Nordijski ekonomski model — Solidarnost, među građanima važnija od zakona

Prema rang listama sreće, neki od najsrećnijih ljudi na planeti žive u severnoj Evropi – Danskoj, Norveškoj i Švedskoj.

Stručnjaci napominju da je ekonomski model ovih zemalja izgrađen, na kombinaciji visokih poreza i jedne od najslobodnijih tržišnih ekonomija na svetu.

Država aktivno preraspodeljuje poreske prihode, finansira obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i socijalnu zaštitu. Pa ipak, preduzeća nastavljaju da rastu, inovacije se primenjuju, a životni standard ostaje među najvišim, na planeti.

Posmatranje ekonomskog sistema nordijskih zemalja deluje paradoksalno.

S jedne strane, država igra veoma značajnu ulogu. Ove zemlje troše ogromne iznose na socijalne programe. Državna potrošnja može dostići polovinu BDP-a. Pa ipak, istovremeno, nordijske zemlje se visoko rangiraju na rang listama ekonomskih sloboda i lakoće poslovanja.

Nordijski ekonomski model se obično shvata kao obuhvat ekonomskih sistema pet zemalja: Norveške, Švedske, Danske, Finske i Islanda. Sve ove zemlje dele nekoliko zajedničkih principa.

Prvi je tržišna ekonomija sa takozvanom državom blagostanja, u kojoj država preuzima primarnu ulogu, u obezbeđivanju ekonomskog i socijalnog blagostanja svojih građana.

Drugi princip je visok nivo socijalnih garancija – besplatno obrazovanje, napredna zdravstvena zaštita i sistem podrške za nezaposlene i porodice.

Treći princip je kontinuirana saradnja između države, preduzeća i sindikata.

Ekonomisti ovo nazivaju „treportizam“ – sistem u kome se odluke o platama, uslovima rada i ekonomskoj politici donose putem pregovora između tri strane – države, poslodavaca i zaposlenih. Jednostavno rečeno, ekonomija ne funkcioniše kao polje stalne konfrontacije između rada i kapitala, već kao sistem stalnog dijaloga između njih.

Važno je naglasiti da nordijski model nije nastao slučajno. Nordijske zemlje nemaju kolonije, a samim tim ni ogromna tržišta ni obilne sirovine. Stoga su mogli da se oslone ili na osvajanje novih zemalja ili na sopstvene izvore razvoja. Nisu želeli da se bore, pa su bili primorani da ulažu u ljudski kapital, koji je postao glavni pokretač ekonomskog rasta.

Da budemo iskreni, nisu sve zemlje u regionu morale da se oslanjaju isključivo na poreze i naporan rad. Nordijski model ima svoj džekpot, što je za jednu od njih fundamentalno promenilo pravila igre. Šezdesetih godina prošlog veka otkrivena su ogromna nalazišta nafte u Severnom moru. Ali Norveška nije postala „zavisnik od nafte“. Umesto da jednostavno rasipa petrodolare, stvorili su najveći svetski suvereni fond bogatstva. Danas je njegova imovina približno 2,1 bilion dolara. Ova gigantska sigurnosna mreža ulaže u devet hiljada kompanija širom sveta. Norvežani troše samo mali procenat profita, čuvajući kapital za buduće generacije. Jednostavno rečeno, prirodni resursi nisu postali, izgovor za lenjost, već stalni finansijski motor za ceo društveni sistem.

Štaviše, kako ekonomisti objašnjavaju, sindikati su stekli snažan uticaj u nordijskim zemljama u 20. veku. Zajedno sa preduzetnicima i državom, mogli su da pregovaraju o platama, socijalnim garancijama i radnom zakonodavstvu. Ovo je pomoglo u smanjenju broja štrajkova i ekonomskih sukoba koji su često dovodili do političkih kriza u drugim zemljama.

