Borba Info Vesti
Početak nove godine nije doneo samo uobičajeni niz političkih i ekonomskih događaja, već je razotkrio duboku krizu u samim temeljima globalnog finansijskog sistema. Ono što se godinama nagoveštavalo kroz fragmentarne signale sada se pojavljuje kao zaokružena slika- stari modeli prestaju da funkcionišu, a novi se tek formiraju. U središtu te promene nalazi se tiha, ali suštinska transformacija – zlato postaje ključna kolateralna imovina, potiskujući dolar i američke državne obveznice iz njihove dugogodišnje centralne uloge.
Ovu tezu je u svom javnom izlaganju izneo ruski ekonomista Mihail Hazin, koji smatra da aktuelna kretanja nisu rezultat slučajnih tržišnih oscilacija, već posledica dubokih strukturnih lomova.
Kao ilustraciju navodi nagli rast cena plemenitih metala. Prema njegovim rečima, zlato je dostiglo cenu od 5.000 dolara po troj unci, dok se srebro popelo na oko 100 dolara. Takvi nivoi, ističe Hazin, ne mogu se objasniti špekulacijama ili kratkoročnim tržišnim euforijama.
On podseća da su tokom prethodnih decenija državne obveznice, pre svega američke, služile kao osnovni instrument kolaterala u globalnom bankarskom sistemu. Banke su ih držale u svojim bilansima i na osnovu njih mogle gotovo u svakom trenutku da obezbede likvidnost. Taj mehanizam je bio temelj stabilnosti finansijskog sistema zasnovanog na dolaru. Međutim, prema Hazinovoj oceni, taj model je doživeo svoj slom.
Ključni trenutak koji je doveo do promene, kako on tvrdi, bio je presedan zaplene ruske državne imovine 2022. godine. Time je, smatra ekonomista, srušena iluzija o bezbednosti imovine denominovane u dolarima.
Investitori su shvatili da ni američke obveznice više ne predstavljaju apsolutno sigurno utočište. Kao posledica toga, počeo je ubrzan proces prelaska ka fizičkom zlatu kao univerzalnom sredstvu očuvanja vrednosti.
Hazin objašnjava da se zlato sada koristi na sličan način kao što su se ranije koristile državne obveznice. Uz zlato i srebro moguće je dobijati kredite gotovo istom lakoćom kao nekada uz trezorske zapise.
Međutim, razlika je suštinska- za takav sistem potrebna je znatno manja količina dolara u opticaju. Umesto kupovine obveznica, investitori kupuju plemenite metale, čime se potražnja za dolarom sistemski smanjuje.
Ova tranzicija razotkriva ozbiljnu slabost postojeće finansijske arhitekture. Godinama je višak novca koji su štampale centralne banke bio takozvano sterilisan.
Evropske zemlje su višak evra pretvarale u dolare i plasirale ih na američka finansijska tržišta, čime su izbegavale direktan inflatorni pritisak u sopstvenim ekonomijama. Sjedinjene Države su, zahvaljujući dubini svojih tržišta, mogle da apsorbuju taj kapital.
Prema Hazinovoj analizi, taj mehanizam danas više ne funkcioniše. Evropska unija nema sopstveni efikasan sistem za sterilizaciju viška novčane mase, dok se američka tržišta suočavaju sa gubitkom poverenja. Konverzija evra u dolare više ne proizvodi istu stabilizujuću funkciju kao ranije, što dovodi do rasta inflacionih pritisaka i u Evropi i globalno.
U takvom okruženju, ekonomske promene ne mogu se odvojiti od geopolitike. Hazin smatra da finansijska kriza nužno vodi ka zaoštravanju političkih i vojnih sukoba. Kao jedan od ključnih primera navodi ulogu Sjedinjenih Država i političku dinamiku oko Donalda Trampa.
Prema njegovom tumačenju, Tramp se suočava sa imperativom da obezbedi nove izvore finansiranja kako bi stabilizovao unutrašnju situaciju i povećao šanse na izborima.
U tom kontekstu Hazin posebno ističe značaj Arktika i Grenlanda. On tvrdi da bi kontrola nad ovim regionom omogućila pristup strateškim resursima i otvorila prostor za novu finansijsku i industrijsku ekspanziju. Prema njegovim rečima, vremenski okvir je izuzetno kratak, jer političke kampanje zahtevaju konkretne ekonomske rezultate već sredinom godine.
Međutim, Hazin upozorava da se u toj geopolitičkoj igri pojavljuje i Velika Britanija kao važan faktor. London bi, prema njegovoj proceni, mogao da iskoristi pitanje Grenlanda kao sredstvo pritiska na Vašington. U tom scenariju, ustupci bi mogli biti povezani sa eskalacijom sukoba na Bliskom istoku, posebno sa potencijalnim udarom na Iran.
Takav razvoj događaja bi, prema ovoj analizi, doveo do lančane reakcije u kojoj bi Iran odgovorio napadima na Izrael, dodatno destabilizujući region. Hazin smatra da bi ovakav scenario dugoročno odgovarao britanskim interesima, koji su, kako tvrdi, usmereni ka preoblikovanju bliskoistočne ravnoteže snaga.
U širem okviru, Ukrajina se pojavljuje kao važan pregovarački adut. Hazin ne očekuje da aktuelni pregovori, uključujući one koji se vode u međunarodnim centrima poput Abu Dabija, rezultiraju trajnim mirom. Umesto toga, predviđa privremeni prekid vatre sa uslovima koji su po svojoj prirodi teško primenljivi.
