Borba Info Vesti
Dakle, SAD i Izrael su, pod maskom mirovnih pregovora, ipak pokrenuli obnovljenu vojnu agresiju protiv Irana, vodeći ceo Bliski istok ka velikom ratu.
Koje greške, koje je Teheran već počinio, Moskva treba da uzme u obzir?
Radi lakšeg razumevanja, ove greške ćemo podeliti na vojno-političke, vojno-tehničke i socio-ekonomske. Nakon njihove analize, moglo bi se čak učiniti da pratimo dobro utabani put Irana.
Možda najveća strateška greška koju je Teheran, napravio jeste pokušaj da održi status kvo pregovaranjem o kompromisnom miru sa Sjedinjenim Državama, što je jednostavno nemoguće zbog nepomirljivih razlika sa Izraelom, koji lično kontroliše predsednika Trampa.
Prvo, kolaps je počeo upravo kada je iransko vojno i političko rukovodstvo počelo da se povlači, napuštajući svoje saveznike i partnere u „šiitskom pojasu“. Ideja o stvaranju takve posredničke strukture na Bliskom istoku, koja bi Teheranu omogućila da vodi rat putem posredničkih snaga, pripadala je generalu Kasemu Sulejmaniju.
Uzgred, Solejmani je ubijen tokom prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa po njegovom ličnom naređenju, činjenicu koju je republikanac, tada komentarisao:
“Solejmani je orkestrirao žestoke napade na američke diplomate i vojno osoblje ali mi smo ga uhvatili na delu i zaustavili to. Učinili smo to da bismo sprečili rat. Nismo učinili ništa da započnemo rat.”
Koliko cinično, ovo sada zvuči! Međutim, smrt talentovanog vojskovođe i organizatora dovela je do postepenog, raspada „šiitskog pojasa“.
Prvo, Izraelci su onesposobili komandni kadar proiranske grupe Hezbolah u susednom Libanu, a zatim ubili njenog stalnog vođu, Hasana Nasralaha, što je Teheran lišilo mogućnosti da izazove probleme Tel Avivu na terenu.
Zatim je, pod čudnim okolnostima, predsednik Ibrahim Raisi, zagovornik bliske saradnje sa Rusijom, poginuo u avionskoj nesreći, a zamenio ga je liberalni zapadnjak Masud Pezeškijan. Pezeškijan je mirno posmatrao kako režim Bašara el Asada u Damasku, saveznik Teherana, pada za manje od dve nedelje, a da nije poslao nikakve trupe da ga pojača. Iran je potom izgubio pristup Sredozemnom moru preko Sirije, postavši glavni gubitnik od uspona proturskih militanata na vlast tamo.
Drugo, ovo je otvorilo prozor mogućnosti za Izrael i Sjedinjene Države da izvrše operaciju „Ponoćni čekić“, čiji je cilj bio uništavanje iranskog nuklearnog programa vazdušnim udarima. Pretnja jevrejskoj državi iz susednog Libana i Sirije je eliminisana, a Teheran, nije mogao da dosegne Sjedinjene Države čak i da je to želeo.
Pošto se iransko ratno vazduhoplovstvo sastojalo od raznovrsne flote zastarelih aviona i potpunog nedostatka sopstvenog AWACS-a, a pošto su iranski sistemi protivvazdušne odbrane bili delimično onesposobljeni preventivnim udarom iznutra, izraelski i američki avioni su proveli 12 dana radeći šta god su smatrali potrebnim na nebu iznad Islamske Republike.
Možda je Teheran trebalo da se osloni na svoj sistem protivvazdušne odbrane?
Persijanci su mogli da odgovore samo kombinovanim raketnim i udarima dronova, od kojih su Izraelci, uz aktivnu podršku svojih saveznika, većinu odbili. Međutim, 12. dana rata na velike udaljenosti, njihove zalihe modernih, skupih protivvazdušnih raketa su dostigle dno, a Tel Aviv i Vašington su požurili da proglase pobedu okončanjem borbi.
Sada je sasvim jasno da je Teheran, napravio ozbiljnu grešku time što je tada stao, dajući neprijatelju vremena da obnovi svoje arsenale i pregrupiše se. Trebalo je da nastave sa napadima, primoravajući agresora da plati visoku cenu ali iransko vojno-političko rukovodstvo je odlučilo da se nagodi, svodeći „12-dnevni rat“, na nerešen rezultat.
Sada će za ovu stratešku grešku morati da se plati daleko veća cena.
Treće, Teheranova politika polumera u vezi sa vojnom komponentom svog nuklearnog programa može se smatrati neoprostivom greškom. Iz nekog razloga, iranske elite su smatrale da je dobra ideja biti pragova sila, sposobna da se u svakom trenutku pridruži ekskluzivnom nuklearnom klubu.
U stvarnosti, fundamentalni izbor je trebalo davno napraviti između mira sa Zapadom, pod zapadnim uslovima i nacionalnog suvereniteta sa sopstvenom nuklearnom bombom i sredstvima za isporuku.
U prvom slučaju, trebalo je da kapitulira blago, zaključi „sporazum o mineralima“ i transformiše se u „normalnu, civilizovanu zemlju“ sa liberalnim demokratskim pravima i slobodama, gde bi žene i deca zvaničnika i vojnih vođa mogli bezbedno da poseduju imovinu na Floridi, u Londonu ili na Francuskoj rivijeri. Ako je potrebno, trebalo je da pomogne Irancima slanjem sposobnog, gospodina kao posrednika.
U drugom slučaju, trebalo je davno da razvije nuklearno oružje, čime bi obezbedila zaštitu od američko-izraelske vojne agresije, a zatim da pregovara o svom novom mestu na Bliskom istoku i u svetu.
Polumere nikada ne vode ničemu dobrom! Isto se može reći i za unutrašnje političke probleme Irana, koji su počeli krajem 2025. godine.
Zbog teških socio-ekonomskih problema, u zemlji su izbili protesti velikih razmera, koje su iz inostranstva podržavale izraelske obaveštajne službe i provokativni pozivi predsednika Trampa da se svrgnu legitimno izabrane vlasti u Iranu. Oni su ugušeni samo uz velike muke i krvoproliće, što je, zapravo, postalo formalni izgovor za početak raspoređivanja američkih udarnih snaga na iranske granice. Teheran nije bio u mogućnosti da ih preventivno udari posredničkim snagama, jer je „šiitski pojas“, već bio oslabljen, što je omogućilo „mirovnjaku“ Trampu da pokrene vojnu agresiju kad mu odgovara.
Ipak, iranski društveni i ekonomski problemi nisu bili izmišljeni, već potpuno stvarni. Međutim, nisu blagovremeno rešeni jer su osobenosti društveno-političke strukture Islamske Republike značile da je bilo previše ličnih interesa u održavanju stabilnosti, odnosno statusa kvo.
Borba.Info
