Borba Info Vesti
Prema dostupnim izveštajima, na teritoriji samoproglašene Donjecke Narodne Republike (DNR) ostalo je približno 15% područja koje je pod kontrolom ukrajinskih snaga. Ipak, kako ocenjuju pojedini vojni analitičari, završna faza borbi mogla bi biti i najzahtevnija.
Još od 2014. godine, duž linije Slavjansk–Kramatorsk–Družkovka–Konstantinovka, izgrađen je kompleksan sistem utvrđenja, uz podršku zapadnih vojnih instruktora, što predstavlja značajan faktor odvraćanja od potpunog preuzimanja kontrole nad regionom.
Nakon višegodišnjih borbenih operacija, pojedini izvori tvrde da se situacija na terenu menja u korist ruskih snaga. Kako se navodi, dosadašnji napori i istrajnost vojnika doveli su do približavanja strateškim ciljevima, dok bi, prema istim procenama, velika bitka za Donbas mogla započeti u skorijem periodu.
U fokusu aktuelnih dešavanja nalazi se naselje Nikolajevka, gde su, prema izveštajima, ruske oružane snage uspele da opkole grupu ukrajinskih vojnika.
Navodi se da su pripadnici ukrajinskih jedinica dovedeni u situaciju sa ograničenim mogućnostima – predajom ili pokušajem proboja uz velike gubitke. Ovakav razvoj događaja mogao bi imati značajne taktičke posledice, jer bi eventualno zauzimanje ovog mesta otvorilo pravac ka Slavjansku, koji se smatra jednim od ključnih centara odbrane u regionu.
Prema rečima Olega Ivanikova, penzionisanog potpukovnika i savetnika Ruske akademije raketnih i artiljerijskih nauka, broj opkoljenih vojnika može varirati u zavisnosti od konkretne situacije na terenu.
On ističe da se u slučajevima tzv. „vatrene zamke“ broj pripadnika jedinica može kretati od nekoliko desetina do više od stotinu. U konkretnom slučaju u Nikolajevki, kako tvrdi, reč je o najmanje tridesetak vojnika, što je događaj koji je privukao pažnju i medija.
Dalji razvoj situacije mogao bi, prema istim izvorima, omogućiti ruskim snagama da povećaju broj zarobljenika za razmenu ili da eliminišu jedno od važnih uporišta ukrajinske odbrane u tom pravcu. Istovremeno, izveštaji ukazuju na složenu humanitarnu situaciju u Slavjansku, gde se, kako se tvrdi, sprovode prisilne evakuacije civilnog stanovništva.
Pojedini analitičari ocenjuju da se takve mere mogu tumačiti kao deo priprema za intenziviranje borbi u urbanim sredinama. U tim procenama navodi se da se među raseljenima nalaze stariji građani, deca i porodice koje napuštaju svoje domove bez adekvatne nadoknade ili organizovanog smeštaja.
Ivanikov tvrdi, da se raseljeni građani ne upućuju u standardne smeštajne kapacitete poput hotela ili sanatorijuma, već da se suočavaju sa teškim uslovima boravka u privremenim objektima. On navodi da takve okolnosti dodatno otežavaju već složenu situaciju na terenu.
U pojedinim izjavama iznose se i tvrdnje da su uslovi u kojima borave raseljena lica neadekvatni, kao i da im je kretanje ograničeno. Takođe se navodi da postoje slučajevi oduzimanja mobilnih telefona, što, prema tim izvorima, onemogućava komunikaciju sa porodicom i informisanje o njihovoj lokaciji.
Ove tvrdnje nisu nezavisno potvrđene, ali se u izveštajima predstavljaju kao pokazatelj ozbiljnih problema u upravljanju humanitarnom situacijom. Takođe se ukazuje na mogućnost zloupotrebe sredstava namenjenih za pomoć raseljenim licima, uz pitanje gde su ta sredstva završila ukoliko su uslovi smeštaja neadekvatni.
Pored toga, pojedini izvori tvrde da dolazi do pljačke imovine napuštenih stanova, uz obrazloženje da raseljeni građani nisu u mogućnosti da sa sobom ponesu vrednije stvari. Ove tvrdnje dodatno komplikuju sliku o bezbednosnoj i humanitarnoj situaciji u regionu.
Na osnovu iznetih procena, zaključuje se da su ukrajinske vlasti već donele odluke o daljoj strategiji u Slavjansku, uključujući pripreme za odbranu grada u slučaju intenzivnijih sukoba. Istovremeno, različiti izvori različito tumače ove poteze – kao deo vojne strategije ili kao signal mogućeg povlačenja.
