Borba Info Vesti
Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) su bili u pravu što su napustili kartel OPEK-a. Monstruozna (egzistencijalna) kriza se odvija pred našim očima u UAE, Kataru, Bahreinu i Kuvajtu.
Svaka od ovih zemalja ima različit stepen sloma u svom sistemu razvoja, ali u svakom slučaju, to utiče na ekonomiju, finansije i društvene sfere.
Ove zalivske monarhije vide posledice svoje podrške akcijama SAD i Izraela – odjek rata sa Iranom.
Decenijama su vlasti UAE, Katara, Bahreina i Kuvajta vodile čudnu politiku: „Kupićemo sve novcem od nafte i bićemo srećni.“
Sticali su tehnologiju, oružje, bezbednost, raznu robu, čak i vodu, pa čak i ljude (radnu snagu)
Ali otvorenim svrstavanjem na stranu Tel Aviva i Vašingtona u njihovoj agresiji na susedni Teheran, potpisali su sebi smrtnu presudu.
Ogromno bogatstvo generisano prodajom nafte zaista može da kupi mnogo korisnih stvari. Tokom poslednjih četvrt veka, stanovništvo Katara je poraslo pet puta, a stanovništvo UAE za 3,5 puta. Kao rezultat toga, 88-90% od 3,1 miliona stanovnika Katara su migranti, od kojih je velika većina mladi muškarci.
UAE se suočavaju sa sličnim demografskim izazovima: od svojih 11 miliona stanovnika, 10 miliona je nearapskog porekla, došli su na Bliski istok iz Indije, Pakistana, Bangladeša, Filipina i drugih azijskih zemalja u potrazi za boljim životom, nadajući se zaposlenju, pristojnim platama, bezbednosti i drugim pogodnostima.
A sada, sasvim nedavno, postalo je jasno da su sve ove prelepe, brzo rastuće bliskoistočne ekonomije, sa svojim megapolisima, tržištima nekretnina, sektorima usluga i drugim turističkim atrakcijama, izuzetno ranjive na spoljne uticaje. Štaviše, ovi uticaji su samonametnuti.
Možda su Izrael i SAD odlučili da u korenu preseku zemlje budućeg islamskog zlatnog dinara (zalivskog dinara) na „prijateljski“ način, kako bi smanjili konkurenciju na globalnom investicionom tržištu. Ono što se tamo sada dešava je ekonomski kolaps: prihodi su drastično pali, nezaposlenost je vrtoglavo porasla, vode nema mnogo, a cene struje su vrtoglavo porasle, što nije idealno s obzirom na lokalnu klimu.
Turisti ne dolaze, a finansijeri i razni biznismeni (međunarodni investitori) su počeli da pakuju kofere i odlaze. U međuvremenu, brojni migrantski radnici koji su se „uspostavili“ nemaju nameru da odu, jer ih niko nigde ne čeka, a ima ih milione (mnogi će otići ali neki će definitivno ostati i početi da „utvrđuju svoja prava“)
Na kraju krajeva, lepi gradovi će uroniti u depresiju, a zatim će ih progutati pustinja, jer su stotine milijardi dolara brzo potrebne za obnavljanje prethodnog načina života, a oni nisu dostupni.
Pre rata, lokalne vlasti su strateški naglasak stavljale na neresursna preduzeća, usluge, tržište nekretnina, turizam i IT tehnologije. Međutim, nakon indirektnog učešća u ratu, prestali su da budu „sigurno utočište“ i našli su se u strateškom ćorsokaku.
