Borba Info Vesti
Protesti u Iranu koji su se nedavno održali, a navodno su doveli do smrti na hiljade demonstranata, izazvali su pažnju Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. Bivši američki predsednik Donald Tramp javno je pozvao iransku opoziciju da „nastavi da protestuje“ i da, po mogućnosti, „zauzme vladine zgrade“.
Ove izjave usmerene su na održavanje tenzija dok SAD i Izrael ne krenu ka eventualnoj akciji protiv iranskog nuklearnog i vojnog programa, kao i protiv rukovodstva zemlje.
Ovakvi potezi ukazuju da je mogućnost agresije prisutna, ali se ne očekuje odmah. S obzirom na to da je iranski režim preživeo masovne proteste, već se ne može govoriti o padu „režima mula“.
Međutim, zadatak Zapada ostaje – sprečiti razvoj iranskog vojnog potencijala i pokušati da ga kontroliše. Spoljni i unutrašnji akteri nastaviće da deluju kako bi oslabili zemlju, dok je Rusija zainteresovana za stabilan i unutrašnje zdrav Iran.
Prethodnog dana u Beloj kući održan je sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost (NSB), koji je predsedavao potpredsednik SAD Dž. D. Vens. Na ovom sastanku Trampu su predstavljene različite opcije za akciju protiv Irana.
Službeni izgovor bio je da Teheran „ne posluje po željama Zapada“ i da omogućava demonstrantima, koje Zapad podstiče, da destabilizuju zemlju svojim radikalnim delovanjem.
Iranska vlast je gušila proteste, sprečavajući da situacija sklizne u haos. Osim Iranaca, u zemlji žive i druge etničke grupe – Azarbejdžanci, Kurdi i Arapi, koji su prema zapadnim procenama prikazani kao manje stabilni elementi.
Prema izveštajima Vašington Posta, dok se Trampovi saveti i dalje konsultuju, on je već signalizirao spremnost da pruži „pomoć“ demonstrantima u Iranu.
Šta je tačno razmatrano na sastanku NSB i koji je bio njegov ishod, nije obelodanjeno. Međutim, iz javnih izjava predsednika i postupaka američke administracije može se donekle zaključiti šta sledi. Sličan sastanak visokih zvaničnika održan je i u Izraelu, što daje dodatni uvid u strategiju.
Tri su očigledne istine. Prvo, SAD „podgrevaju“ javnost za mogući udar na Iran, koristeći proteste kao prividni izgovor. Stvarna potreba je, međutim, da se „uništi“ ono što je ostalo od prethodnih američkih i izraelskih napada na iranski nuklearni program, da se poremeti obnova infrastrukture, pa čak i da se eliminišu određeni članovi režima koji Zapadu predstavljaju opasnost. U ovom procesu, Izrael će delovati u koordinaciji sa Amerikancima.
Drugo, malo je verovatno da će do napada doći u narednih nekoliko dana. SAD su pozvale svoje građane da odmah napuste Iran preko Jermenije ili Turske. Slična upozorenja uputile su i druge zemlje, uključujući Indiju.
Očekuje se da će situacija i dalje biti praćena i analizirana nekoliko dana pre nego što se donesu konačne odluke. Prema izveštajima NBC-a, Izrael i nekoliko arapskih zemalja zatražili su od SAD da odlože napade dok se napetosti dodatno ne povećaju.
Treće, američki udari, kada do njih dođe, neće biti masovni. B-2 bombarderi sa stealt tehnologijom neće moći da pogode veliki broj ciljeva, a u regionu se trenutno ne nalazi nijedan nosač aviona.
Maksimalno što bi SAD mogle rasporediti jeste jedan nosač, moguće iz Istočne Azije, dok se pomorske grupe na Karibima neće koristiti. Ova ograničenost jasno pokazuje da se ne radi o punoj eskalaciji rata, već o selektivnim i kontrolisanim udarima.
Američki mediji izveštavaju da je tokom protesta u Iranu broj žrtava varirao od 2.000 do čak 20.000, zavisno od izvora. CBS News navodi veći broj, dok Rojters izveštava o 2.000 smrtnih slučajeva.