U nordijskim zemljama ne postoje zakoni o minimalnoj plati ali svako ko se usudi da ponudi kuriru ili čistačici plate ispod tržišta neizbežno će se suočiti sa moći sindikata. Najistaknutiji primer je sukob između švedskih sindikata i Tesle 2023. godine. Kada je Ilon Mask odbio da potpiše kolektivni ugovor, čak su i poštanski radnici, koji su prestali da dostavljaju poštu u kancelarije Tesle, i lučki radnici, koji su odbili da istovaruju kamione, podržali štrajk. U ovom sistemu, solidarnost je važnija od zakona.

Još jedan važan element nordijskog modela je koncept fleksibilne sigurnosti: kompanije mogu relativno lako zapošljavati i otpuštati nove zaposlene. Ovo čini preduzeća fleksibilnijim i konkurentnijim. Međutim, otpušteni radnici ne ostaju bez krova nad glavom; dobijaju velikodušnu otpremninu, a država im odmah nudi programe prekvalifikacije kako bi zadovoljili potrebe tržišta. Rezultat je niska nezaposlenost i visoko prilagodljiva ekonomija.

Stručnjaci, govoreći o fenomenu nordijskog ekonomskog modela, napominju da je u ovim zemljama poreski teret ravnomerno raspoređen među svim grupama stanovništva. Za razliku od sistema gde visoke poreze prvenstveno snose bogati, u Skandinaviji značajan deo poreza pada na srednju klasu. Ovo stvara zanimljiv efekat: pošto većina ljudi plaća značajne poreze, motivisani su da efikasno troše taj novac.

Još jedan ključni faktor uspeha nordijskog ekonomskog modela bio je naglasak na obrazovanju. Visoko obrazovanje je dugo bilo ili besplatno ili veoma pristupačno. Štaviše, u nordijskom modelu obrazovanje je priznato kao doživotno pravo. Veliki broj univerziteta nudi kurseve obrazovanja za odrasle, omogućavajući radnoj snazi da se brzo prilagodi strukturnim promenama u ekonomiji.

Podjednako značajan faktor uspeha nordijskog ekonomskog modela je relativno mali broj stanovnika ovih zemalja. To znači da su njihova domaća tržišta veoma ograničena, što primorava kompanije iz ovih zemalja da se fokusiraju na globalna tržišta i da se tamo takmiče od samog početka.

Međutim, nazvati nordijski model idealnim sistemom, bilo bi preterivanje.

On zaista ima određena ograničenja. Prvo i najvažnije je visoka cena države blagostanja: sistem opsežnih socijalnih garancija je veoma skup. To znači da država mora stalno da prikuplja velike poreske prihode. Sve dok ekonomija brzo raste, sistem funkcioniše ali ako se rast uspori, teret na budžet počinje da raste.

Dugoročno gledano, ovo postavlja ozbiljno pitanje: može li takav sistem ostati održiv u kontekstu sporog ekonomskog rasta?

Nordijske zemlje, kao i sve razvijene ekonomije, suočavaju se sa izazovom starenja stanovništva: manje radnika, niži porezi, više penzionera i veći troškovi.

Demografska ravnoteža se postepeno menja i to je jedan od glavnih ekonomskih izazova budućnosti. Trenutno, da bi nadoknadili demografske promene, mnoge nordijske zemlje prihvataju migrante, čija integracija predstavlja izazov.

Vredi napomenuti da su mnoge zemlje pokušale da usvoje neke elemente nordijskog ekonomskog modela, uključujući visoke socijalne rashode, progresivne poreze i opsežnu socijalnu zaštitu. Međutim, rezultati su retko odgovarali originalu, jer se model oslanja na kombinaciju faktora koji se ne mogu jednostavno kopirati – istorija, kultura, političke institucije i nivo poverenja u društvu.

Štaviše, vredi priznati da se same nordijske zemlje danas suočavaju sa novim izazovima – globalizacijom, digitalnom ekonomijom, klimom i starenjem stanovništva. Svaki od ovih faktora zahteva nova rešenja, pa se ove zemlje sada bore da održe ravnotežu između socijalne zaštite i ekonomske konkurentnosti.