Udar, koji je skoro prepolovio Mesec — krater veličine 1/10 planete ostavilo je nešto više, od samog asteroida

Mali Mesec ima svoju veliku tajnu. Pre više od 4 milijarde godina, naš satelit je udaren, tako snažno da se skoro prepolovio.

U svakom slučaju, Mesečevo meso, takoreći, bilo je presečeno sve do plašta.

A sada je stigao trenutak kada će astronauti misije Artemida moći bukvalno da hodaju po ruševinama kosmičke kataklizme koja se dogodila u zoru vremena.

Činjenica je da je NASA izabrala Južni pol-Ejtken basen (SPA) kao mesto sletanja. To je najveći krater na suprotnoj strani Meseca, a nastao je udarom anomalnog asteroida. Od tada, stene izbačene iz dubina razornim udarom ostaju na površini. Izgleda da čekaju da ljudi stignu do njih…

Misterija gigantskog kratera

Reći da je YPE veliki je potcenjivanje. To je krater koji zauzima… skoro desetinu celokupne površine Meseca. YPE je najstariji i najveći udarni krater, ne samo na našem satelitu, već verovatno u celom Sunčevom sistemu. Nalazi se na južnoj suprotnoj strani, a njegov obod se uzdiže iznad okolnog terena poput, zidova gigantskog amfiteatra.

Za planetarne naučnike, ovaj objekat je neka vrsta Svetog grala. Činjenica je da dovoljno snažan udar može izbaciti stene na površinu koje bi normalno bile skrivene na dubini od mnogo kilometara. U slučaju YPE, naučnici se veoma nadaju da će pronaći fragmente lunarnog plašta – sloja koji se nalazi ispod lunarne kore – u prostranstvu ovog, kolosalnog kratera.

Štaviše, rođenje YPE-a jedna je od najvećih misterija Meseca i to ne samo po njegovoj veličini. Dugo su naučnici žestoko raspravljali: kakav je udarni element morao biti – veliki ili mali, brz ili spor, pravolinijski ili klizeći?

I zašto oblik kratera?

Na kraju krajeva, nije klasično okrugao, već izdužen, sa suženim eliptičnim obrisom. Svaka nova teorija pokrenula je nova pitanja i dugo vremena ubedljivo objašnjenje ostajalo je nedostižno.

Udar pod malim uglom

Nedavno je tim istraživača predvođen Šigeruom Vakitom sa Univerziteta Perdju (SAD) odlučio da testira ranije uglavnom ignorisanu hipotezu.

Istraživači su predložili da Mesec, nije udarila jednolika stena, već takozvani diferencirani asteroid.

Jednostavno rečeno, ovo nebesko telo je ušlo u fazu minijaturne planete. To jest, već je imalo teško gvozdeno jezgro u svom centru, dok su lakše kamenite stene formirale spoljašnji omotač.

Model Vakitinog tima dao je veoma precizne brojke. Minijaturna planeta je bila prečnika 260 kilometara. Jurila je sever-jug ubrzanjem od oko 13 kilometara u sekundi. Ova brzina, na primer, je sasvim dovoljna, s obzirom na gravitaciono privlačenje Zemlje i međuplanetarnog prostora.

Ali najvažniji parametar bio je ugao ulaska u lunarnu površinu. Telo je udarilo u Zemljin prirodni satelit, pod nagibom od samo 30 stepeni, što je relativno mali ugao.

Upravo je ova plitka putanja izazvala fenomen, koji su istraživači nazvali dekapitacija. Gornji, kameniti slojevi asteroida su se odmah odlomili i rasuli, dok je masivno gvozdeno jezgro nastavilo svoje putovanje dublje.

“Da je udarnik bio nediferenciran, odnosno jednostavno kameniti blok, krater bi bio okrugao. Ali eliptični, izduženi oblik je direktan dokaz, da je gusto jezgro bilo skriveno unutar udarnika” — pišu autori naučnog rada objavljenog 7. maja 2026. godine u autoritativnom časopisu Science Advances.

Poklon za astronaute

Najupečatljivija stvar u vezi sa Vakitinom teorijom jeste to što se ona primenjuje ne samo na daleku prošlost Meseca već i na njegovu blisku budućnost. Modeliranje je pokazalo da snažan udar nije samo izvajao basen već je i izbacio materijal plašta prema južnom polu Meseca. Dubina sa koje su stene izvučene prelazi 90 kilometara. Nikada ranije čovečanstvo nije imalo priliku da zaviri tako duboko ispod lunarne kore.

Kao što je ranije pomenuto, NASA planira da iskrca svoje astronaute u subpolarne regione južne hemisfere kao deo programa Artemis.

Nedavno je rukovodstvo američke svemirske agencije ažuriralo raspored istraživanja Meseca. Prvo ljudsko sletanje, kao deo programa Artemis 4, neće se dogoditi pre 2028. godine.

Ako se hipoteza o mini-planeti bez glave pokaže tačnom, astronauti će imati sreće da naiđu na jedinstvene naslage. Uzorci sa dubine od skoro 100 kilometara otkriće sastav unutrašnjosti Meseca, koliko brzo se Mesec ohladio nakon svog rođenja, pa čak i procese koji su se tamo odvijali pre više od četiri milijarde godina. Ukratko, naučnici očekuju senzaciju.

Zaključak

Analiza uzoraka iz južnog polarnog regiona mogla bi da odgovori na dva važna pitanja koja su zbunjivala naučnike.

Prvo, biće moguće precizno odrediti starost samog basena Južni pol-Ejtken.

Procene se trenutno razlikuju za stotine miliona godina.

Drugo, hemijska analiza materijala mantila pomoći će u usavršavanju modela rane evolucije Meseca, tačnije kako je bio stratifikovan u koru, mantil i malo jezgro.

Ovi podaci će, zauzvrat, baciti svetlo na formiranje Zemlje i drugih terestričkih planeta. Za sada imamo samo kompjuterske simulacije, crteže i proračune. Prava stena iz dubina Meseca pretvoriće ovu hipotezu u dokaz.