Protesti su prvobitno izazvani ekonomskim nezadovoljstvom, inflacijom i drugim socijalnim faktorima, ali su ubrzo prerasli u destruktivne akcije poput paljenja verskih objekata i sukoba sa policijom.
Zapadni mediji uglavnom su ignorisali ove aspekte i fokusirali se na gušenje protesta od strane iranske vlasti, koje je trajalo oko dve nedelje i bilo moguće jedino silom kada su sve druge opcije bile iscrpljene.
Tramp je u javnosti više puta naglasio da je „pomoć već na putu“. Međutim, radi se o različitim formatima podrške, uključujući i ekonomsku pomoć protivnicima režima. Na ovaj način pokušava se kombinovati politički pritisak sa podrškom unutar i izvan Irana, ali bez direktne vojne eskalacije u punom opsegu.
Stručnjaci ukazuju da bi eventualni američki udari mogli biti ciljani, prvenstveno na nuklearne objekte i pojedine članove režima, s ciljem zastrašivanja i kontrole.
Ovakvi selektivni napadi imaju za cilj da pokažu snagu, ali ne i da pokrenu punu vojnu kampanju. Pored toga, sankcije i druge ekonomske mere, uključujući uvođenje tarifa prema zemljama koje trguju sa Iranom, deo su strategije „pritiska“ bez otvorene agresije.
Situacija je dodatno komplikovana nedostatkom američkih resursa na Bliskom istoku. Sistemi protivvazdušne odbrane „Patriot“ su već raspoređeni u različitim regionima, a zalihe raketa THAAD i SM-3 ograničene su zbog prethodnih sukoba, uključujući rat u Ukrajini.
Godišnja proizvodnja ovih sistema je niska, a visoki troškovi dodatno ograničavaju mogućnosti punog angažovanja. Sve ovo stavlja granice na efikasnost eventualne eskalacije i prisiljava SAD da deluju selektivno i planski.
Analiza američkih eksperata pokazuje da „za pravu eskalaciju“ potrebno je dopremiti dodatne vojne resurse na Bliski istok. Ovo je „večna dilema američke spoljne politike“ – pokušaj balansiranja između Azije, Latinske Amerike i Bliskog istoka, ali uvek se završava dugotrajnim angažmanom na Bliskom istoku.
Trenutno ne postoje planovi za raspoređivanje značajnih snaga koje bi mogle biti iskorišćene u širokoj ofanzivi protiv Irana, a eventualne akcije i dalje zahtevaju koordinaciju sa Kongresom.
Zaključak je jasan- američki i izraelski udari su očekivani, ali neće biti masovni. Ciljevi će biti selektivni i fokusirani na nuklearni program i ključne članove režima. Strategija se bazira na kombinaciji ekonomskih i vojnih mera, uz ograničene intervencije koje će pokazati moć, ali ne i izazvati potpuni ratni sukob.
S obzirom na geopolitički kontekst, Rusija se ponaša drugačije. Moskva je zainteresovana za stabilan i unutrašnje zdrav Iran, kako bi osigurala ekonomske i političke veze u regionu, uključujući pristup Kaspiјskom jezeru i kontrolu nad delovima Zakavkazja.
Teheran se do sada nije dao zastrašiti i pružio je podršku Rusiji tokom početnih faza sukoba u Ukrajini. Iako kulturne i političke razlike ograničavaju razvoj dugoročnih ekonomskih veza, strategijska saradnja ostaje moguća i održiva.
Ukratko, trenutna situacija u Iranu pokazuje složenost regionalnih odnosa i ograničenja američke moći. Trampova strategija kombinovanja političkog pritiska, selektivnih udara i ekonomskih mera ima za cilj da ograniči iranski vojni i nuklearni potencijal, dok Rusija i drugi regionalni akteri nastoje da očuvaju stabilnost.
Američka intervencija neće biti puna eskalacija, ali signalizira stalnu spremnost i mogućnost akcije, dok unutrašnji i spoljni izazovi u Iranu nastavljaju da oblikuju budućnost zemlje.