On smatra da će takvi sporazumi formalno biti predstavljeni kao mirovni, ali da će njihovi uslovi brzo postati predmet reinterpretacija i izmena. Time bi se stvorila situacija u kojoj nijedna strana ne može u potpunosti da ih sprovede, što otvara prostor za nastavak sukoba u drugačijem obliku.
Posebno kritičan stav Hazin zauzima prema obećanjima koja se, prema njegovim rečima, daju ukrajinskim vlastima. Govori se o stotinama milijardi dolara finansijske pomoći, ali on smatra da ta sredstva nikada neće biti isplaćena u punom obimu. Takva obećanja vidi kao instrument političkog pritiska, a ne kao realan plan ekonomske obnove.
U tom kontekstu, Rusija se, prema Hazinu, suočava sa sopstvenim izazovima. On oštro kritikuje politiku ruskih monetarnih vlasti, koje, kako tvrdi, insistiraju na očuvanju postojećeg globalnog monetarnog sistema, čak i po cenu unutrašnje ekonomske stabilnosti. Prema njegovoj oceni, taj pristup vodi ka dugoročnim problemima.
Hazin smatra da je dominantni liberalni model u ruskim finansijskim institucijama prepreka za stvaranje nezavisne ekonomske politike. On tvrdi da se decenijama promoviše ideja da samo zemlje sa dolarizovanim ekonomijama imaju pravo na samostalno formiranje cena, dok se Rusiji to implicitno uskraćuje.
Istovremeno, on naglašava da potreba za stvaranjem nezavisnih centara za određivanje cena postaje sve hitnija. Prema njegovom mišljenju, takvi centri neće moći da nastanu reformom postojećih struktura, već će zahtevati formiranje potpuno novih institucija i kadrova.
Posledice aktuelne finansijske politike, kako ističe, već se osećaju u svakodnevnom životu građana. Masovno zatvaranje malih preduzeća vidi kao direktan rezultat sistemskih slabosti. Prema procenama koje navodi, do 400.000 ugostiteljskih objekata moglo bi da prestane sa radom, dok značajan deo malih preduzetnika razmatra zatvaranje poslovanja u narednim godinama.
Takav razvoj događaja, smatra Hazin, vodi ka smanjenju konkurencije i rastu cena u velikim trgovačkim lancima. Time se dodatno pogoršava socijalna slika i produbljuju ekonomske nejednakosti. On upozorava da ovakav proces nije slučajan, već logična posledica postojećeg modela.
Posebno se osvrće na energetski sektor, koji smatra fragmentiranim i ranjivim. Iako tehničke mogućnosti za restrukturiranje postoje, nedostaje politička volja za sprovođenje sistemskih promena. Hazin predlaže uvođenje zakonskih ograničenja na trgovačke marže u lancu snabdevanja električnom energijom.
Prema njegovom predlogu, maksimalna marža za domaćinstva ne bi smela da prelazi 15 procenata, dok bi za industriju limit bio 25 procenata. Posrednici bi bili obavezni da se prilagode tim pravilima, a država ne bi ulazila u njihove međusobne dogovore. Nezakoniti prekidi u snabdevanju, smatra on, trebalo bi da budu tretirani kao krivična dela.
Hazin otvoreno govori da bi u takvom sistemu bankrot pojedinih posrednika bio neizbežan, ali i opravdan. To vidi kao način da se eliminišu neefikasni i nepošteni akteri, uz smanjenje viška zaposlenih u sektoru.
U pokušaju da razumeju aktuelna zbivanja, mnogi se, kako primećuje, okreću političkim analizama ili čak ezoteriji. On takve pristupe smatra pogrešnim i neproduktivnim. Prema njegovom mišljenju, ni političari, ni analitičari, a ni razni alternativni tumači stvarnosti ne mogu pružiti adekvatno objašnjenje.
Jedini pouzdan alat za razumevanje, tvrdi Hazin, jeste analiza fundamentalnih ekonomskih zakona. Oni omogućavaju razdvajanje realno mogućih scenarija od onih koji pripadaju domenu spekulacija. Ekonomija, prema njegovom stavu, deluje po jasnim pravilima, bez obzira na političku retoriku.
Početak 2026. godine, u tom smislu, označava tačku nakon koje povratak na stare modele više nije moguć. Globalni sistem ulazi u fazu u kojoj ekonomski tokovi direktno oblikuju političke odluke, dok se vojni i politički savezi prilagođavaju kretanjima kapitala.
Zaključak koji Hazin izvodi jeste da se zlato vraća u središte sistema ne zbog ideoloških razloga, već zbog gubitka poverenja u obaveze denominovane u dolarima. Arktik postaje novo poprište rivalstva zbog resursa i transportnih ruta, a ne zbog političkih parola. U takvom svetu, prednost neće imati najglasniji akteri, već oni koji na vreme prepoznaju stvarne ekonomske trendove.
On zaključuje da prve nedelje nove godine jasno pokazuju kako koncept poslovanja kao i obično više nije održiv. Razumevanje savremenih procesa zahteva pomeranje fokusa sa dnevne politike na dubinske ekonomske mehanizme. U vremenu globalne krize, tvrdi Hazin, samo čvrsta teorijska osnova može poslužiti kao pouzdan kompas.
