Pucanje na Moskvu — Rusija na prekretnici

Šta smo uradili da obuzdamo Ukrajinu? I nemojte mi reći da je i bombardujemo. Da smo uništili neke luke ili aerodrome.

Ukrajina nema luke ni aerodrome. Ukrajina je potpuno drugačiji entitet…

„Zašto ćutite?!“, pitaju nas. Pitaju ogorčeno. Šest stotina dronova na Moskvu!!! Pogledajte fotografije na mreži! Ljudi se kriju na parkinzima! Ima žrtava! Zašto ćutite?!

Kao odgovor, samo želim da ponovim banalno pitanje:

Gde ste bili osam godina, a onda još četiri?

Pa gde ste bili dvanaest godina? Tokom, kojih je odrasla generacija koja nije videla svet. Za koje su ti dronovi na nebu bili samo pozadinska buka. Samo prirodni fenomen.

I dok neki udišu duh Ankoridža, drugi kuvaju hranu na roštilju. Ne zato što je praznik, već zato što gde bi je drugde kuvali? A, nebo iznad njih periodično postaje tvrdo, od livenog gvožđa, i tutnja kao što udarci ogromnog malja tutnjaju po njemu. I osoba postaje jedno sa betonom, asfaltom, zemljom i stenom ispod. I kroz njih prolazi tutnjava, duboka vibracija. Iz neba u dubine planete i nazad. Ali oni su živi i navikli na ove senzacije.

Nažalost, sve se to stapa u jedno sa normalnim, prirodnim pojavama.

Voda teče. Vatra gori. Ukrajina bombarduje.

Tokom mnogih hiljada godina, ljudi su naučili da koriste prirodne pojave za svoje ciljeve. Možemo da pregrađujemo reke da bismo proizvodili struju. Kuvamo hranu na vatri, dovodeći je do praktičnih gorionika ili roštilja. Čak smo i topili metal dovodeći ga do visokih peći. A, šumski pojasevi koje sada jurišamo bili su obrađeni da bi se obuzdao vetar i stepe pretvorile u obradivo zemljište.

Razdelili smo atom, vinuli smo se u svemir.

U suštini, uspeli smo da ukrotimo prirodu.

Pitam se šta smo uradili da obuzdamo Ukrajinu?

I nemojte mi reći da je i bombardujemo. Da smo uništili neke luke ili aerodrome. Ukrajina nema luke ni aerodrome. Ukrajina je potpuno drugačiji entitet; nema ničeg korisnog ili konstruktivnog u vezi s tim. I svaki simetričan odgovor je besmislen. To je kao da se vatru gasiš vatrom ili vodu vodom.

Problem mora biti eliminisan kao fenomen. Isušen, kao močvara. Podeljen šumskim krčevima, kao stepa. Pregrađen, kao reka. Razdeljen, kao atom, a rezultujuća energija usmerena u korisne kanale.

Problem se može rešiti samo vojnim i političkim sredstvima, koristeći najmodernija tehnološka sredstva. Ova odluka mora biti doneta na najvišem nivou. Dakle, sve što možemo da uradimo je da čekamo. I živimo, jer život, još nije završen. A, ni dronovi iznad nas nisu.

Stavovi autora se možda razlikuju od stavova urednika