spoljašnji ratovi učvršćuju unutrašnju koheziju, ovde je reč o zemlji sa najviše naoružanih i polarizovanih civila na svetu.
Zemlja kojoj preti scenario sukoba dve frakcije, koje se sastoje od stotina miliona razjarenih civila protiv nekoliko miliona regrutovanih vojnika, i sa mnogim preostalim secesionističkim osećanjima, primećuje Petino, nije ona koja sebi više može da priušti spoljne ratove. Pogotovu ne dugotrajne.
U pitanju nije samo sudbina NATO-a, gde se povremeno pojavljuju trvenja, koja ugrožavaju opstanak Severnoatlantske alijanse, već, pre svega, Evropske unije. Zašto se Evropa odlučila za eutanaziju? Evropa će možda na koncu shvatiti da je izvršila samoubistvo i pretvorila se u najsiromašniji, najomraženiji, najpodeljeniji kontinent, potčinjen spoljnim interesima.
Takva, ponižena Evropa ne bi izazvala nikakvu empatiju. Ne bi izazvala ni saosećanje, a još manje zahvalnost. Na kraju, sama je izabrala takvu sudbinu.
Drugim rečima: Evropa je potonula u ludilo. Alternativa tome mogao je biti dijalog, ne samo unutar Evrope, i sa Rusijom i SAD, već i sa zemljama Globalnog juga, ali EU je učinila sve da se izoluje i da tvrdoglavo nastavi svojim putem.
„Elektomagacine“, odlučila na samoubistvo iz najtrivijalnijih, iz najbednijih mogućih razloga.
Ovde se ne radi o velikim ideološkim vizijama, nastavlja Marćiljano, niti imamo posla sa Napoleonom ili sa Hitlerom, koju su bili vođeni neograničenom ambicijom i žeđu za apsolutnom dominacijom.
Stvari nisu tako složene. U stvari, krajnje su jednostavne: radi se o novcu, žeđi za bogatstvom, korupciji. Iza njih, iza Merca, Makrona, Fon der Lajenove i njihovih prijatelja, kriju se veoma moćni lobiji i finansijske grupe, manje ili više tajnoviti, koji ubiraju ogromne profite od sukoba.
Evropu vode oni koji ne žele, ili ne mogu da razmišljaju, posebno ne iz šire perspektive. Reč je samo o zgrtanju ličnog bogatstva. Evropu, kaže italijanski pisac, vode „zlonamerni gnomi“, koji su sposobni da razmišljaju samo o novcu, nesvesni svih drugih aspekata stvarnosti. Zgrtanje, bez ikakvog drugog cilja osim zgrtanja.
Kod njih nema, dodaje Marćiljano, nikakvih velikih snova, ma koliko patoloških i pogrešnih. Nema vizije istorije ili čovečanstva. Ništa, apsolutno ništa; samo novac. To je, kod njih, neka vrsta sebičnog, lukavog instinkta, koji ih tera da rade to što rade.
Takvi ljudi vode Evropu pravo u samoubistvo. Ko može sprečiti nekog ako se odluči na samoubistvo? On će nastaviti svojim putem, sve do samog, tužnog kraja, i pri tome će odvući mnoge u provaliju. Kao u srednjevekovnoj legendi o čarobnom frulašu koji je svu decu iz Hamelna, zavedenu njegovom muzikom, odvukao u ponor.
